IVAN KARL O FILMU "DOUŠNIK" STIVENA SPILBERGA.
Stiven Spilberg ne ume da snimi loš film. Njegovi radovi variraju od odličnih do vrlo dobrih, u najgorem slučaju su samo dobri, a takvih je, sa kod nas nespretno prevedenim “Doušnikom”, koliko prstiju jedne ruke.    "The Post" je žargonska skraćenica tada samo prestoničkih dnevnih novina “The Washington Post”, oko čije vlasnice i iskusnog glavnog urednika se plete hronika zlatnog doba američkog pisanog novinarstva, koje je svojim uticajem na javnost doseglo istorijske visine razotkrivanjem afere Votergejt, odnosno ostavke u Holivudu i dalje omrznutog Ričarda Niksona.  Sada je na vlasti u Beloj kući još jedan establišmentu zabave, podjednako mrski predsednik i namerno izvedena paralela Nikson - Tramp se konstantno provlači kroz film i sav publicitet koji ga prati. Donalda Trampa još od izbora maltretira CNN, a Niksona su svojedobno žuljalji “Njujork tajms” i “Vašington post” čiji dvojac Karl Bernstin i Bob Vudvord mu je došao mandata. Ovde se radnja dešava nešto ranije i prikazuje korene stvaranja širokog novinarskog fronta protiv Niksona..

IN MEMORIAM: NEBOJŠA GLOGOVAC (1969-2018).
Dejan Dabić: ODLAZAK VELIKANA.
Već desetak dana, tačnije od petka pre podne 9. decembra, kada je najšira javnost saznala za šokantnu vest o smrti najboljeg glumca kojeg smo imali u prethodnih dvadesetak godina (a netaktično bih se usudio da kažem, i u narednih dvadesetak godina), svi mediji na svojim naslovnim stranama već nekoliko dana pišu o karijeri i životu Nebojše Glogovca, o reakcijama kolega, prijatelja, komšija...
   Ako izuzmemo neke od tabloida (čak, ne ni sve tabloide), od kojih se i ne očekuje istančani ukus kad je reč o kulturi, mora se priznati da su svi prepoznali značaj koji je Nebojša Glogovac imao za našu kulturnu scenu, pa čak i za kulturu čitavog regiona; u Hrvatskoj su toga postali svesni nakon filma „Kenjac“, gde je tako dobro „skinuo“ lokalni dijalekat (bez obzira na to što je poreklom iz Hercegovine, on ipak veći deo svog života nije proveo tamo), da su neke kolege iz Hrvatske konstatovale da nijedan hrvatski glumac to ne bi mogao da odigra tako ubedljivo...

IVAN KARL O FILMU "NAJMRAČNIJI ČAS".
Maj 1940, Versajski poredak je pregazila nemačka čizma koja melje Holandiju, Belgiju i grabi ka francuskoj prestonici. Britanski premijer Nevil Čemberlen, koji je dve godine ranije jalovo mahao Minhenskim sporazumom, prinuđen je da podnese ostavku.   Hitler je, naime, taj kao kasnije i dogovor o nenapadanju sa Staljinom izvrdao, a to treba imati na umu kada pojedini istoričari kod nas tvrde da je pristupanje Trojnom paktu sa sve garancijama nezavisnosti bilo “siguran posao”. Na čelo britanske koalicione vlade dolazi iskusan i nimalo obožavan političar sa dosta repova iz prošlosti Vinston Čerčil, protiv koga su listom svi. Kralj Džordž VI, njegov lični prijatelj ministar spoljnih poslova Halifaks, Čemberlen, koji i dalje kontroliše konzervativnu većinu u parlamentu, čak ga i vojni vrh gleda sa podozrenjem..

SAŠA JANKOVIĆ O FILMU "OBLIK VODE" GILJERMA DEL TORA. Holivudski producenti oduvek su znali da su bajke potrebne odraslim ljudima koliko i deci jer u njihovom poimanju film je naravno mnogo zabavniji kao magija nego li kao surovi realizam. Specijalnost meksičko-američkog reditelja Giljerma del Tora su tzv. hibridni filmovi smešteni u blisku ili daleku prošlost. Oni su skoro uvek mešavine bajki, fantazija, horora, komedija, drama i ko zna čega još jer Del Torove granice nisu poznate pošto ih on stalno ruši i obnavlja. U njegovim delima postoji samo centralni okvir priče dok je sve ostalo na udaru njegovih fantazija. Del Toro je skrenuo pažnju na sebe već svojim prvim igranim filmom „Hronos“ (Cronos, 1993) mračnim hororom čiji je početak priče smešten u Meksiku u vreme inkvizicije gde jedan alhemičar pokušava da konstruiše tajanstveno biće koje bi njegovom gospodaru donelo večni život. Tako će razna tajanstvena bića ostati njegova opsesija sve do današnjih dana..

GORAN JOVANOVIĆ O FILMU "ARITMIJA" BORISA HLEBNJIKOVA.ARITMIJA Borisa Hlebnjikova jedno je od najprijatnijih iznenađenja ruske kinematografije u 2017. godini. Film je dobitnik Gran prija na festivalu Kinotavr, gde je trijumfovao i glavni glumac Aleksandr Jacenko, koji je nagrađen i u Karlovim Varima. U trci za nagradu Zlatni orao upravo je osvojio nagradu za najbolju glavnu žensku  ulogu (Irina Gorbačova), a u martu će se takmičiti i za najprestižniju nacionalnu nagradu Nika. Od malog remek-dela KOKTEBELJ (2003), koje je potpisao sa Aleksejom Popogrebskim, Hlebnjikov je imao relativno stabilnu karijeru tokom koje je u dosta skromnim, ali izvesnim produkcijskim uslovima (produkcijska kuća Koktebelj sa Romanom Borisevičem na čelu, koji je zaslužan za afirmaciju Hlebnjikova, Alekseja Popogrebskog i Nikolaja Homerikija), pričao zanimljive, duhovite ali i potresne priče o autsajderima i gubitnicima moderne Rusije. Hlebnjikov se u filmu SLOBODNO LEBDENJE (2006) rediteljski osamostalio i doneo nam ostvarenje koje nosi čemer i tegobu provincije pod udarcima tranzicije..

SRĐAN SAVIĆ o filmu "ENKLAVA" GORANA RADOVANOVIĆA.
U savremenoj srpskoj „kinematografiji“ već godinama unazad dominiraju dve vrste filmskih ostvarenja: neozbiljni filmovi koji se bave neozbiljnim temama i neozbiljni filmovi koji tretiraju ozbiljne teme. Katkada se desi da se nekom ovdašnjem stvaraocu omakne i ozbiljan film na neozbiljnu temu, ali je ponajmanje onih kojima uspeva da ostvare ozbiljan film s ozbiljnom temom.
Enklava scenariste i reditelja Gorana Radovanovića jedan je od tih retkih izuzetaka, prilično ozbiljno osmišljen i napravljen film sa temom koja je u srpskom igranom filmu novijih vremena neshvatljivo skrajnuta u najmaglovitije kutke kolektivnog zaborava.
Radnja filma odvija se nedugo posle martovskog pogroma iz 2004. godine, kada su, tokom celodnevnog divljanja razularenih šiptarskih katila i kačaka, po ko zna koji put u istoriji postradali Srbi na Kosovu i Metohiji i njihova materijalna i duhovna baština..

GORAN JOVANOVIĆ O FILMU "TRI BILBORDA ISPRED EBINGA U MISURIJU" MARTINA MEKDONE. Dobri duh braće Koen potpuno se nadvio nad ostvarenjem TRI BILBORDA ISPRED EBINGA U MISURIJU engleskog  scenariste i reditelja Martina Mekdone (U BRIŽU, 2008), koje je na 75. dodeli Zlatnih globusa praktično trijumfovalo i prizvalo bar nekoliko Oskara. U trku za najznačajnije filmsko priznanje Mekdonin film ulazi sa sedam nominacija. Dakle, ne samo zbog fascinantne Franses Mekdormand, koja je u filmovima braće Koen ostvarila galeriju zanimljivih, počesto uvrnutih ali upečatljivih likova, dvojica inovativnih autora bili su nesumnjivo Mekdonino nadahnuće, te su i te kako prisutni u stilskoj strukturi ove suštinski teške drame čijim krvotokom teče crni humor, životodajni cinizam, ironični diskurs i poprilični obrti u stavovima i razvoju likova (osim stamene, na jasan cilj upućene, glavne junakinje Mildred Hejs). Sve kreće od očajničke ideje ožalošćene majke, koja ni posle više meseci nema zadovoljenje u vidu hapšenja i osude zločinca koji joj je silovao i ubio ćerku, da na tri bilborda nadomak mestašceta Ebing, postavi policiji neka vrlo konkretna pitanja..

SAŠA JANKOVIĆ O FENOMENU ZVJAGINCEV I FILMU "BEZ LJUBAVI". Kada sam pre 15-ak godina prvi put gledao debitantski film „Povratak“ ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva bio sam zbunjen količinom emotivnog naboja koju on nosi. Kroz mističnu priču o povratku oca maloletnim sinovima posle 12 godina Zvjagincev otvara problem otuđenja u savremenom ruskom društvu. I u narednim svojim delima alijenacija ostaje njegov centralni problem. Tako će u svom sledećem filmu „Izgnanstvo“ (Izgnanie, 2007) otuđenje biti uzrok jedne tragedije i dovesti do raspada na izgled harmonične prosečne ruske porodice. Iz malo drugačijeg ugla otuđenje kao posledica pohlepe za novcem tema je i njegovog trećeg igranog filma „Elena“ (2011), dok će u njegovom najkompleksnijem ostvarenju „Levijatan“ (2014) otuđenje biti prožeto svim aktuelnim problemima savremenog ruskog društva.
Korupcija, mito, nasilje, alkoholizam, preljuba... samo su neki od uzroka koji vode ka potpunom otuđenju ljudske duše, uverava nas Zvjagincev u "Levijatan-u"..

Oskarovske nominacije: OBLIK VODE, pro et contra?
DANKO JEŠIĆ O FILMU "OBLIK VODE" GILJERMA DEL TORA.
Kada neki film doživi pohvale mnogih kritičara, dobije obilje nagrada na raznim festivalima, uključujući i „Zlatnog lava“ u Veneciji, nekoliko „Zlatnih globusa“ i predstavlja verovatno kandidata za brojne „Oskare“, prosto je nemoguće preskočiti ga. Moram da priznam, imajući u vidu dosadašnje filmove Giljerma del Tora, nisam imao preterano velika očekivanja. Del Toro je, tokom godina, postao tipičan „one-trick pony“, odnosno osoba koja koja je upućena u samo jednu oblast znanja (fah-idiot, kako je kod nas uobičajenije) ili daje prednost samo jednoj oblasti, dok je za druge potpuno neupotrebljiva. Del Toro, kao i Tim Barton, Kevin Smit ili Žan Pjer Žene, spada u reditelje prepoznatljivog rukopisa (drugim rečima uvek istog, jednoličnog, fah-idiotskog), i koliko god se trudio da menja žanrove, epohe ili mesta odigravanja radnje, svi filmovi mu uvek izgledaju isto (što samo po sebi ne mora biti mana, ako je reditelj izgradio svoj prepoznatljiv stil koji ne ugrožava pripovedanje)..

Oskarovske nominacije: OBLIK VODE, pro et contra?
GORAN JOVANOVIĆ O FILMU "OBLIK VODE" GILJERMA DEL TORA. Pošto je odavno jasno da se najbolje u svetu filma već dogodilo, pametni i filmofilskom erudicijom bogati reditelji poput Giljerma del Toroa, troše karijeru vrlo kvalitetno, oblikujući sopstveni estetski trag a nadovezujući se na nekadašnje bioskopske senzacije. Naravno, te senzacije poput nekih filmova Džeka Arnolda, Edgara Dž. Ulmera, Džordža Pala, svojevremeno rangiranih kao ''B'' reditelji jeftinih akcionih SF, avanturističkih ili horor atrakcija, danas deluju tako naivno spram svega što nam je u međuvremenu isporučeno sa velikog ekrana, ali kao što i najželjeniju stvar želimo da ogrnemo nekim šarmom, mistikom ili preprekom u njenom osvajanju, a da bi je više cenili, tako nama, starim filmskim konzumentima, nedostaje upravo ta naivna percepcija, nesavršeni proizvod, romantičarski pogledi na dobro i zlo, odsustvo cinizma, bajkoliki štimung. Jer u svemu tome bilo je više filmske magije i čarolije nego u današnjim perfektno obrađenim proizvodima digitalnog sveta..

SRĐAN SAVIĆ o filmu "SNAJPERISTA" KLINTA ISTVUDA.
Davne 1941. godine veliki filmski autor Hauard Hoks (Howard Hawks) režirao je za Vorner braders Narednika Jorka (Sergeant York), jedno od najreprezentativnijih i najupečatljivijih ostvarenja iz razdoblja koje se u istoriji američke kinematografije obično naziva „zlatnim dobom Holivuda“. Bio je to visokonaponskim patriotskim nabojem i nedvosmislenim propagandnim tonovima protkan biografski ratni film, u potpunosti fokusiran na lik i delo američkog ratnog heroja Alvina Jorka (Alvin York), koji je u Prvom svetskom ratu na francuskom bojištu, iako se u početku kao pripadnik jedne od hrišćanskih denominacija pozivao na prigovor savesti, praktično sam savladao nemačko mitraljesko gnezdo i osvojio izuzetno važnu neprijateljsku rovovsku poziciju, ustrelivši pritom dvadesetak i zarobivši više od sto trideset protivničkih vojnika..

DEJAN NIKOLAJ KRALJAČIĆ O FILMU "USTAV REPUBLIKE HRVATSKE". Ustav, kako glasi međunarodni naslov filma, ili Ljubavna priča o mržnji što sugeriše promotivni materijal filma, delikatna je drama protkana rafiniranim humorom, i krajnje sofisticiranim melodramskim elementima, ukupno uzev svim onim što jeste specijalnost renomiranog autora kakav je Rajko Grlić. No, Grlićev Ustav Republike Hrvatske ide i korak dalje, tačnije, zadire još dublje. Četiri lika (ili bolje rečeno tri i po, kako je otac protagoniste amputiranih nogu vezan za samrtničku postelju jedva u stanju i da progovara) žive u istoj zgradi, ali razdvojeni različitim socijalnim statusom, ideološkim opredeljenjima, seksualnom orjentacijom, i naravno, nacionalnom pripadnošću.
Naime, protagonista je mrzovoljni ugledni profesor iz imućne građanske porodice ekstremno desne orjentacije, prezimena Kralj a tumači ga Nebojša Glogovac..

DANKO JEŠIĆ O FILMU "STRANAC" MARTINA KEMBELA.
Bez obzira na nove i atraktivne naslove, uvek sam voleo da pogledam šta rade pripadnici starije glumačke garde, oni koje je Holivud tiho skrajnuo, a kasting direktori im više ne ostavljaju poklone ispod jelke. Teško je reći koji je to trenutak kad u A produkciji postaneš „mator“. Za žene to može biti bilo koji trenutak od trideset pete godine (u zavisnosti od toga koliko se dotična glumica oslanjala na izgled), a za glumce je kritična obično pedeseta (osim ako niste Terens Stemp ili Kristofer Plamer – onda ćete snimati do poslednjeg daha). Tim glumcima s isteklim datumom upotrebe preostaje samo da čekaju manje uloge u televizijskim serijama, kameo pojavljivanja u visokobudžetnim filmovima ili B ili nezavisna produkcija, u zavisnosti od afiniteta. Jedan od prvih koji je primetio tu pojavu na sopstvenoj koži bio je veliki Bert Lankaster (Burt Lancaster), koji je, dok je još bio u punoj snazi, odlučio da preuzme sudbinu u svoje ruke..

BORISLAV ANĐELIĆ: FILMSKA 2017 - ENERGIJA SENKI.
Prohujala 2017. godina ostvarila je, uz nekoliko časnih izuzetaka, dosta skromne rezultate. Društvena finansijska podrška koja dobija na značenju kroz rad Filmskog centra Srbije i Grupacije za kinematografiju pri Privrednoj komori, kao i nekoliko televizija, svakako stimulativno deluje na rast produkcijskog potencijala u našoj sredini, ali, nažalost, nije uspela na širem planu da značajnije probudi kreativni autorski nivo. U takvoj situaciji najdalje je otišao Emir Kusturica sa svojim najnovijim delom "Na mlečnom putu". Reč je o vizuelno i tematski bogatom produkcijskom ostvarenju, u kome Kusturica, kao reditelj, ujedno i scenarista, a i tumač jednog od glavnih likova, u postmodernističkom maniru uz obilje crnog humora u vidu metafora, ali i niz citata ekspresivne ikonografije karakteristične za njegov opus, uspešno tvori svoj bajkovit, ali na momente i surovo brutalan svet..

MILAN VLAJČIĆ: "RUŽICA SOKIĆ" ZA JOVANU GAVRILOVIĆ.
Fondacija „Ružica Sokić“ je ovogodišnju nagradu za glumačko ostvarenje i doprinos kulturi dodelila mladoj glumici „Ateljea 212“ Jovani Gavrilović (26). Na dodeli nagrade u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu vladala je prisna i dostojanstvena atmosfera. Ishod nagrade je usledio nakon glasanja pedesetak pozorišnih umetnika i kritičara. I ove godine se vodilo računa da nagrada pripadne glumici u usponu, a ne nekoj već odavno priznatoj zvezdi koja se već nadobijala zvaničnih priznanja. Pun pogodak, kao i prošle godine, kad je iz obilja dobrih glumačkih prinova izdvojena Nada Šargin. Jovanu Gavrilović sam prvi put zapazio u izvrsnoj predstavi „Unosan posao“ u režiji Egona Savina, gde je zablistala uz asove kao što su Predrag Ejdus, Branislav Lečić..

MILAN VLAJČIĆ: SJAJ FILMSKE GODINE.
Kakva je to bila godina? 1967! Neponovljiva! Obratite pažnju: „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Nevinost bez zaštite“ Dušana Makavejeva, „Breza“ Ante Babaje, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Dogodilo se to pre tačno pola stoleća i više se u srpskom filmu nešto slično nije zbilo. Svi ovi filmovi tokom godine na izmaku našli su se u pratećim programima desetak domaćih filmskih festivala, prošetali su mnogim tv-kanalima, ponos i dika. Dobro, a filmovi najnovije produkcije? Ništa iznad osrednjosti, mnogi nisu ni ušli u redovni bioskopski repertoar. Nije pitanje sredstava iz državnih fondova, ali, valja reći da već dvadesetak godina našeg filma nema na najvećim festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu. Sada sledi pitanje, a šta se događalo u godini na izmaku, kad se sabere sve što su potpisali domaći autori?..

SAŠA JANKOVIĆ O FILMU "REKVIJEM ZA GOSPOĐU J".
Vrlo pozitivan uticaj filmova iz tzv. kinematografija tranzicije (rumunski, ruski, poljski, bugarski..) je više nego evidentan na film Bojana Vuletića „Rekvijem za gospođu J.“ I dok pojedini elementi ovog filma podsećaju na neke od najboljih dana rumunskog „novog talasa“ naravno, ima i njegovih potpuno originalnih delova. Pre svega, jedinstven je izbor teme ali su još značajniji sjajna glumačka podela i vrlo efektna fotografija. Iako „blagi užasi tranzicije“ dominiraju gotovo čitavim filmom njegov kraj je ipak nepredvidiv. Jer da ironija bude veća film je najvećim delom rađen u srpsko-bugarsko-makedonskoj ko-produkciji, sredinama gde su ovakve relativno predvidive životne priče bukvalno svakodnevnica. Ako se još uvek pitate šta bi tu moglo biti novo, to vam najbolje ovo malo autorsko ostvarenje može dočarati..

MILAN VLAJČIĆ: PRAVO NA PROMAŠAJ.
Jedan od najznačajnijih pisaca našeg vremena, klasik naučne fantastike (najpoznatiji po saradnji sa Kubrikom na filmu ”2001: Odiseja u svemiru”), Artur S. Klark (1917.-2008.) retko je pristajao na intervjue i, između ostalog i zbog toga, poslednje decenije života živeo je na Sri Lanki. Pamtim jedan dijalog u kojem je pitan, pomalo uvredljivo, kako se oseća kao klasik u jednom marginalnom žanru u kojem ima mnogo osrednjosti i treša (parafraziram po sećanju). Pisac je odgovorio: ”Nisam siguran da je odnos između značajnog i bezvrednog u sci-fi žanru drugačiji od onog koji važi u tradicionalnim beletrističkim žanrovima. Ako je u proizvodnji SF odnos 90 nevažnog i 10 bitnog, nemojte sumnjati da je isti iznos u današnjoj produkciji romana.” Ova napomena je bitna za kritičko razumevanje ne samo u književnosti nego i u medijskoj kulturi, u rasponu od filma, tv-serija do novih prodora u oblasti likovnog izraza (konceptualne izložbe bez štafelajnog slikarstva, hepeninzi i performansi)..

IVAN KARL O FILMU "TO".
Prvo sećanje na belog klovna sa crvenim balonom i zubima pirane me vraća u rane devedesete, kada je Treći kanal premijerno emitovao tada svež dvodelni TV film. Bio sam uzrasta otprilike koliko i klinci koje ovaj mami, proganja i ubija, i iz straha mislim da nisam izdržao dalje od uvodne scene u šahtu. Kasnije sam saznao da je reč o adaptaciji knjige Stivena Kinga i potom upijao mnogo uspelije ekranizacije majstora straha: Isijavanje, Mizeri, Groblje kućnih ljubimaca. Spletom okolnosti nikada se nisam vratio na popravni i pogledao originalnu verziju TO. Tačno 27 godina kasnije, a to je broj koji u radnji knjige ima svoju simboliku, pojavila se bioskopska verzija koja je u premijernom vikendu prikazivanja u Severnoj Americi počistila konkurenciju sa 120 miliona dolara..

MILAN VLAJČIĆ: CIRKUS IZ NAŠEG SOKAKA.
Pristojnost i uljudnost u javnoj komunikaciji i na političkoj sceni, šta to beše? U opštem srozavanju svih standarda, na pozornicu naših života su istrčali šibicari, uvaljivači cigle, prodavci magle, patološki lažovi (sad ga vidiš, sad ne!), predskazivači bolje budućnosti (uvek malo morgen). Igra dvostrukih ogledala: i korisnici prostačkog, skatološkog rečnika i ponašanja, koji su stigli i do parlamenta, javno krste „one druge“ kao zastupnike cirkusa.
   Ima tu elementarnog neznanja, duhovne lenjosti. Ali kad se cirkus pojavio kao opšta oznaka svega šta nas je zadesilo, čak i u rečniku ono malo školovanijih novinara i pisaca, onda to ne sluti na dobro. Cirkus, u onom obliku koji je stigao do nas (od prvog u Londonu 1768), začetnik je moderne popularne kulture zabave. Na tradiciji cirkuske umetnosti su iznikli Baster Kiton, Čarli Čaplin, Federiko Felini..

IVAN KARL O FILMU "UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU".
Oduvek sam tvrdio da je Piter Justinov najubedljiviji Herkul Poaro, sada sam u to još više uveren, iako znam da se obožavaoci Dejvida Sačeta neće složiti. On je svakako bio skladno rešenje za televiziju, ali veliki ekran ima svoj smisao i pravila, i tu se mnoge uloge drugačije igraju. Pedantnog, preciznog i prefinjenog belgijskog detektiva je tumačilo trinaest glumaca i baš je Kenetu Brani dopalo da ponese sujeverni redni broj u novom bioskopskom čitanju klasika UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU.  Izvorni pokušaj nastao je 1974. godine, kada je britanska kompanija EMI jedva nagovorila Agatu Kristi da im proda prava da bi usledila serija visokobudžetnih all star adaptacija - SMRT NA NILU (1978), RAZBIJENO OGLEDALO (1980) i ZLO POD SUNCEM (1982). Studio KENON je još proizveo SASTANAK SA SMRĆU (1988) po donekle sličnom receptu, da bi se Poaro preselio na televiziju sa koje nije odlazio skoro tri decenije..

IVAN KARL: PRVI UTISCI O TV SERIJI "SENKE NAD BALKANOM".
Period između dva velika rata tokom koga je postojala Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca i trend intenzivnog zanimanja za taj deo lepše i nepoznate prošlosti započet je na RTS ekranizacijama lakih štiva Mir Jam koje je priredio Zdravko Šotra, nastavljen „Mirisom kiše na Balkanu“ u režiji Ljubiše Samardžića po delu Gordane Kuić, a kulminirao storijom o legendarnom podvigu fudbalske reprezentacije na putu za Montevideo Dragana Bjelogrlića. Iako potpuno različite, pomenute serije su imale jednu sličnost, a to je romansirano, a neretko i šećerasto viđenje ljudi i događaja te epohe. Bjelogrlić se „Senkama nad Balkanom“ vratio koju godinu od vremena Moše i Tirketa, u Beograd kasnih dvadesetih, koji je kao danas i sutra, raskrsnica političkih vetrova istoka i zapada, mesto koje posećuju, na koje utiču i kroz koje nimalo slučajno, prolaze razni živopisni belosvetski karakteri..

MILAN VLAJČIĆ: BIOSKOP "ZVEZDA" SE NE DA. Od svih mentalnih osobina naroda na ovim prostorima (Srbi tu nisu izuzetak) najprisutnija je sklonost brzom i lakom zaboravu. Primera i povoda za ovu tvrdnju ima koliko hoćete, neki će reći, nismo zaboravili, samo smo digli ruke. A neki od tih koji su digli ruke upravo su bili zaduženi da nešto preduzmu, jer im je to u opisu posla.
Ovde hoću da podsetim (izvinjavam se onima sa dobrim pamćenjem) da je pre četiri godine grupa mladih filmskih autora i studenata provalila u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije. I pokazala da ”ponovo radi bioskop”!
U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost. Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je, očišćen je nagomilan otpad, izvršena brzinska deratizacija i tamo je uspostavljen neprekidni filmski festival..

IVAN KARL O TV SERIJI "PSI LAJU VETAR NOSI". Ne znam da li je Radoš Bajić ikada pratio strip Maksa Bunkera i da li uopšte poznaje kultno štivo pop kulture u SFRJ, ali primećujem izvesne sličnosti između porodičnog stabla Stavrića i članova grupe TNT.
I dok Fordova tajna družina obitava u cvećarnici, Stavrići se kriju iza prodavnice pogrebne opreme i svirki po gastarbajterskim svadbama. I jedni i drugi su mučenici sa društvene margine, u predgrađu metropole, kojima je osnovna delatnost paravan za razne mutne poslove i kombinacije, od kojih će se jednog dana možda obogatiti i rešiti egzistencionalne probleme. U hijerarhiji familije i biznisa, Stojke Gladiola je Broj 1, Stavra, Sir Oliver u pokušaju, Mika Armonika dobroćudan i naivan poput Bob Roka, Gostimir po krštenici i karakteru podseća na Grunfa, Baka Nana je ženska verzija zakržljalog Jeremije, Razvigor, zanesenjak kao Alan Ford. Ciganin Slađan da dune bio bi Superhik, koga juri Inspektor Brok, odnosno Pavlović... čak je i odjavna špica na kraju svake epizode mali foto-strip..

MILAN VLAJČIĆ: VALTER U KINI.
Krajem maja, u Svečanoj Sali Jugoslovenske kinoteke (Uzun Mirkova 1) predstavljena je monografija Velimir Bata Živojinović – Valter pre Valtera“, dvojice autora, Radoslava Laleta Vujadinovića i Vojislava Marjanovića. Izdavač, Službeni glasnik i domaćin promocije, Kinoteka, pobrinuli su se da sve deluje izuzetno svečano, najstaknutije ličnosti naše filmske kulture ispunile su veliku dvoranu do poslednjeg mesta, bilo je i stajanja sa strane – godinu dana posle smrti našeg najomiljenijeg glumca (1933, Koraćica – 2016, Beograd) imao sam utisak da ceremonijal opraštanja još traje. Ovo nije prva knjiga knjiga o Bati, ali je zasad najobimnija, plod desetogodišnjeg kopanja po javnim i porodičnim arhivama, sa obiljem fotografija iz filmova i privatnog života, svedočenjima mnogih savremenika, saradnika i drugara iz detinjstva..

DEJAN DABIĆ O FILMU "POD LUPOM".
Od samog početka izbornog procesa za dobitnika Oskara za najbolji film 2015. godine film Pod lupom (Spotlight) reditelja Toma Makartija (Tom McCarthy) figurirao je, čak i kod najvećih kladionica (Vilijam Hil/ William Hill) kao jedan od dva glavna favorita. Ostali su se menjali, kako je vreme prolazilo, pre i posle nominacija, ali ovaj film ostao je među favoritima da bi na kraju i dobio, osim najvažnijeg Oskara  - za najbolji film i nagradu za najbolji originalni scenario za priču koja je, u stvari inspirisana istinitim događajem; reč je o hrabrim novinarima američke redakcije The Boston Globe iz Bostona koji su pre petnaestak godina objavili dugo zataškavanu istinu o sistematskom seksualnom zlostavljanju maloletnika koje su vršili lokalni sveštenici katoličke veroispovesti. Unutar pomenute redakcije, formiran je istraživački tim novinara pod nazivom Spotlight koji se može, na neki način uporediti sa našim Insajderom dok je bio na TV B-92..

IVAN KARL O FILMU "BLEJD RANER 2049".
Harison Ford je privilegovan glumac, jer kako sam priznaje, za velike pare, pod stare dane oživljava uloge koje su mu u mladosti trasirale karijeru. Nedavno se kao Han Solo žrtvovao u tranziciji Ratova zvezda, sada se sprema da na sedu glavu ponovo stavi braon fedoru i ne znam šta u osmoj deceniji života napravi sa Indijana Džonsom, pošto kompanija "Dizni" uporno odbija da ributuje serijal i angažuje nekog mlađeg. Između te dve ikone Holivuda, zaigrao je u nastavku ostvarenja sa najviše tzv. specijalnih izdanja, produženih i rediteljskih verzija. Kada se pojavio 1982. godine, "Blejd raner" je okarakterisan kao skup promašaj. Snimanje su obeležile trzavice između Harisona Forda i Ridlija Skota, pritisci zbog prekoračenja budžeta, a montažu svađa producenata sa rediteljem, čija željena verzija nije ni ušla u distribuciju..

MILAN VLAJČIĆ: RATOVI ZA 14-GODIŠNJAKE.
Velika filmska serija (danas je fensi upotrebiti poslovni izraz: franšiza) „Ratovi zvezda“ nastavlja se posle četiri decenije haranja po svetskim filmskim i medijskim tržištima. Holivudska producentska kuća Lukasfilm je već najavila premijeru novog filma „Ratovi zvezda: poslednji džedaj“, koji se tek snima. Valja na vreme zaposesti medije kako bi se podgrevala pažnja i podsticala glad miliona gledalaca. Nije lako posle tolikog vremena okupiti glumce iz prvobitne postave, vreme čini svoje, nekih više nema, ali ni mrtvi se ne ostavljaju na miru: nedavno preminula Keri Fišer, koja je igrala Princezu Leju, u središtu je marketinške kampanje, njoj se posvećuju video-omaži, skreće se pažnja na njenu porodičnu dramu, sve se preduzima kako se ne bi stekao utisak kako je sve to ponajpre u funkciji zgrtanja velikih prihoda..

MILAN VLAJČIĆ: ENIGMA DENKERK.
Na ove naše prostore istina o Drugom svetskom ratu je je sporo pristizala. U mojim gimnazijskim danima, sredinom pedesetih, na časovima istorije nam je kazivano da je rat počeo bombardovanjem Beograda i Kraljevine Jugoslavije. 6.aprila 1941. Prošle su godine i onda sam doznao da je pravi početak rata označen Hitlerovim napadom na Poljsku 1. septembra 1939, samo osam dana pošto su predstavnici nacističke Nemačke i sovjetske Rusije, fon Ribentrop i Molotov, potpisali pakt o trajnom prijateljstvu ova dva sistema. Zahvaljujući tom dogovoru, Staljinove jedinice su do 16. septembra okupirale istočni deo Poljske. Zvaničan početak Drugog svetskog rata nije objavio Hitler (on je voleo blic-krigove, napade bez najave), već, gorkim paradoksom, Englesko kraljevstvo koje je Poljacima garantovalo mir..

SRĐAN SAVIĆ O FILMU "DRVO ŽIVOTA" TERENSA MALIKA.
Tokom projekcije filma Drvo života u Kanu − a Malikov je film prikazan u takmičarskom programu toga festivala, da bi na kraju, kako će se ispostaviti, bio ovenčan i jednom od glavnih festivalskih nagrada, Zlatnom palmom, kao prvo američko ostvarenje kome je to uspelo nakon Morovog (Michael Moore) Farenhajta 9/11 (Fahrenheit 9/11) 2004. godine − pojedini su se gledaoci, kao da je sala prepuna termita ili buva, neprestano vrpoljili u svojim sedištima, glasno negodujući s vremena na vreme povodom zbivanja koja su se odvijala na velikom platnu. Neki od izveštača koji su se zatekli na kanskoj projekciji petog dugometražnog igranog ostvarenja u Malikovoj karijeri opisali su atmosferu u publici kao visokonaponsku napregnutost praćenu katkada neartikulisanim podvriskivanjem, izviždavanjem, brecanjem i siktanjem, ne propustivši pritom da naglase kako je kulminacija te ne baš pritajene gledalačke netrpeljivosti usledila čim je krenula odjavna špica a na velikom se ekranu pojavilo ime scenariste i reditelja Terensa Malika..

MILAN VLAJČIĆ: "SKUPLJAČI PERJA", POLA VEKA KASNIJE.
Počeo je Kanski filmski festival, jubilarno, 70. izdanje (17-28. maj), velike kulturne priredbe žive od podsećanja na prve, herojske dane. Odlazio sam tamo dve decenije kao izveštač iz dana u dan, preživeo tu frtutmu i jurnjavu. Jer, u glasoviti primorski gradić se slegne blizu sedam hiljada novinara, još desetak hiljada filmskih profesionalaca raznih vrsta, od onih ozbiljnih do muvala i prodavaca magle. Uzgred, sjate se secikese i lopovi za koje je gužva i sudaranje u tesnim uličicama bogomdana prilika za delovanje. Dok sam šetao tih godina, malo-malo pa neko cikne da mu je nestao buđelar sa sve pasošem. Nešto pre toga, naleteo je neko na njega, ljubazno se izvinio, i dok se okrenuo čovek primeti da je nešto otišlo zauvek.
O istoriji Kanskog festivala postoje desetine knjiga, počev od one legendarne, velikog američkog kritičara Rodžera Eberta, do specijalnih izdanja francuskih magazina, nabijenih datumima, pregledima filmova od godine do godine, sa mnogo zgoda koje prerastaju u usmenu legendu (ili obratno)..

SAŠA JANKOVIĆ O FILMU "SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU".
„Sveti Gergije ubiva aždahu“ je tek drugi srpski film na temu Prvog svetskog rata u istoriji naše kinematografije. Ova tema je u jugoslovenskom filmu više od 40 godina bila prećutno zabranjena. Iako je reč o ljubavnom trouglu u vihoru ratnih dešavanja ne može se reći da „Sveti Georgije...“, projekat vredan 4,5 miliona evra nema i drugih pretenzija. Od prikaza Balkanskih ratova, pojavljivanja Gavrila Principa koji odlazi u Bosnu da bi izvršio atentat na austrijskog princa Ferdinanda pa do samog tretmana Cerske bitke, prve pobede saveznika u Velikom ratu, sve je u znaku tih najznačajnijih godina za srpski narod u novijoj istoriji. Stradanje prouzrokovano ratovima i patnja kao trajna ljudska i pre svega srpska svarnost, nadvija se nad srpskim selom i celom državom. Rađen po scenariju Dušana Kovačevića i njegovom vrlo uspešnom pozorišnom komadu film Srđana Dragojevića je jedna prilično slobodna adaptacija tog važnog perioda srpske istorije..

MILAN VLAJČIĆ: JESEN GLUMAČKOG OČAJA.
Kakva tragična završnica, kakav pad u anonimnost i borbu za preživljavanje, posle blistavog početka glumačke karijere!
Na beogradskom festivalu Beldocs u petak (12 maj, 16 sati) sa uzbuđenjem sam odgledao film austrijskog dokumentariste Andreasa Horvata „Helmut Berger, glumac“ (90 min. 2015).Dug i zanimljiv razgovor sa autorom u Velikoj dvorani Doma omladine Beograda, izađem na ulicu da predahnem i sretnem prijateljicu, jednog od najboljih knjižara, sveznalicu. Kažem da sam upravo gledao film o Helmutu Bergeru, a ona: Ko je pa taj?! Odmah otvori svoj „pametni“, nađe mu portret, ugleda fotos i klikne: Kakva lepota! A ja dodadoh: Pogledaj dalje, i ona ugleda fotos iz najnovijih dana, prizor zapuštenog i slomljenog čoveka. Rekoh joj: To je nekad i sad. Pomenuo sam nekoliko filmova koji su ga u mladosti proslavili, a ona, u samoodbrani promrmlja: Tad se nisam ni rodila...

SAŠA JANKOVIĆ O FILMU "DRUG CRNI U NOB-U".
Neka od najboljih filmskih ostvarenja u srpskoj kinematografiji, poput „Doroteja“ ili „Banović Strahinje“, iz „filmski“ veoma plodnih osamdesetih godina prošlog veka, tematski su smeštena u daleku srpsku prošlost. Bogata arhivska istorijska građa koja je još uvek stalno dostupna našim filmskim radnicima na žalost najmanje je interesovala naše scenariste. Možda jednim delom, ipak i iz razloga veoma zahtevnih produkcijskih uslova srpska istorija na filmskom platnu kod nas skoro da nije ni odškrinuta. Jedan od najvećih filmskih promašaja u našoj, bez malo, stogodišnjoj istoriji kinematografije „Boj na Kosovu“ Zdravka Šotre verovatno je obeshrabrio sve reditelje za narednih dvadesetak godina. S druge strane ne treba zaboraviti neke od najboljih i najuspešnijih srpskih televizijskih serija svih vremena „Vuk Karadžić“ (1987) reditelja Đorđa Kadijevića i scenariste Milovana Vitezovića koja je antologijski primer kako velike istorijske teme kad se radi ozbiljno i odgovorno mogu biti veoma zahvalne za realizaciju na platnu..

MILAN VLAJČIĆ: DREMKA U BIOSKOPU.
Ko nije nikad zadremao u bioskopskoj dvorani, nije osetio jednu od važnih životnih slasti, ili je preispoljni lažov!
Ovo je, parafrazirao sam po sećanju, napisao poznati francuski kritičar Alen Riju (Alain Riou), iz pariskog nedeljnika u „Le Nouvel observateur“, pre dvadesetak godina. Ne u svom listu, već kao gostujući kolumnista u svakodnevnom festivalskom izdanju „Le film francais“, prvih dana uglednog filmskog festivala u Kanu. Ovaj duhovit tekst, u kojem je dotaknuta tabu tema u životu filmskih kritičara, hroničara i izvestilaca sa filmskih festivala, izazvao je žestok odjek. Sledećeg dana, na prilazu festivalskoj palati naletim na Alena, pozdravimo se, i ja mu čestitah na zanimljivom komentaru u kojem je dotakao javnu tajnu onih koji profesionalno prate filmove, da ne pomenem obične posetioce bioskopskih dvorana. Alen, sav zajapuren, mi odvrati: velike sam nevolje doživeo, presreću me kolege sa svih strana, većina ljuti kao risovi, kao da sam otkrio neku profesionalnu sramotu..

MILAN VLAJČIĆ: DOLAZAK AVATARA.
U istoriji filma, a ona traje tek nešto duže od 120 godina, često nismo bili svesni kako je značajno nešto što se upravo događa u ovom trenutku, kad novo tehnološko unapređenje uvodi u izražajni registar filma nešto što u ranijim epohama nije bilo moguće. Ovih dana sam sa standardnog DVD snimka ponovo gledao film Džejmsa Kamerona „Avatar“. Pre sedam godina, nekako u ovo vreme video sam ovaj film u modernom bioskopu (ne onom moje mladosti, kako to vole da kažu lakomisleni nostalgičari), u tehnici koju je iskoristio prvi put, u 3D. Na žalost, ni Jugoslovenska kinoteka nije u mogućnosti da prikaže ovaj film u tom formatu, istekla licenca, ili neki drugi problem po sredi. Prisećam se da je pre sedam godina, u sezoni koja je u komercijalnom smislu za Holivud bila skromna i upozoravajuća, a u umetničkom depresivna (što se videlo iz lista nominacija za Oskara), stigao na ekrane sveta film koji je iskoristio najnovija otkrića u kompjuterskoj tehnologiji i ubrzo oborio sve rekorde gledanosti..

MILAN VLAJČIĆ: FILM U 2016: ŽIV I ZDRAV.
Na kraju svake kalendarske godine, kad se svode računi, lako je primetiti da i u najozbiljnijim kulturnim sredinama, film podleže mračnim predviđanjima. Pod pritiskom novih tehnologija (pametni telefoni, androidi, video-kacige sa 3-D rezolucijom), film opstaje, ali koliko još – niko ne zna. Ništa novo pod kapom nebeskom. Otkad se pojavila televizija kao novi vizuelni medij, najave skorog kraja bile su glasne. Ništa od toga. U novijoj istoriji slični apokaliptični glasovi se smenjuju, i uvek nalaze nove povode. Kad je Francuz Dager izmislio fotografiju, tobože je bilo ugroženo slikarstvo. Ali tek tada je procvetalo.Potpuno se slično događalo kad je rođen film („ugrožena“ vrsta – pozorište), potom televizija (radio je preživeo i procvetao). Sa novom digitalnom tehnologijom javila se mogućnost da filmska slika stigne do ajfona, androida i drugih „pametnih“ telefona najnovije generacije, a marketinški timovi su i u Srbiji počeli da nude ove mogućnost..

DEJAN DABIĆ O FILMU "NA LEPOM PLAVOM DUNAVU" DARKA BAJIĆA.
Jedan od domaćih filmova koji je dočekan sa najvećim očekivanjima u protekloj 2008. godini nesumnjivo je bio NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, reditelja Darka Bajića. Ponajpre zbog činjenice da je scenario Nebojše Romčevića zasnovan na njegovom tekstu BROD LJUBAVI koji je sa uspehom i to baš u Bajićevoj režiji, igran na sceni Zvezdara teatra, zatim zbog, za naše uslove visokog budžeta i internacionalne glumačke podele (jedan od glavnih junaka, Tim Sejfi, nesumnjiva je evropska filmska zvezda, poznata po ulozi u Akinovom, Zlatnim medvedom i Feliksom ovenčanom, GLAVOM KROZ ZID), a ne treba zanemariti činjenicu, ni da je bilo zanimljivo videti kako će Darko Bajić, posle sedmogodišnje filmske pauze, preneti na platno nešto što je već sa uspehom režirao u pozorištu (tu priliku propustio je pre sedamnaest godina kada je, po tekstu Radoslava Pavlovića MALA, takođe na sceni Zvezdara teatra režirao više nego uspešnu pozorišnu predstavu koju je kasnije ekranizovao Predrag Antonijević)..

BORISLAV ANĐELIĆ O FILMU "MARADONA" EMIRA KUSTURICE.
Dugometražni dokumentarni film Emira Kusturice o legendarnom, mnogi kažu, “najboljem fudbaleru svih vremena”, Dijegu Armandu Maradoni, koga u njegovoj domovini jednostavno zovu Bog, predstavlja višestruki doživljaj. Reč je o gotovo ritualnom slavlju umetnosti fudbala i filma. Prema scenariju i u režiji Emira Kusturice “Maradona” je rađen u vidu mozaične strukture, različitih, slojevitih priča, koje se tokom filma prožimaju međusobno, tvoreći provokativnu i inspirativnu celinu. O čemu se radi kada je reč o autorskom postupku u ovom filmu naznačeno je već u uvodnim scenama, kada Nele Karajlić iz “Zabranjenog pušenja” predstavlja Kusturicu kao “Maradonu filma”. Zato u originalu film i nosi naslov “Maradona po Kusturici”, jer je ovo priča o Maradoni viđena očima Kusturice..