homoseksualac i tranvestit koji živi sa nepokretnim ocem - ustašom još iz doba NDH (Božidar Smiljanić), dok u podrumskoj garsonjeri živi siromašni bračni par – Srbin zaposlen u policiji (koji je promenio svoje ime u hrvatsko, dobrovoljno se borio u ratu na strani Hrvatske ne bi li zadržao svoj položaj policajca) i supruga mu, brižna medicinska sestra, inače Hrvatica (Dejan Aćimović i Ksenija Marinković). Jedne večeri profesor, kao svoj ženski alter ego Katarina, biva pretučen od grupe mladih homofoba, te završava u bolnici i to u smeni svoje predusretljive komšinice. Ona nastavlja da ga obilazi kući vodeći brigu o njegovom oporavku, počinje da mu pomaže oko oca, dok biva i sve zabrinutija hoće li joj disleksični suprug položiti obavezni državni ispit iz poznavanja ustava Republike Hrvatske. Uplašena da joj muž neće proći (čime i izgubiti posao), ona moli profesora da mu pomogne na šta ovaj  pristaje. Mogu li brojne floskule ustava države pronaći kakve temelje u surovoj realnosti i dalje vidno narušenog zdravlja od boljki prošlosti, nagrižene netrpeljivošću i snažnim predrasudama svih vrsta?
   Navedeni zamajac priče lako bi mogao da sklizne u jeftini propagandni film, ili pretenciozno isprazno ostvarenje kakva smo imali prilike da gledamo niz puta u poslednje više od dve decenije kada su u pitanju filmovi iz regiona. Ali, u takvu zamku svakako ne bi mogao da upadne jedan Rajko Grlić, pre svega zbog svog ozbiljnog pristupa scenariju, istina danas sve ređom pojavom i u najširem kontekstu. Njegov rad u poslednjih deset godina obeležava izuzetna saradnja sa Ante Tomićem, koji je od uspešnog pisca prerastao i u vrsnog scenaristu, čemu najbolje svedoči briljantnost ovog predloška. Sam Grlić ističe da je on stara škola, ali teško bi se reklo sa naših prostora, barem ne od kasnih 1960-ih. Za razliku od čestog slučaja kod nas (a čini se i u susedstvima) da se piše jedna-dve verzije scenarija koja se kasnije još jednom malo dotera (pošto se pretpostavljaju improvizacije na snimanju, pa onda i u montaži) a godine rada na projektu zapravo prolaze na prikupljanju finansija (tj. čekanjima rezultata konkursa), tandemu Tomić-Grlić normalno je da se film piše u rasponu od 2-3 godine, ako je potrebno dosegne i dvocifren broj verzija scenarija kojima se permanentno unapređuju likovi, zateže priča i prečišćava dijalog (karakteristično za nekadašnji holivudski tretman scenaristike). A u konačnici to bi značilo: da se zna ko je protagonista i da nosioci radnje imaju svoju pozadinsku priču, zaposlenje i ciljeve – ambicije (koju ćemo mi kao gledaoci videti ili čuti!), motivaciju, svoj jezik – način ophođenja, vrline i mane, te sama priča neophodnu strukturu kroz jasno prikazane prepreke na putu promeni karaktera barem protagoniste. Kada se tome pridoda ovaploćenje paradoksa, odnosno spajanja kontradikcija u likovima, što dok oponaša stvarnost punu istog, sa druge strane rezultira stalnim dramskim sukobom (na najbolji način prikazano kroz protagonistu - iako podobni patriota, zbog svoje seksualne orjentacije ispašta još od mladosti od strane oca, a koji opet, ironično, na kraju svog života potpuno bespomoćan dospeva u ruke sina), te urgentnost koja uslovljava dinamiku radnje (npr. rok za polaganje ispita iz poznavanja Ustava), približavamo se Aristotelovim temeljima drame najbolje otelotvorenih kroz tzv. klasičnu holivudsku dramaturgiju, zahvaljujući kojoj je Holivud nekada i bio toliko sveopšte voljen (da je ona izostala, svaki marketing bio bi kratkog daha). Stoga nimalo nije slučajno što Grlić živi i u SAD, gde i predaje na univerzitetu.
   Ustav je izvrstan primer uspelog, kako bi Anglo-Amerikanci rekli, filma vođenog karakterima (character driven), pristupa koji se obično u Evropi tumači kao onaj koji pretpostavlja nedefinisane, nejasne likove bez cilja, neretko i luzere što bi trebali biti žrtve kakvog posrnulog društva, od kojeg isto tako obično vidimo samo blede konture. No Tomić i Grlić dobro znaju šta zaista znači kreirati karaktere, da svojim likovima treba pristupiti sa respektom ukoliko se želi da oni na platnu postanu punokrvni, da je priču potrebno ispoštovati kroz osnovne zakonitosti pripovedanja, jer sve to skupa publika instinktivno priželjkuje, te da su i likovi i priča samo generisani iz stvarnosti (njena refleksija), a ne kopija iste u kojoj tako često gledamo aktere kao puke marionete autora - beživotne simbole sa kojima se manipuliše u službi iznošenja privatnih stanovišta.

Nebojša Glogovac u filmu "Ustav Republike Hrvatske" Rajka Grlića

   Sa tako čvrsto postavljenim predloškom u kojem je funkcionalnost prioritet, i glumačka podela prirodno pruža ubedljive uloge, a konkretno ovde tumač glavne role Nebojša Glogovac, već sa nizom respektabilnih karakternih uloga iza sebe, ostvario je i onu nezaboravnu, koja po autentičnosti izvedbe jednog toliko složenog zahvata teško da se može ponoviti kako kod nas tako i u okruženju. Elegantna i ekonomična, sigurna i istančana režija Grlića evocira najbolje od Daglas Sirka ili Rajner Verner Fasbindera, a imajući u vidu njegov opus, možda pre može dovesti u poređenje sa vinom, nego li većinom danas manje ili više aktivnih autora koji su formirali svoj slikopis u bivšoj nam zemlji, a najupečatljivija ostvarenja su im ostala ona rana.  
   Iz ove produkciono veoma svedene kamerne priče između praktično tri lika, može se mnogo naučiti kako se inteligentnim pristupom (uz istina zavidnu veštinu, jer sve navedeno, iz aspekta filmske dramaturgije mora da izgleda organski, a ne iskonstruisano!) jednim malim filmom može toliko toga velikog reći... i osetiti, a pobuđene emocije su ono što garantuje dugotrajnost jednom delu. Grlićev Ustav je krajnje iskren, i radikalan i suptilan, težak ali i topao, a u završnici nadasve human. Nakon svetske premijere u Montrealu, jedan prijatelj režiser mi je rekao kako je film odlično urađen, samo mu je zasmetao politički korektan kraj (koji ga je pokolebao po pitanju hrabrosti samog autora), jer on u realnosti ne vidi mogućnost promene međunacionalnih odnosa prikazanih u filmu. No, to i jeste osnova filmske magije čija stvarnost nije ekvivalent životnoj realnosti. Politička korektnost tiče se politikantskog filma, a ovde se radi o autorskoj etici koja duguje kako svojim likovima, tako i publici – društvu, pružanje šanse promeni, odnosno prevazilaženju problema, tračak nade. Takvo poentiranje u ovako direktnoj, bolnoj priči pre je eksces na našim prostorima, nego li očekivani kraj. Grlić i Tomić očigledno znaju preduslov univerzalnosti priče koje opstaju jer nam prikazuju problem(e) a potom nude i etičko (raz)rešenje (poput bajki ili mitova), i nikako ne podležu onom lakšem putu -  ostajanju na prvom nivou puke mimikrije života. Sa takvim formalnim pristupom, univerzalno zaista može da dopre do najšireg auditorijuma, dok lokalni elementi inkorporirani u teksturu samo čine delo rezonantnijim (u filmskom svetu to bi se moglo čitati i kao mogućnost rimejkovanja u bilo kojoj sredini koja se susreće sa sličnim problemima netolerancije, a kojih, na žalost, ima više nego dovoljno).
   Odsustvo glavnih priznanja u regionu - tačnije onih za najbolji film u celosti, govori samo o tradicionalno nedovoljnoj spremnosti da se kod nas i unaokolo prepozna kakav retki vrhunski domet, no drugačiji kriterijumi u svetu, srećom, lako su izdvojili svog favorita, što najbolje potvrđuju dodeljeni Grand Prix Amerike na jubilarnom 40. Montrealskom festivalu svetskog filma (FFM, zasigurno i najkvalitetniji laureat barem u poslednjih 8 godina od kada ja pratim ovu manifestaciju), ili 3 glavna priznanja najprestižnijeg festivala nezavisnog filma u Evropi - Raindance (za režiju, scenario i glavnu ulogu).
   U konačnici, ova rasna melodrama koja po težini - načinu izvedbe delikatnog temata koji obrađuje, ne samo da predstavlja najzreliji Grlićev uradak, nego i ostvarenje kojem je mesto na samom vrhu produkcije čitavog regiona u poslednje dve i po decenije. Čini se tako najadekvatnijim vrednovanjem postignutog rezultata putem pozajmice naslova upravo Grlićevog pozicionirajućeg filma - Bravo maestro!