Susret sa njenim napornim i veoma neposrednim roditeljima (koji su inače glumci i njeni pravi roditelji u životu) za njega je šokantno upoznavanje Francuza i francuskog mentaliteta dok će mu nekoliko iznenadnih susreta sa njenim bivšim momcima otkriti da je i ona ipak samo deo te „čudne“ sredine.
Producent, scenarista, reditelj i glavna glumica Žuli Delpi napravila je sa puno šarma na krajnje zabavan način jedan izuzetan autorski film. Izabravši poznatog holivudskog glumca Adama Goldberga („Zodijak“, „Dežavi“...) za glavnog glumca i partnera u filmu postigla je maksimalni učinak. Goldberg je gotovo do perfekcije odigrao šarmantnog, duhovitog i zbunjenog, neurotičnog Amerikanca dok je Delpijeva vanredno simpatična i ležerna ali i povremeno vrlo žustra i kritički nastrojena Francuskinja prema ostalom delu sveta. Jedno prijatno podsećanje na čuveni film Vudija Alena „Eni Hol“ i fascinantnu Dajanu Kiton samo pojačava simpatije prema ovom nekonvencionalnom i mudrom ostvarenju. Verovatno, zaslugom što je i sama rođena Parižanka, rediteljka Delpi izbegla je klasičnu zamku da Pariz predstavi kao romantični grad ljubavnika (što je slučaj s većinom komedija sa ovom temom). Pariz u njenim očima konfuzan je i neprijatan grad, neljubazan prema turistima i svemu što je drukčije i različito. I uglavnom je sačinjen od prepotentnih i perverznih Francuza i dosadnih i nesnalažljivih američkih turista. Kad se u priču umešaju poneki musliman i rasista i mladi globalista koji želi da podmetne bombu u restoranu brze hrane, grad iz snova za tren oka postaje košmar iz kog se beži glavom bez obzira. Šta će se pak dogoditi sa jednim mladim ljubavnim parom koji će se naći u jednoj novoj i nepoznatoj situaciji na koju nisu bili spremni, glavno je pitanje i u samom središtu ovog filma. Iznad svih pratećih događaja ostaje utisak da su oni samo jedan normalan par suočen sa ljubomorom i sujetom koji su sastavni deo života ljudi svuda na planeti.
Šarmantan ali i vrlo efektan je put kojim rediteljka uvlači gledaoca u priču učinivši ga na momente dvostrukim „saučesnikom“ ne dajući mu tako da se opredeli ni za jednu od strana u tipičnim ali sa strane vrlo zabavnim raspravama mladog ljubavnog para. Film obiluje „ozbiljnim“ situacijama iz svakodnevnog života koje su često komične do te mere da će vas nasmejati do suza jer su vam bliske i razumljive. „Dva dana u Parizu“ jedan je od onih filmova čije se projekcije ne napuštaju jer je nemoguće uzeti „uzorak“. Jednostavno, morate ga videti do kraja ne biste li saznali šta će sve biti. Ovo francusko ostvarenje je mnogo više od komedije, zato nemojte propustiti jer ćete videti komplikovani francuski humor na jednostavan američki način.