Za ovu priliku, kada se prisećamo šta je sve značila njena filmska pojava, zadržaću se samo na nekoliko slika koje su zabeležene u ostvarenjima važnim za njenu karijeru. Miša Radivojević dao joj je prvu veliku šansu u filmu „Živeti kao sav normalan svet“. U jednoj ljubavnoj sceni njen partner (kog igra Svetislav Goncić), oličenje neprilagođenosti, predlaže joj da žive na selu. Sonja mu odgovara nizom pitanja koja potpuno razgrađuju logocentrični sistem u čijem središtu je muškarac i njegova neutaživa želja za narcisoidnošću.

U filmu „Una“, na primer, službenike DB-a interesuje šta radi njen otac, ambasador. Sonjin ironičan osmeh dok odgovara - „Šta bi radio u diplomatiji“ - aludira na špijunažu i ukazuje da je ona znala tajnu duboke korumpiranosti očeva koji su se skrivali iza tobožnje humanosti socijalističkog društva.

Godine 1992. u „Uvodu u drugi život“ koji je kao i gorepomenute filmove režirao Miloš Radivojević, Sonja ima scenu dostojnu vizuelnosti flamanskih slikara. Kao u nekakvom performansu, ona, sa belim turbanom na glavi, pripija čašu sa vinom na svoje grudi. Sonja je tu raskošni film u filmu, autonomna celina koja prevazilazi uslovnosti porodice i zajednice, pa i same priče.

Pomeni dozvoljavaju da se bude ličan. Takav ću i biti. Na Sonju sam, kao koscenarista, bio upućen prilikom nastanka filma Milutina Petrovića „Jug jugoistok“. U tom filmu ona je glumila samu sebe, a u jednoj sceni i svoju majku. Pristala je na složen zadatak predočavanja intime i poigravanja sa predrasudama koje u javnosti postoje o njoj. U jednom od razgovora, neposredno pred snimanje tog filma, obećala je da će me, ako joj Slovenci daju honorar, odvesti na školjke. „Ko zna, možda nam se posreći i pronađemo bisere“, rekla je Sonja koja je osećanja i reči za pamćenje velikodušno darivala svakome ko je imao priliku da je vidi i čuje.