Poslednjih četrdesetak godina svoje sjajne karijere bio je producent filmova u kojima je glumio, a neretko se odricao honorara, pa čak i davao sopstveni novac da bi se neki film snimio. Tako je uspeo da ostvari veliki broj svojih glumačkih želja i sačuva umetnički integritet. Njegovim stopama je kasnije krenuo veliki broj glumaca, pre svega Robert Redford, ali većina ipak nema želju ili mogućnost da preuzme karijeru u svoje ruke na takav način.
   Iz pomenutih razloga, bio sam veoma radoznao da saznam kako izgleda film u kojem glume Džeki Čen i Pirs Brosnan, dva vitalna šezdesetpetogodišnjaka, nekada velike akcione zvezde. Da budemo iskreno, Džeki Čen je, uprkos poodmaklom životnom dobu, možda i aktivniji nego ikad. Iako su mnogi sumnjali da će njegova karijera u ovom obliku biti tako duga, pre svega zbog izuzetno fizički zahtevnih uloga i insistiranja da veliki broj akrobacija izvodi bez pomoći kaskadera, Džeki Čen nije izgubio mnogo od svoje vrcavosti, okretnosti i harizme, i njegovi filmovi i dalje predstavljaju prijatan način da se provede popodne ili veče.
   Pirs Brosnan, s druge strane, nakon poslednjeg Bonda u kojem je glumio (2002.) nije imao gotovo nijednu ulogu vrednu pomena, ali to je uobičajeno prokletstvo glumaca koji su glumili kultne likove u filmskim serijalima, i malo je onih koji su tu kletvu nadvladali, kao što je uspelo Harisonu Fordu.
   Da je film u kojem glume Čen i Brosnan snimljen pre trideset godina, bio bi prava senzacija. Da je snimljen pre dvadeset godina, bio bi svetski blokbaster. Ali, pošto je snimljen 2017, on je... izuzetno kvalitetan film B produkcije. Tokom holivudske istorije, B produkcija je često bila kvalitetnija i zanimljivija od mejnstrima, a mnogi veliki glumci su potekli iz tog miljea ili godinama ostajali u njemu, nikad ne napravivši prelaz na veću scenu.
   Hajde da pogledamo kakva se autorska ekipa zaboravljenih asova okupila za snimanje ovog filma. Reditelj Martin Kembel, poznat po filmovima iz serijala o Džejmsu Bondu (Golden Eye, Casino Royale), direktor fotografije Dejvid Tatersal (David Tattersall), čovek koji je bio direktor fotografije za prve tri epizode „Zvezdanih ratova“ (Star Wars), zaslužan za vizuelno savršenstvo dva, po mom skromnom mišljenju, najlepše snimljena filma iz ovog serijala – „Napad klonova“ i „Osveta Sita“ (Attack of the Clones, Revenge of the Sith), kompozitor Klif Martinez (Cliff Martinez), višestruko nagrađivan i cenjen. I u svim drugim segmentima, ovaj film je okupio iskusne, vrhunske profesionalce, i to se vidi iz svakog kadra.

Kadar iz filma "Stranac" Martina Kembela. Na slici: Džeki Čen i Pirs Brosnan u glavnim ulogama.

   Evo i nekoliko elemenata priče, tek da vam zagolica maštu. Džeki Čen glumi vlasnika kineskog restorana u Londonu, a prilikom jednog terorističkog napada IRA-e, njegova ćerka slučajno strada. Ophrvan bolom, on pokušava da pronađe racionalno objašnjenje za to što se dogodilo i uporno se obraća vlastima, u želji da sazna da li će ubice biti privedene pravdi. Kad više puta naleti na birokratski zid, odlučuje da preuzme stvar u svoje ruke. Pirs Brosnan glumi irskog premijera, čoveka koji je iz redova IRA prešao u politiku, ali nije još uvek prekinuo sve veze sa svojom prošlošću. Lik koga tumači Džeki Čen pokušava da, kroz igru mačke i miša, zastraši ministra kako bi mu ovaj dao neke podatke o ubicama.
   Džeki Čen je ovde ostvario jednu od svojih retkih dramskih uloga, bez kung fua (iako ima scena borbe), a Pirsu Brosnanu je ovo sigurno najbolja uloga u poslednjih dvadeset godina. Njegov lik je izuzetno dobro osmišljen, dozvolio mu je da pokaže svoje glumačke adute, a zanimljivo je da je Brosnan, inače Irac, konačno imao priliku da glumi sa irskim naglaskom.
   Pored glavne priče, u pozadini se odvija i veoma uzbudljiva borba za prevlast između nekoliko frakcija IRA-e, i to filmu samo dodaje na uzbudljivosti i aktuelnosti.
   Ovo je film kompetentno i profesionalno urađen u svakom segmentu: scenario je jasan i bez suvišnih delova, režija i montaža su precizne i nenametljive, muzika je na granici generičke, ali veoma funkcionalna, a fotografija je povremeno spektakularna, specijalni efekti su odmereni i upečatljivi. Glumci nimalo ne zaostaju, a posebne pohvale idu šminkerima i maskerima, posebno za prizore žrtava terorističkog napada, koje izgledaju jezivo i potresno stvarno, bez prelaženja granice dobrog ukusa.
   Kada se sve uzme u obzir, ostaje žal što ovaj film nije snimljen pre dvadeset godina, u vreme kada bi dobio zasluženu pažnju i pohvale javnosti. Ovako vam samo ostaje da ga potražite na nekom internet striming servisu ili kablovskoj televiziji, i provedete zadovoljavajućih 100 minuta uz ovaj divan primer profesionalno urađenog filma. Možda vam neće promeniti život, niti izazvati zaprepašćenje, ali će vas podsetiti na to kako su se nekad snimali filmovi i koja je bila njihova prevashodna svrha.