Poznata američka kritičarka Džudit Krajst je u svojoj zamašnoj knjizi “Kadar dvadeset drugi” sabrala intervjue sa najznačajnijim glumcima i reditelјima savremenog američkog filma. Tu ima mnogo zanimlјivih priča o nastajanju filma, o ličnim glumačkim doprinosima, ali gotovo sva saznanja su vezana za pojedinačna dostignuća, tako da je nemoguće nazreti neku opštiju tipologiju ili morfologiju moderne filmske glume.
   U sličnoj knjizi američkog kritičara Leonarda Probsta “Bez kamere” nalazimo dvadesetak opsežnih intervjua-portreta u kojima glumci i poznati reditelјi govore o umetnosti filma, glume, o pop-mitologiji filmskih zvezda. Nekoliko puta sagovornici ukazuju na misao koju smo mogli da stavimo kao moto ovog zapisa, o prirodi Boga koja se sastoji od detalјa. Hoće se, dakle, reći: glumačka uverlјivost je načinjena od savladavanja mnoštva pojedinosti koje čine egzistenciju lika koji treba da dočara filmski glumac.
   U Probstovom razgovoru sa Majkom Nikolsom, poznatim reditelјem (“Diplomac”, “Seksualno iskustvo”, “Ko se boji Virdžinije Vulf”), ispitivač je upravo hteo da dokuči iz ličnog iskustva ovog reditelјa, koji je uvek radio sa najvrsnijim glumcima, šta je čarolija filmske glume. Nikols je ponudio ovaj iskaz: “Ako je vaš rad precizan i dovolјno osoben, drugi će ga prepoznati sa uvažavanjem. Uvek mi je izgledalo da ono posebno, detalјno razrađeno, jeste za poštovanje i uvek pobuđuje zanimanje, a da je neprijatelј dela u pozorištu i filmu upravo ono što je zbrzano i opšte." Potom se Nikols pozvao na saznanje koje mu se ukazalo u čuvenom glumačkom studiju američkog pedagoga Lija Strasberga.
   „Strasberg je, kaže Nikols, načinio spektakularnu analogiju kad sam bio na glumačkom času kod njega. Jedna devojka je odigrala scenu, a on je rekao: ,Kažite nam zašto ste to uradili.’ Ne sećam se šta je mlada glumica odgovorila, nešto otprilike kako je tragala za osećanjem ove ili one vrste, i o proleću s one strane prozora. A on je rekao: Dozvolite mi da vas nešto upitam. Da li znate kako da načinite voćnu salatu?’ Rekla je: ,Da.’ A on je kazao: ,Recite nam.’ Rekla je: hoćete da vam kažem kako se pravi voćna salata? Pa, uzmete jabuku, olјuštite je i iseckate je, potom to isto uradite sa bananom i narandžom. To isto izvedete sa kruškom. I potom sve to zajedno pomešate.’ A on je rekao: ,Tačno. Tako se pravi voćna salata. I to je jedini način na koji se voćna salata može napraviti. Možete danima stajati suočeni sa voćem i vrištati, oh voćna salato, možete neolјušteno voće staviti u parni lonac, ali nikad nećete dobiti voćnu salatu ako ne olјuštite svaki pojedinačni komad voća i mirno i polako ga ne iseckate na komade.’ Mislim da je ovim odgovoreno na pitanje o svakom lјudskom radu, a posebno kad je reč o radu u pozorištu i na filmu: zaroniti u svaki detalј i posebnost i razrešiti svaki problem jednostavno i pažlјivo radije nego hrliti ka krupnim, ogolјenim, blistavim, uopštenim i zbrzanim stvarima.“
   Ova Nikolsova i Strasbergova priča o voćnoj salati je nešto najimpresivnije i najperceptivnije što sam čuo od neposrednih stvaralaca koji neprekidno razmišlјaju o tajni i veličini glumačkog poziva.