|
Težeći vrhunskim profesionalnim kriterijumima u fotografiji (od
izgradnje svetla, kompozicije u kadru, upotrebe boje i objektiva
do pokreta kamere). Tomislav Pinter se odvažuje i na
smimateljsko eksperimentisanje (iako izbegava specijalne
efekte), a neretko ostvaruje fotografiju koja nije samo značajna
komponenta ukupne strukture dela, već ponekad i svojevrsna
autonomna vizuelna vrednost. Među brojnim vrednim ostvarenjima
ističu se: istraživanje svetla kao izražajnog sredstva u filmu
„Rondo“ (Z. Berković, 1966, Zlatna arena u Puli zajedno s filmom
„Ponedeljak ili utorak“, 1966. V. Mimice), gde pod uticajem
slikarstva M. Stančića koristi usmereno difuzno svetlo i poštuje
„logiku svetla“ (isto važi i za film „Udovica Karolina Žašler“,
1976, M. Klopčiča, gde spaja ekspresivnost svetla i boje);
eksperimentisanje s filmskom trakom u „Prometeju s otoka
Viševice“ (V. Mimice, 1965, Zlatna arena u Puli), gde koristi
negativ osetljivosti 10 ASA, čime postiže dokumentarističku
fotografsku strukturu (intervencija kojom sugeriše i vremenski
pomak u radnji); istraživanje kombinacije difuznog svetla i
višeg kontrasta u „Skupljačima perja“ (A. Petrović, 1967, Zlatna
arena u Puli, zajedno sa „Brezom), što uvećava autentičnost
prizora, a da pritom, na likovnom planu, ostaju sačuvane žive
boje karakteristične za romske ambijente; korišćenje uskougaonog
(teleobjektiva), što je gotovo Pinterov „zaštitni znak“,
naročito funkcionalno u filmovima „Pravo stanje stvari“ (V.
Slijepčević, 1964, Zlatna arena u Puli) i „Tri“ (A. Petrović,
1965); korišćenje ekspresivnosti boje (naročito kad snima pri
oblačnom vremenu) i objektiva (uskougaoni i širokougaoni) u
„Brezi“ (A. Babaja, 1967), čime postiže fotografiju koja
nalikuje slikama naivaca, namerno napuštanje perfekcionizma i
tehnicizma inače karakterističnog za ratne spektakle u „Bici na
Neretvi“ (V. Bulajić, 1969), zbog težnje naturalizmu,
neulepšavanju i autentičnosti. Pristupajući svakom projektu s
autorskim angažmanom, ako izostane potpuna komunikacija između
njega i reditelja znao je da zapadne u fotografski estetizam.
Kao snimatelj sa preko 53 godine rada snimio je 80-ak igranih
filmova, 10-ak televizijskih serija, te oko 100 kratkih filmova.
Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja: za kratkometražni film
„Cvet i oganj“ (I. Tomulić, 1956) nagrađen je na festivalu u
Beogradu, 1957, pulsku Zlatnu arenu dobio je i za filmove
„Traženja“ (M. Klopčič, 1979), „Samo jednom se ljubi“ (R. Grlić,
1981) i „Đavolji raj“ (R. Grlić, 1989), a dvostruki je dobitnik
(1966. i 1982) i nagrade „Vladimir Nazor“).
|
