Britanski filmski institut, u čijem okrilju deluju londonska kinoteka i najcenjeniji filmski časopis „Sight and Sound“, načinio je listu stotinak najvažnijih filmova u stogodišnjoj istoriji filma (glasali su kritičari i znalci sa raznih stana sveta).
   Makov film „WR: misterije organizma“ (1970) se našao u gornjoj polovini, svaki film je dobio ili će tek dobiti (jer rukopisi stižu postepeno) specijalnu monografsku studiju iz pera najboljih kritičara današnjice. U ediciji Filmski klasici, opremljenoj probranim fotosima i kadrovima, izašla je 1999 knjiga koju je napisao ugledni engleski kritičar i profesor filma Rejmond Dargnet. Nikad nije objavljena u našem prevodu, iz razloga koje ne moram da objašnjavam.
   Dušan Makavejev je 13. oktobra u tišini svog doma negde na Dorćolu obeležio 85. rođendan. Poslao sam mu čestitku ohrabrenja, on se ljubezno zahvalio, to je sve.
   Pošto datumi postoje da nas podsete na trajanje, na vrednosti jedinstvene i nezaobilazne, osmatrao sam da li će u našem kulturnom novinarstvu neko zabeležiti ovaj značajan datum. Ne zbog Maka, zbog nas, pobogu. Ni slovca. Ne stiže se, ili se ne zna, ko bi sada povezao koji su tu razlozi. U novine ulaze oni koji su neprekidno na javnoj sceni, ali Mak nije taj. Beleže se datumi nekih volšebnika koji treba da dokažu da će nešto preteći za sledeće dane, događaji dana su počeci snimanja tv-serija (recimo, posle babe koja se češlja, evo najave pasa koji laju, već pršte samohvalisanja i udaranja u junačka prsa). Uz Zmaja od Šipova, jedan od tužnih simbola tabloidnog samopovređivanja, tu svakog dana iskrsavaju nove voditeljke koje govore o svojim autorskim „projektima“, a bez zagledanja u fascikle ili „tv-idiota“ ne mogu ni makac.
   Ipak, početkom nedelje autorka neugaslog „Trezora“ (letos pokopanog pa sada nekako vaskrslog) Bojana Andrić šalje svim redakcijama e- poruke da će „Trezor“ obeležiti rođendan jednog od najvažnijih flmskih čarobnjaka u ovom delu Evrope. Prikazaće 13 oktobra poseban program (Makov portret koji sam za program legendarne Zore Korać načinio 1986, i „Pokretne slike“ Nebojše Đukelića iz 1989).
   Novine su najavu ovog programa zdušno ignorisale. U pomenuto vreme, 13 sati uskačem na drugi program RTS, ali nema sreće za Maka: tamo je prenos jednog sportskog događaja iz Šangaja!
Ništa od podsećanja (važna disciplina, kako bismo bez nje). Ali ne, hajde da se podsetimo, dajmo priliku i onima koji su nešto preskočili hrleći ka novim obrazovnim horizontima.
   Rođen u oktobru (pravi mesec za levičare utopijskog smera) 1932 Dušan Makavejev je kao briljantan student psihologije rano krenuo ka filmu, našao se u rasadniku budućih velikana, Kino Klubu Beograd, i sa 21 godinom snimio dokumentarac „Jatagan mala“, leglo sirotinje i nesmajnika (skriveno lice socijalne pravde), koje će mnogo godina kasnije nestati (sada ga ima na raznim stranama, ispod mostova, na prilazu gradu, sirotinja i jad nemaštine se ne daju pokriti praznim predizbornim lagarijama).
   Film je viđen samo u klupskom programu, Jugoslovenska kinoteka ga je nekoliko puta prikazala u retrospektivama Makovog dela. Šokantno onda i sada.

Kadar iz filma "W.R. Misterije organizma"

Makov prvi igrani film „Čovek nije tica“ (1965) nije odmakao u tematskom zahvatu mnogo dalje, iza osnovne ljubavne priče je hipnoza kao metafora ideološke bajke o boljem svetu. „Ljubavni slučaj PTT“ (1967) je antologijski film o bliskosti strasti, seksualnosti i rušilačkih nagona (uz svedočenje kriminologa i seksologa, naučno i akademski potvrđenih). „Nevinost bez zaštite“ (1968) je rekonstrukcija čuvenog okupacijskog hita Dragoslava Aleksića, prvog srpskog supermena (frapantno je ličio na Josipa Broza). Naivnu melodramu koju je načinio akrobata Aleksić, 1943 je u okupiranom Beogradu videlo osamdesetak hiljada posetilaca, Nemci su film skinuli iz straha od rušilačke snage filma, što posle rata nije sprečilo nove komunističke vlasti da pohapse tvorce filma. Film je isečen, pohranjen u nekom buretu, a onda je, volšebnom upornošću montažera Marka Babca, povezan i oživljen besprekorno.
   Sledeći Makov film „WR: misterije organizma“ (1971) je tragičnu sudbinu seksologa i filosofa Vilhelma Rajha (pobegao od Hitlera, ali ga i u Americi, zemlji demokratije, nije čekala sreća – završio je u ludnici) povezao sa staljinističkim nasiljem (drugo lice obećane utopije). Zbog prvaka u umetničkom klizanju Vladimira Iljiča (Ivica Vidović) koji svoju strast prema ženskoj lepoti razrešava odsecanjem glave Milene (Milena Dravić), film je u leto 1971 partijski osuđen i zabranjen, histerija protiv našeg Crnog talasa je bila na vrhuncu, Mak, Saša Petrović, Žilnik su umakli na Zapad, Žika Pavlović se sklonio u Sloveniju, a Lazar Stojanović je zbog studentskog filma „Plastični Isus“ (takođe neprikazanog javno) odležao tri godine na robiji. Neke uspešne akademske i profesorske karijere su započete dokazivanjem kako je vrhunac našeg posleratnog filma ugrozio socijalizam sa ljudskim likom. I posle su se pravili da se ništa nije dogodilo.
   Pošto je sledeće filmove snimao sa inostranim producentima, predavao na katedrama u Havardu i drugim univerzitetima, Makavejev se pre dvadesetak godina vratio sa svojom suprugom Bojanom (važnom saradnicom u radu na scenariju, dizajnu filma i izboru muzike). Živi u Beogradu. Poslednjih godina smo se povremeno viđali i izmenjivali iskustva. Ja sam uglavnom pitao, a Mak je svojom nasmešenom vedrinom i kristalnom memorijom pokazivao da u njemu još tinja vatra. Ali šta sa njom? Nije mogao, a nije ni hteo, da se uklopi u naše uglavnom nameštene projekte za nove filmove.
   Pitao sam ga, kao i profesora Vladu Petrića koji je živa legenda nastave na Harvardu, da li ga je svih ovih godina iko pozvao da održi neko predavanje na nekoj filmskoj katedri, državnoj ili privatnoj. Odgovor je od obojice bio isti: ne. Kako dovesti ove gorostase da održe čas kako se to drži u svetu, a onda nastaviti sa profesorskom šmirom! Još jedno pitanje: da li je poslednjih godina pokušavao da snima bilo gde. Rekao je: imam desetak skica za nove filmove. Za jednu sam sredinom devedesetih našao uglednog producenta. Zamisao je bila da poređamo oko hiljadu fotosa iz filmova (mojih i drugih autora), dokumentarnih snimaka istorijskih prelomnih trenutaka, - u Veneciji, od Trga Svetog Marka, pa uzduž sve do mosta Rialta. I sve to snimimo u jednom kadru (to sada nova tehnologija omogućava).
   Valjalo je dobiti dozvolu gradske uprave u Veneciji, predložili smo da to bude u nekom zimskom terminu kad mine turistički udar. Glatko su odbili. Rekli su: možete da snimite sa gondolama i na kanalima, ali grad – ne. Nikakve scenografske i likovne nadogradnje.
   Sličnu ideju ostvario je ruski reditelj Aleksandar Sokurov u filmu „Nojeva barka“ (2002), pod krovom Ermitaža, ali iza njega je stala država. Jer je film dokazivao nadmoć ruske umetnosti.
   Nisam pitao dalje, ali ne sumnjam da bi Mak u Veneciji ponovo potvrdio svoj buntovnički, jeretički duh. Jedan je Mak.