Zadržaćemo se na filmu gde se krajem kalendarske godine stvaraju liste najboljih deset (pa i više, široko nam polje). Najuticajniji kritičari, filmski magazini, akademije, objavljuju izbore koji se često znatno razlikuju. Da li to nekog treba da zabrine? Ni govora. Upravo u toj raznolikosti je prava draž ovog probiranja.
   Najpoznatija i najuvaženija je lista koju jednom u deceniji, počev od 1952., objavljuje ugledni britanski magazin Sight and Sound. Svakih deset godina sabiraju se glasovi njihovih kritičara i saradnika, uglednih imena sa raznih strana sveta, i onda se objavi lista 10 najboljih filmova u istoriji ove umetnosti. Menjaju se izbornici, ukusi, kritičarski trendovi, te svaka nova lista donese iznenađenja. Film koji je u prvom glasanju 1952. bio na prvome mestu nije više ni među prvih deset, potom je dugo nadmoćno vladao Velsov ”Građanin Kejn”, da bi ga u najnovijem glasanju pretekao ”Vertigo” Alfreda Hičkoka. Zanimljivo je da je poziv na glasanje upućen na stotinjak adresa, a potom je časopis objavio da se na kritičarskim listama pojavilo ukupno oko 500 naslova! Kakva raskoš izbora, kakav raspon ponuđenih filmova (za neke nisam ni čuo, jer nikad nisu ni stizali do naših obala).
   Za sebe, a javna upotreba može da iskrsne, rado stvaram svoje liste po godinama, decenijama, po žanrovima, po uglednim i klasičnim autorima. Toliko o tome, ali ima jedna neograničena lista koju sklapam godinama, kao omaž najboljim autorima koji su mi pružili toliko uživanja. To je lista značajnih filmskih promašaja.
   Po kojim kriterijima stvaram tu listu? Ne dolaze u obzir osrednji autori, s ponekim izuzetnim delom, kao ni oni koji u određenim nacionalnim sredinama uživaju ugled velikana pobravši nekoliko nagrada na festivalima.
   Čini mi se da je pre desetak godina sličnu listu načinio čuveni čikaški kritičar Džonatan Rozenbaum, pa je na njega skočilo sve kuso i repato. Svaki od filmova sa moje liste verovatno negde ima svoje aficionadose, ali moj izbor upozorava da i pored izuzetnih poetika i stilskih vrlina nekad ni to nije dovoljno. Odmah da kažem, svaki od pomenutih filmova zaslužuje pažljivo gledanje, jer ponekad minuli rad, nagomilani ugled i zanatska veština nisu dovoljni. Dobra pouka.
1. Popaj (Popeye, 1980.) Jedan od mojih omiljenih autora Robert Altman (1925.-2006.), posle sjajnih filmova kao što su ”M.A.S.H.”, ”Kockar i bludnica”, ”The Long Goodbye”, ”Nešvil”, pokušao je da u pokretne slike prenese dogodovštine strip-junaka Popaja, Olive, Pere Ždere, Badže… Načinio je neduhovit, negledljiv film, koji je propao na svim nivoima; Altman je morao da proda svoje imanje ”Lions Gate” i posle nekoliko godina vratio se na staze stare slave, sve do ”Gosford Parka” u novom veku.
2. ”Krčma Jamajka” (Jamaica Inn, 1939.) Velikan Alfred Hičkok je tokom tridesetih načinio klasične filmove u Engleskoj (”Čovek koji je suviše znao”, ”Dama koja nestaje”) i upravo kad se spremao da ode u SAD da nastavi niz nezaboravnih filmova, načinio je film čija radnja se zbiva početkom 19. veka u velškoj obalskoj selendri, sa nizom bandita, korumpiranih vlastodržaca, bitangi i ubica. Potpuno konfuzan i neubedljiv film za koji je jedan kritičar posle premijere napisao: ”Držte se podalje od ovog filma!”
3. ”Glas meseca” (La Voce della Luna, 1990.) Niko nije očekivao da će legendarni Federiko Felini (1920.-1993) doživeti takav debakl. Ništa od autorovog humora i bolne nostalgije, samo jedna konfuzna, kvazipoetična gnjavaža o Mesecu i snovima. Veliki komičar Roberto Beninji nije znao šta ga je snašlo. Posle svega, Felinija su izneverili svi dotadašnji producenti, umro je tražeći potporu za novi projekt.
4. ”Novi val” (La Nouvelle Vague, 1990.) Jedan od najznačajnijih autora današnjice Žan-Lik Godar (1930.) pokušao je da pod generacijskim naslovom načini poetski film sa mnogo citata u rasponu od Čendlera do Foknera. Rezultat: neopisiva gnjavaža i konfuzija. Te godine u Kanu film je ismejan, a posebno Alen Delon, koji je za press rekao da nikad ranije nije bio tako izviždan (bez njegove krivice, dodajem).
5. ”Slučajni ljubavnici” (Amantes pasajeros, 2013.) Na vrhuncu jedne sjajne autorske putanje, posle antologijskih ”Sve o mojoj majci”, ”Volver”, ”Cvet moje tajne”, ”Koža u kojoj živim”, španski genije Pedro Almodóvar (1949.) načinio je kemp-farsu sa mnogo pozajmica iz prethodnih filmova, ali sve deluje neduhovito, praznjikavo, kao neuspela karikatura. Reagujući na oštru recepciju u Španiji, Pedro je našao bljutavo objašnjenje: ogledalo nije krivo (!)

Kadar iz filma "Popaj" Roberta Altmana

6. ”Texasville” (1990.) Posle senzacionalnog omaža kinu ”Poslednja bioskopska predstava”, 23 godine kasnije Piter Bogdanovič okupio je istu glumačku postavu (Cibil Šeperd, Džef Bridžis), naručio od poznatog pisca Larija MekMatrrija da se vrati svojim junacima (iz pomenutog remek-dela), ali nastavak priče je delovao potpuno nesrećno: promašen ton, ni nostalgija ni farsa, neubedljive sudbine. Krah. Jedan od kritičara je tačno napisao: ”Film deluje kao usporena epizoda tv-serije ‘Dallas”’ (!)
7. ”Gojine utvare” (Goya’s Ghosts, 2006.) Legenda evropskog i američkog filma, Čeh Miloš Forman je posle faze novog češkog filma (”Ljubavi jedne plavuše”, ”Crni Petar”, ”Gori, gori gospođice”) potpisao dva remek-dela ”Let iznad kukavičjeg gnezda” i ”Amadeus”, ali potom sledi niz filmova vrludave putanje. ”Gojine utvare” je Forman radio sa omiljenim scenaristom Jean-Claudeom Carrièreom, uleteo je u kostimirani istorijski spektakl, od koga su ostale neubedljive krhotine.
8. ”Pinocchio” (2002.) Posle iznenađujućeg Oskara za film ”Život je lep” italijanski komičar i reditelj Roberto Beninji (1952.) nekoliko godina pripremao je film svog života (njegov izraz). Čuvena bajka Karla Kolodija o drvenom lutanu koji bi trebalo da obraduje sirotog zanatliju Đepeta, dobila je spektakularnu produkciju, ali bio je to debakl na svim linijama: sa sirotim Beninjijem su se svi sprdali, film nije vratio ni desetinu uloženih sredstava, a Beninji je izgleda još ošamućen.
9. ”Sibirska ledi Magbet” (1962.) Posle senzacionalnog uspeha filmova o poljskom pokretu otpora, ”Kanal” (1957.) i ”Pepeo i dijamant” (1958.), reditelj Andržej Vajda došao je u Jugoslaviju, da po poznatoj priči Nikolaja Leskova načini film, koristeći muziku iz čuvene Šostakovičeve opere ”Ledi Magbet Mcenskog okruga”. Imao je sve uslove u beogradskoj kući Avala-Film, ali film je bio potpuni promašaj. Dvadesetak godina kasnije, kad sam sreo Vajdu u Gdanjsku, priznao je da je imao carske uslove, ali nije znao jezik glumaca i saradnika! Dobar izgovor.
10. ”Duna” (Dune, 1984.) Posle velikog uspeha filmova ”Eraserhead” i ”Elephant”, David Linč (1946.) se dokopao klasičnog sci-fi romana Franka Herberta. Ishod? Ne zna se ko je bio zbunjeniji, reditelj ili nesrećni glumci. Ovaj projekt se od početka otrgao svom tvorcu, ništa nisam shvatio, sećam se samo smešnih kostima. Posle je Linč načinio antologijsku tv-seriju ”Twin Peaks”, „Holivudski bulevar“... I još ponešto.
Ovakve liste (ako niste zadovoljni, načinite sami svoju) imaju ozbiljnu kulturološku poruku. Pravo na promašaj je u biografiji svakog značajnog autora prava priviliegija.