Na dan otvaranja festivala (sreda) nekoliko naših izveštača iz Kana podsećaju da je sve započelo 1. septembra 1939, pristigla su istaknuta imena sa raznih strana, ali slavlje nije dugo trajalo, jer je već drugog dana izbio Drugi svetski rat (Hitler je dan ranije napao Poljsku), prekinut je festival, a pravi početak dogodio se sedam godina kasnije, kad su utihnuli topovi. Sve je tačno što napisaše, osim jedne sitnice.
   Taj francuski festival iz 1939 nje započeo na Azurnoj obali, već na sasvim drugom kraju Franuscke, u otmenom letovalištu Bijaric na normandijskoj obali Atlantika. Ponovili bi Francuzi festival na istom mestu, ali saveznički napad na nemačke utvrđene položaje 6. juna 1944, i sledećih meseci, razorio je mnoga mesta na normandijskoj obali, pa ni Bijaric nije ostao pošteđen. Tako je gradić Kan na Mediteranu, u blizini italijaske granice, dobio festival koji ga je proslavio i ekonomski preporodio.
   Pošto ovaj osvrt pišem tri dana kasnije, imao sam vremena da prokljuvim kako se dogodila kolektivna omaška. Svi su izgleda zavirili u srpsko izdanje Wikipedije, u kojoj ima sijaset sličnih činjeničnih grešaka. Ova „slobodna“ encikopedija se diči demokratičnošću: svaki posetilac ima pravo da pošalje dopune podataka, a onda nespremni urednici ne uspeju da se izbore sa ovom ponudom.
   Jedan drugi jubilej se obeležava u Kanu 2017.
Posle pola stoleća, u Kanu se ponovo prikazuje naš izvrsni film „Skupljači perja“ koji je 1967 bio među najboljim u glavnom programu i osvojio visoko priznanje. Ove godine na festivalu postoji prateći program Kanski klasici, u kojem se prikazuju filmovi koji su obeležili istoriju filma. Početkom ove godine Jugoslovenska kinoteka je uspela da digitalno osveži film Aleksandra Petrovića, ponudi ga selektorima kanskog programa, i film je ušao u pomenuti program.
   Pošto u poslednjih dvadesetak godina srpski film (osim tri izuzetka, koja nisu prošla slavno) nije ušao u neki od uglednijih festivalskih programa, vest da su „Skupljači perja“ ponovo u Kanu naišla je na neskriveno oduševljenje naše medijske javnosti. Ponovo se oživljavaju priče kako je Petrovićev film osvojio Kan, pa će i sada oko 6 hiljada akreditovanih kritičara i novinara imati prilike da otkriju lepote jednog od najboljih filmova te decenije u svetu, i verovatno najlepšem poetskom filmu koji je neko sa naših prostora stvorio.
   Pogledao sam strukturu ovogodišnjeg kanskog festivala i ustanovio da će malo uglednih kritičara imati prilike da se nađu na projekciji u jednom omanjem kanskom bioskopu 23. maja. Evo zašto to kažem. Svakog festivalskog dana akreditovanim gostima se nudi stotinak projekcija, što u zvaničnom programu, što u pratećim selekcijama, sve do obilja vanrednih projekcija na najvećoj filmskoj pijaci na svetu.
   Ozbiljni kritičari koji dolaze da najpre vide filmove, a ne zanimaju ih hronike famoznog crvenog tepiha, beskrajnog niza prijema sa zvezdama od kojih većina nema film ni u jednoj selekciji (polovinu akreditovanih upravo zanima samo ovo drugo), imaju tešku dnevnu satnicu. Najpre u jutarnjim satima (8,30 i 11) moraju da vide dva filma iz nadmetanja za Zlatnu palmu. Potom slede dva filma iz uglednog takmičarskog programa „Izvestan pogled“ (ovde se dodeljuju posebne nagrade). A zatim slede dva ili tri filma iz cenjenog pratećeg programa „15 dana autora“, okrenutog autorskim i konceptualno smelim poduhvatima. Kad se to sabere, shvatite da kritičari moraju da vide 5-6 filmova dnevno, što je na ivici nervnih mogućnosti, jer treba nešto i napisati, stići do hotela, odspavati nekoliko sati. I sutra, ista priča. Tu sad počinje drama preživljavanja i snalaženja, šta preskočiti, sa koje projekcije izaći na polovini da bi se videlo nešto drugo.
   Kad se saberu pomenuti programi (nisam pomenuo Nedelju filmske kritike i nekoliko vrednih retrospektiva) postaje jasno da selektori nisu mogli da pronađu šezdesetak remek-dela, tu uvek u većini prevladavaju osrednja dela, kompromisni izbori sa nekih geokulturnih područja.

Olivera Kovačević i Bata Živojinović u filmu Saše Petrovića "Skupljači perja"

   To sve ne znači da ulazak „Skupljača perja“ u kanski program neće imati važnog odjeka. Najpre, filmski distributeri (a Francuska još ima snažnu mrežu bioskopsku i ozbiljnu kulturnu politiku) verovatno će iskoristiti priliku da kupe nova prikazivačka prava, uključujući i prisustvo na kablovskim televizijama.
   Ali tu nas je već zateklo naprijatno izenađenje. Onog dana kad je direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić dobio zvaničnu potvrdu da film ulazi u festivalski prostor, stiglo je upozorenje jednog francuskog distributera da je već od Avala filma (koja više nije naša kuća, jer je prodata u bescenje) otkupio prava za francusko tržište. Prema tome, ni dinar se neće vratiti u zemlju, ma kakav poslovni uspeh zadesio novu verziju filma.
   Niko u našoj zemlji mlađi od sedamdesetak godina ne može da se priseti šta se dogodilo u maju 1967. Kad je sredinom festivala film prikazan u glavnom takmičarskom programu, odjek gledališta i najuglednijih inostranih kritičara bio je istovetan: izvanredan film, glavni kandidat za Zlatnu palmu, delo izvanredne lepote i neverovatne autentičnosti, prvi film o Ciganima i njihovim životnim strastima koji menja stereotipe o ovom narodu sa margine tzv. cvivilizovanog društva.
   Iz direkcije producentske kuće Avala Film usledila je munjevita reakcija: ka Azurnoj obali je upućen konvoj naših nacionalnih đakonija, romski orkestar iz filma, u Kanu se osetio dah pobede. Ali dogodilo se nešto neočekivano: član kanskog žirija, reditelj Klod Leluš, autor čuvenog filma „Jedan čovek i jedna žena“ sa Anuk Eme i Žan-Lujem Trentinjanom, za koji je u prethodnoj godini dobio kansku Zlatnu palmu, Oskara i Zlatni globus, izrazio je svoje ogromno oduševljenje filmom, neoprezno ga proglasio glavnim favoritom za Zlatnu palmu i, čak, izjavio da će otkupiti prava za njegovo u francuskim bioskopima! To se od člana zvaničnog žirija nije očekivalo, deo francuske štampe je oštro reagovao pa je Leluš morao da obeća da će se uzdržati pri glasanju.
Možda je ova nijansa odlučila u konačnoj odluci.
   Tada, pre pola stoleća, nije bilo kao danas živog tv-prenosa dodele nagrade, tako da smo tek iz jutarnjih izdanja štampe doznali za visoko priznanje. I tu se dogodila čudna omaška: sem jednog lista, svi ostali su objavili da je Saša Petrović primio Zlatnu palmu! Dan kasnije, objavljeno je da je film „Skupljači perja“ dobio specijalni Gran pri, s tim što je deo izveštača i dalje tvrdio da je ova nagrada značajnija od Zlatne palme. A onda smo ipak doznali da je Zlatna palma dodeljena filmu italijanakog reditelja Mikelanđela Antonionija „Uvećanje“. I još nešto kasnije, da je naš film podelio specijalni Gran pri sa engleskim filmom „Nesreća“ reditelja Džozefa Louzija.
   Reditelj Aleksandar Saša Petrović, koji je po sopstvenom scenariju načinio ovo delo čudesne lepote, ponašao se uvređeno, tvrdeći da mu je neopravdano oduzeta nagrada. Sličan obrt se dogodio i prilikom dodele Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Petrović je otišao na dodelu Oskara i kasnije tvrdio da je sa pozornice najpre čuo svoje ime, a onda je, po njemu, Oskar dodeljen nekom češkom filmu iz političkih razloga. To je navodno čuo i od Gregorija Peka, predsednika Američke filmske akademije.
   Objašnjenje je neubedljivo, jer tamo nagradu ne dodeljuje nekakav žiri na koji neko može da vrši pritisak, već nekoliko stotina članova Filmske akademije koji se obavežu da će pogledati svih pet nominovanih filmova. I da će tajno glasati.
   Te godine je Oskara ispred našeg filma osvojio takođe izvanredan film „Strogo kontrolisani vozovi“ reditelja Jiržija Mencla. Tako su stajale stvari.
   Sada je važno da nova, digitalno unapređena kopija „Skupljača perja“, sa izvanrednom glumačkom ekipom,Bekim Fehmiju, Bata Živojinović, Olivera Vučo (kasnije postaje Katarina), Mija Aleksić, Rahela Ferari, uđe u naše bioskope. Dosta je bilo gledanja isfronclanih vhs kopija na našim tv-kanalima. Vrhunska umetnost zaslužuje vrhunsku projekciju, oko toga ne sme da bude dileme.