*Tekst
je objavljen u
nedeljniku
"NIN".
DRUG CRNI U NOB-U
režija:
Rade Marković
uloge:
Nenad Jezdić, Boris Milivojević, Marinko Madžgalj, Nikola Kojo,
Nebojša Cile Ilić, Dragan Jovanović,
Dragan Vujić, Slobodan Ninković.
proizvodnja:
Srbija
2009.
Neka od najboljih filmskih ostvarenja u srpskoj kinematografiji,
poput „Doroteja“ ili „Banović Strahinje“, iz „filmski“ veoma
plodnih osamdesetih godina prošlog veka, tematski su smeštena u
daleku srpsku prošlost. Bogata arhivska istorijska građa koja je
još uvek stalno dostupna našim filmskim radnicima na žalost
najmanje je interesovala naše scenariste. Možda jednim delom, ipak
i iz razloga veoma zahtevnih produkcijskih uslova srpska istorija
na filmskom platnu kod nas skoro da nije ni odškrinuta. Jedan od
najvećih filmskih promašaja u našoj, bez malo, stogodišnjoj
istoriji kinematografije „Boj na Kosovu“ Zdravka Šotre verovatno
je obeshrabrio sve reditelje za narednih dvadesetak godina.
S
druge
strane
ne
treba
zaboraviti
neke
od
najboljih |
Plakat filma "Drug
Crni u NOB-u" |
i najuspešnijih srpskih televizijskih serija svih vremena „Vuk
Karadžić“ (1987) reditelja Đorđa Kadijevića i scenariste Milovana
Vitezovića koja je antologijski primer kako velike istorijske teme
kad se radi ozbiljno i odgovorno mogu biti veoma zahvalne za
realizaciju na platnu. Iako je raznih uspešnih i polu-uspešnih
pokušaja ipak bilo nijedna parodija na istorijske ličnosti sve do
odlične serije „Crni Gruja“ iz 2003. godine nije snimljena. Nakon
velikog uspeha ove serije snimljen je drugi serijal a ubrzo i film
„Crni Gruja i kamen mudrosti“ Marka Marinkovića koji na žalost
nije ispunio sva očekivanja ali je ipak te 2007. godine bio
najgledaniji srpski film.
Ohrabreni ovim uspehom producenti su brzo došli na ideju da se
snimi i nastavak ali sa tematikom iz Drugog svetskog rata.
"Drug
Crni u Narodno-oslobodilačkoj
borbi“
prvi je veći projekat reditelja Radeta Markovića koji je znatno
uspešniji i poznatiji kao scenarista (Zavet, Vratiće se rode, Crni
Gruja i kamen mudrosti...). Drugi nastavak „Crnog Gruje“ iako
smešten u drugo istorijsko vreme neuporedivo je bolji od prvog.
Scenario je kompaktniji, humor je originalniji dok se o samoj
podeli uloga ovog puta izuzetno vodilo računa. Iako je struktura
preuzeta iz „Otpisanih“ (posebno muzička tema) nastavak se u
velikoj meri oslanja i na prvi serijal o sitnom prevarantu Grujici
koji kao neki vanvremenski i univerzalni mali srpski čovek nastoji
da preživi i prilagodi se novim istorijskim okolnostima.
Kadar iz filma "Drug
Crni u NOB-u" Radeta Markovića
Života Grujić, sada Drug Crni, koga u svom originalnom stilu
odlično igra Nenad Jezdić delom podseća na Renea
iz čuvene serije „Alo, alo“. On od Druga Tetka (Nikola Kojo) koji
je aluzija na Josipa Broza, dobija nemili zadatak da otvori
restoran u koji bi dolazili visoki nemački oficiri i ne bi li ih
na taj način špijunirali agenti NOB-a. U celu priču je zatim odlično
uključen i mit o „teškoj vodi“ koju su Ameri ukrali Nemcima jer
Hitler nije navodno najbolje razumeo o čemu se tačno radi. Reč je
naravno o priči iz filma „Heroji Telemarka“ Entoni Mana.
Pojavljuje se i čuveni Džems Bond kome naši junaci umesto „teške
vode“ uvaljuju kamenje ali mu usput i to vrlo dobro naplate. Do „teške
vode“ je na kraju uz pomoć Druga Tetka ipak došao sam Ruzvelt, što
je kao što znamo dovelo do bržeg okončanja rata. Brale Kalabić
koga sjajno igra Boris Milivojević u stalnoj je vezi sa četnicima
koji takođe participiraju na svoj način u borbi protiv fašizma.
Marinko Mažgalj je Crnogorac Čegović – Če koji simbolizuje
verovanja u skori dolazak komunizma. Besni Hitler je Dragan
Jovanović dok je poseban šlagvort ove komedije interesantna
dosetka da junaci samo tobož govore nemački što uz logične titlove
njihovih replika dodatno zasmejava publiku.
Zamišljen
kao zabavno štivo i kao parodija nacionalne istorije i našeg
mentaliteta „Drug Crni u NOB-u“ veoma je blizak prosečnom srpskom
gledaocu. Svi likovi su ovde simpatični negativci koji su smešni
jer su jednostavno takvi. Ambicije ovog filma, na svu sreću, kao i
celog serijala o Crnom Gruji nisu ipak megalomanske već prilično
skromne što znatno poboljšava krajnji utisak i samu komunikaciju
sa publikom te je realno očekivati da srpska publika prepozna ovaj
mali ali za svaku pohvalu retko uspešan pokušaj da ih jedan ovakav
film lepo nasmeje i na trenutak relaksira.
|