Sedamdesetih godina prošlog veka Stiv Tešić živi u Njujorku i piše šest drama za American Place Theatre. Debitovao je na off-.Brodvej sceni 1970. godine komadom «The Carpenters», a deset godina kasnije i na Brodveju gde je izveden njegov tekst «Devison Street». Tih godina počinje da piše i za film, te tako nastaju «Razdvajanje» (Breaking Away, režija Piter Jejts, 1979) i «Četiri prijatelja» (Four Friends, režija Artur Pen, 1981). Objašnjavajući taj prelaz iz pozorišta na film, Stiv Tešić je te 1982. godine pričao gotovo filmsku priču, na američki način, naravno: « Producent je video jedan moj pozorišni komad i poveo me u Los Anđeles. Seli smo u njegovu kancelariju i dao mi je nečiji scenario da pročitam. Ako, rekao mi je, ovo prepraviš da bude vrlo lepo, Barbara Strejsend će igrati u filmu, a ti ćeš biti bogat čovek. U džepu sam imao pedeset dolara, ali nisam mogao da prihvatim taj posao. Šta ja, uopšte, znam o toj Barbari Strejsend, o čoveku koji je pisao scenario... Kada sam mu rekao da to ne mogu da radim, on me je upitao imam li neku svoju ideju. Zaista nisam došao tamo sa nekom idejom, nisam ni imao pojma o čemu on hoće sa mnom da razgovara. I onda, neko ga pozove telefonom. On ode da razgovara a ja mislim – Evo ti, bre, šanse. Imaš li ideju, pita te. Smisli nešto pre nego se vrati, jer ti se ovo neće desiti drugi put. Dok je on razgovarao, ja sam izmislio kratku priču iz koje su kasnije nastala «Četiri prijatelja». Ispričao sam mu je u tri minuta, a on kaže – Lepo je to. Evo ti malo love, idi kući i napiši. Tako je sve počelo. Moj život je počeo time što je neko pozvao Reja Starka na telefon.»

Taj prvi filmski scenario dobio je Miloš Forman. Ali, od realizacije nije bilo ništa. No, Stiv Tešić se, kako je sam govorio, zaljubio u filmsku scenaristiku. Napisao je , u to vreme, još četiri scenarija koja su ostala u fijoci. A onda je video jedan film Pitera Jejtsa...
«Što se Pitera Jejtsa tiče, on je imao drugu ideju. Rekao mi je – Znaš šta, sviđa mi se tvoj junak iz prvog i atmosfera iz drugog scenarija. Hajde da to spojimo. U tom trenutku opet sam bio u situaciji da imam četrdeset dolara u džepu, pa sam rekao da je to divna ideja, a u sebi sam mislio da je vrlo glupa. Zaista mi je trebala lova, pa sam pomislio da možda može nešto i da se desi. Razmislio sam, otišao kući, seo za pisaću mašinu, uzeo heroja iz prvog scenarija i spojio ga sa junakom iz drugog. Hteo sam da vidim mogu li oni lepo da razgovaraju, imaju li išta zajedničko. Čim sam počeo da pišem, desilo se nešto treće, nešto što mi se više sviđalo od oba postojeća scenarija. Od tog trenutka stvari su počele drugačije da se razvijaju. Osam godina sam čekao da napišem pravi scenario.»
I, zaista, bio je pravi. «Razdvajanje» u režiji Pitera Jejtsa dobilo je Oskara za scenario 1979.

Priča, međutim, ima i poentu, kao u svakom dobrom scenariju: « Međutim, u Americi ne možeš samo da napišeš scenario i da ga predaš. Moraš da imaš i talenat za ubeđivanje. Moraš za svaku sumnju koju producenti imaju da nađeš odgovor, da ih ubediš da su pogrešno pročitali. Ali, posle Oskara nisam morao da ih ubeđujem. Nekako su sasvim drugačije čitali moja scenarija. Ali, isto su mislili, znam ih. Pročitaju i misle- šta mu je ovo. Ali, dobio je Oskara, neka ga. Uvek sumnjaju u mene, jer pišem originalne tekstove. Tamo si podoban jedino ako pišeš nešto što liči na stvari koje su oni već pravili.»
Stivu Tešiću je u Holivudu realizovano još šest scenarija za igrane filmove.

Razmišljajući pre 25 godina o položaju scenariste i značaju scenarija kao autohtonog dela, Tešić je izgovorio reči koje važe i dan-danas: «Nešto ne razumem. Govori se o tome kako da napravimo atmosferu da se u Jugoslaviji pišu što bolja scenarija, a nemam nikakvo osećanje da postoji bilo kakvo poštovanje prema scenaristi. Čujem, ne postoji scenario dok ne bude realizovan na filmu, što bi, otprilike, značilo da nema pozorišnog komada dok ne bude predstave u pozorištu. Znači, Čehovljeve «Tri sestre» nisu postojale dok nisu postavljene u teatru. Rekao bih da nije tako. Čuo sam, takođe, da se ne može proceniti šta je dobar scenario dok se ne snimi film. Zašto? Kako se zna šta je dobar roman? Zar ne može da se pročita scenario i da se kaže – Evo, to je divna stvar. Pa, ako ga neko pokvari, pokvario je divnu stvar.»

Čovek koji je za svoj Oskarom nagrađeni scenario dobio 15.000 dolara tih davnih godina rekao je još nešto, čini se značajno: «Ponekad u životu lažem. Možda i vi to radite. Dok pišem, međutim, nikad ne lažem. To je jedino mesto, ta pisaća mašina, koje je ostalo a gde samo istinu govorim. Možda nemam dovoljno talenta da to ispadne lepo, ali tešim se – barem sam pokušao.»

Stojan Stiv Tešić umro je iznenada od infarkta u Kanadi 1. jula 1996. godine prethodno završivši svoju poslednju dramu «Umetnost i dokolica».