naslovna | o nama | godišnje nagrade | festivalski izveštaji | tekstovi | članovi | arhiva | kontakt

 


 

 



MILAN VLAJČIĆ:
SJAJ FILMSKE GODINE

 



 

Go To   FIPRESCI    
The International Federation
of Film Critics
Official site

Filmovi i festivali iz ugla profesionalnih kritičara

Kakva je to bila godina? Neponovljiva! Obratite pažnju: „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Nevinost bez zaštite“ Dušana Makavejeva, „Breza“ Ante Babaje, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Dogodilo se to pre tačno pola stoleća i više se u srpskom filmu nešto slično nije zbilo. Svi ovi filmovi tokom godine na izmaku našli su se u pratećim programima desetak domaćih filmskih festivala, prošetali su mnogim tv-kanalima, ponos i dika. Dobro, a filmovi najnovije produkcije? Ništa iznad osrednjosti, mnogi nisu ni ušli u redovni bioskopski repertoar. Nije pitanje sredstava iz državnih fondova, ali, valja reći da već dvadesetak godina našeg filma nema na najvećim festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu. Sada sledi pitanje, a šta se događalo u godini na izmaku, kad se sabere sve što su potpisali domaći autori? Čak i u slučajevima kad su na pomolu bile dobre filmske zamisli, trud odabranih glumaca se podrazumeva, nemaština i nedostatak budžeta za pristojnu produkciju i postprodukciju (ova poslednja kategorija nije pominjana kad se radilo u pomenutoj 1967) ostavljaju vidan trag.

Kad budem mrtav i beo
Plakat filma "Kad budem mrtav i beo"

   Preovladava minimalistički okvir dovoljan za tv-produkciju, scenarija nisu ni doživela „drugu ruku“ (Skorsezeov film sa Oskarima, „Sahranjeni“, imao je 12 scenarističkih obrada). To je nedovoljno za ambiciozniju autorsku intervenciju. O mogućnosti da se obradi priča „iz epohe“, što će reći da se u ambijentu srednjevekovne Srbije izvedu krupniji scenografski zahvati, para ima da se stigne do Skadarlije i kafanskog miljea s početka prošlog veka.
   Tačno je to, ali ako pogledamo samo zemlje iz našeg okruženja (da ostavimo po strani sjajne primere iranskog, turskog, kirgiskog filma), autori koji rade u skromnim uslovima prodiru do najuglednijih festivala. Poslednjih godina rumunski film s razlogom pobire najviša priznanja, hrvatski film (primeri „Zvizdana“, „Ne gledaj mi u pjat“) stiže na liste najboljih evropskih filmova, neki bosanski filmovi osvojiše nagrade sve do Holivuda, bugarski film „Slava“ pobrao je ovacije na festivalu u Herceg Novom i u svetu...

Slava
Kadar iz bugarskog filma "Slava"

Nije, priznajmo najzad, sve u džeferdaru Vuka Mandušića, nešto mora da se nađe i u autorskim ličnostima. Stižemo do jedne poučne basne velikog satiričara Vlade Bulatovića Viba (s početka sedamdesetih): u njoj Snežana postrojava svoje patuljke i zahteva od njih da napišu karakteristike s „obzirom na mali rast“.
   Desilo se u nas da je na delu smena generacija, neki dojučerašnji asovi („profesori“) ne dobacuju sebi ni do kolena (ostavimo po strani neznalačke komplimente na stranicama urušenih kulturnih rubrika). A ovi mlađi (ako izuzmemo Srđana Dragojevića, Srdana Golubovića i još po nekog) nemaju šta izuzetnije da ponude. Zato se i događa da filmove sve više potpisuju glumačka imena, videli da zahtevi nisu veliki i što bi se prepuštali olakim egzibicijama nedoraslih...
   Došli smo do paradoksa da su tv-produkcije raskošnije i za oko privlačnije od dela namenjenih velikim ekranima. I kad bih vam sada rekao kako su neka dela tzv. proslavljenih autorskih imena prošla u gledanosti na beogradskom ataru, pali biste na teme. A mene bi neko tužio sudu zbog nanošenja duševnog bola. Imao sam već neke sudske tužbe koje su pale u vodu, gledam da se izmaknem od ranjenih „selebritija“. Ali, ima nade, desetak filmova sasvim novih imena su u završnoj fazi, neće ni ova suša potrajati do veka.

 

Milan Vlajčić

 

 

naslovna | o nama | godišnje nagrade | festivalski izveštaji | tekstovi | članovi | arhiva | kontakt

 

 

© Copyright FIPRESCI Srbija 2006-17.  Sva prava zadržana. Mail to WEBMASTER