Filmovi
i festivali iz
ugla profesionalnih kritičara | |
|
Kakva
je to bila
godina?
Neponovljiva! Obratite
pažnju: „Skupljači
perja“ Aleksandra
Petrovića, „Kad
budem
mrtav i
beo“ Živojina
Pavlovića, „Nevinost
bez
zaštite“ Dušana
Makavejeva, „Breza“
Ante Babaje, „Jutro“
Puriše Đorđevića... Dogodilo se to pre
tačno pola
stoleća i
više se u
srpskom filmu
nešto slično
nije zbilo.
Svi ovi
filmovi
tokom godine
na izmaku
našli su se u
pratećim
programima desetak
domaćih filmskih
festivala,
prošetali su
mnogim
tv-kanalima, ponos
i dika.
Dobro, a
filmovi najnovije
produkcije? Ništa
iznad
osrednjosti, mnogi
nisu ni
ušli u redovni
bioskopski
repertoar. Nije
pitanje
sredstava iz
državnih fondova,
ali, valja
reći da
već
dvadesetak godina
našeg filma
nema na
najvećim
festivalima u Kanu,
Veneciji, Berlinu.
Sada sledi
pitanje, a
šta se događalo u
godini na
izmaku, kad se
sabere sve
što su
potpisali
domaći autori?
Čak i u
slučajevima kad
su na
pomolu bile
dobre filmske
zamisli,
trud odabranih
glumaca se
podrazumeva, nemaština
i nedostatak
budžeta za
pristojnu
produkciju i
postprodukciju (ova
poslednja
kategorija nije
pominjana kad se
radilo u
pomenutoj 1967) ostavljaju
vidan trag. |
Plakat filma "Kad budem
mrtav i beo" |
Preovladava
minimalistički okvir dovoljan za tv-produkciju, scenarija nisu ni
doživela „drugu ruku“ (Skorsezeov film sa Oskarima, „Sahranjeni“,
imao je 12 scenarističkih obrada). To je nedovoljno za
ambiciozniju autorsku intervenciju. O mogućnosti da se obradi
priča „iz epohe“, što će reći da se u ambijentu srednjevekovne
Srbije izvedu krupniji scenografski zahvati, para ima da se stigne
do Skadarlije i kafanskog miljea s početka prošlog veka.
Tačno je to, ali ako
pogledamo samo zemlje iz našeg okruženja (da ostavimo po strani
sjajne primere iranskog, turskog, kirgiskog filma), autori koji
rade u skromnim uslovima prodiru do najuglednijih festivala.
Poslednjih godina rumunski film s razlogom pobire najviša
priznanja, hrvatski film (primeri „Zvizdana“, „Ne gledaj mi u pjat“)
stiže na liste najboljih evropskih filmova, neki bosanski filmovi
osvojiše nagrade sve do Holivuda, bugarski film „Slava“ pobrao je
ovacije na festivalu u Herceg Novom i u svetu...
Kadar iz bugarskog filma
"Slava"
Nije, priznajmo najzad,
sve u džeferdaru Vuka Mandušića, nešto mora da se nađe i u
autorskim ličnostima. Stižemo do jedne
poučne basne velikog satiričara Vlade Bulatovića Viba (s početka
sedamdesetih): u njoj Snežana postrojava svoje patuljke i zahteva
od njih da napišu karakteristike s „obzirom na mali rast“.
Desilo se u nas da je na
delu smena generacija, neki dojučerašnji asovi („profesori“) ne
dobacuju sebi ni do kolena (ostavimo po strani neznalačke
komplimente na stranicama urušenih kulturnih rubrika). A ovi mlađi
(ako izuzmemo Srđana Dragojevića, Srdana Golubovića i još po nekog)
nemaju šta izuzetnije da ponude. Zato se i događa da filmove sve
više potpisuju glumačka imena, videli da zahtevi nisu veliki i što
bi se prepuštali olakim egzibicijama nedoraslih...
Došli smo do paradoksa da
su tv-produkcije raskošnije i za oko privlačnije od dela
namenjenih velikim ekranima. I kad bih vam sada rekao kako su neka
dela tzv. proslavljenih autorskih imena prošla u gledanosti na
beogradskom ataru, pali biste na teme. A mene bi neko tužio sudu
zbog nanošenja duševnog bola. Imao sam već neke sudske tužbe koje
su pale u vodu, gledam da se izmaknem od ranjenih „selebritija“.
Ali, ima nade, desetak filmova sasvim novih imena su u završnoj
fazi, neće ni ova suša potrajati do veka.
|
|
|