A ja sam samo pokazao da smo i mi, profesionalci, od krvi i mesa, i da nam se događa, kad na velikim festivalima, od jutra do večeri odgledamo u nizu 4-5 filmova, ponekad izgubimo koncentraciju, pa nas za koju destinu sekunde stigne neka dremka, koju brzo odagnamo.
   U tom tekstiću, jedinom te vrste u mom podužem čitalačkom iskustvu, Riju je ironično dodao: kad koju desetinu sekundi dremne na dobrom filmu – on mu izgleda još i bolje, a kad je reč o nečem osrednjem i beznačajnom, a toga na velikim festivalima ima u zamašnoj meri, ponekad mu je žao što ga dremka ne zadrži duže. Alen, poznat po duhovitim filmskim recenzijama, a i po osobenom životnom stilu na festivalima (na projekcije stiže sportskim biciklom vrhunskog dizajna), preživeo je ovu buru u čaši vode. Ali ne pišem slučajno o njegovom komentaru.
   Da je napisao kako mnogi profesionalni kritičari izlaze sa projekcija posle pola sata (iz mnogih razloga, u to vreme još 5-6 projekcija počinje u raznim programskim celinama, ili samo zato, što je na kanskoj Kroazeti divno sunčano vreme, sa divnim poslasitčarnicama i pogledom na procesiju najlepših devojaka na svetu), niko se ne bi uzbudio. Ali ovde su pogođene mnoge pojedinačne sujete, bez vidnijih razloga. Jer zašto bi kritičari negovali kult nedodirljivosti, u zoni ličnih fantazmi i granica mentalne izdržljvosti.
   Već od svojih početaka, film, pre nego što je i stekao status nove vizuelne umetnosti, otkrio je najmasovnijem gledalištu da je po svojoj strukturi, ređanju narativnih slika u ravni potvrđivanja gledaočevog principa žudnje (san otvorenih očiju, ostvarenje čulne realnosti u junacima s kojima se postiže emotivna identifikacija), blizak snovima.
   Na to su već ukazali prvi značajni estetičari filma, Rišodo Kanudo i Rudolf Arnhajm, pre stotinak godina, nalazeći analogiju između modela filmske naracije i strukture sna u kojem se, po otkiću oca moderne psihoanalize Zigmunda Frojda, zadovoljavaju podsvesne gledaočeve žudnje i fantazmi.

Ko nije nikad zadremao u bioskopskoj dvorani, nije osetio jednu od važnih životnih slasti

Kad se posle Drugog svetskog rata i unapređenja tehnologije filmske slike pojačala snaga emotivne identifikacije sa silinom sugestivne moći filmskih prizora, javili su se autori koji su svoje filmove ponekad zasnivali na nepredvidljivoj strukturi čovekovog sna (bigger than life). Naš teoretičar i dugogodišnji profesor na Harvardu Vladimir Petrić je u svojim značajnim radovima ukazao na oniričnu (snovidovnu) matricu u nizu radova značajnih autora, a profesor filma i teoretičar dr Marko Babac objavio je pre dvadesetak godina izvanrednu knjigu „Snoliki film“ (inače, začudo, prećutanu u nas, iz nedokučivih razloga), u kojoj je izneo pojedinačne, izvanredne analize fimova Andreja Tarkovskog, Ingmara Bergmana, Luisa Bunjuela, Mikelanđela Antonionija...
   Ima sjajnih filmova u kojima je značajan deo naracije posvećen snu o životu koji se nije dogodio (najpogodniji je primer san Isusa Hrista u času umiranja na krstu, kad mu se ukazuje deo života koji je kao običan smrtnik mogao da preživi okružen decom i Marijom Magdalenom – u filmu Martina Skorsezea „Poslednje Hristovo iskušenje“ iz 1989.)
   No vratimo se onom svakidašnjem, ljudskom iskušenju, koji nije svojstveno samo profesionalcima nego i svakom gledaocu koji uđe u dvoranu. Prisećam se sada, kako sam se borio sa tim iskušenjem kad sam tridesetak godina obilazio najveće svetske filsmke festivale, sa džinovskom ponudom od desetak projekcija dnevno. Kad tu ponudu suzite na 4-5 filmova, sa malim pauzama između, i kad jedva uspete da pretrčite iz jedne u drugu dvoranu, još uvek je to priličan napor za vaše nervne i mentalne kapacitete.
   Prva tri dana nekako bodro izdržim, ali četvrti dan je već kritičan. Tu valja na vreme napraviti pauzu da vam se ne bi dogodilo da padnete u dubok san. A kad bi mi se dogodilo da tokom projekcije osetim da gubim koncentraciju, imam lični izum: zauzmem krajnje neprijatan položaj (do ivice bola), i to najčešće rešava krizni trenutak. Ako i pored toga primetim da imam više nevolja nego uživanja u filmu (a zbog uživanja smo u dvorani, zar ne!), izlazim ka hotelskoj sobi, kući...
   Inače, ne mogu da shvatim kako neki kritičari posle jedne ili dve boce piva, hrabro ulaze u dvoranu. Za mene su oni suppermeni, jer nikad nisam pio alkohol. Svima koji u dvorani uspevaju da odremaju i pola sata, želim ugodan provod kad izađu na ulicu. I da pripaze na pešaćkom prelazu, jer dremka nikad ne nestaje bez ostatka.