Filmska produkcija u Srbiji u 2008. godini bila je kao i ranijih godina na manje ili više sličnom nivou. Snimljeno je ukupno 10 domaćih filmova (tri manje nego 2007.), iako se očekivalo znatno više, dok se kao i nekoliko godina unazad izdvojilo tek par značajnijih ostvarenja. Blagi ali pozitivni trend iz 2007. godine u kvalitativnom ali i u kvantitativnom smislu, nažalost, nije u potpunosti nastavljen pre svega zbog činjenice da mnogi filmski projekti ove godine iz raznoraznih razloga nisu završeni kao što je bilo planirano.
   Za srpski film u celini bila je to jedna od onih godina velikih očekivanja, dok su neka od ostvarenja prednjačila u tome. „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića, najavljivan nekoliko poslednjih godina kao projekat decenije, samo je delimično ispunio očekivanja i publike i kritike. Mišljenja su na kraju ostala podeljena pa je ostao i nejasan ukupni doprinos ovog filma. Iako je u vizuelnom smislu (sjajna fotografija) on svakako doprineo razbijanju sterilnog i vrlo često klasičnog rediteljskog pristupa snimanju filmova u Srbiji, Stojanović je ipak propustio šansu da budućim mlađim generacijama reditelja postane uzor. Najveći problem ovog filma uzrokovan je, verovatno, beskrajnim ispravljanjem i popravljanjem samog scenarija, pa se tako otišlo i znatno dalje od filmske bajke. „Čarlston..“ je na kraju, izgubio onu osnovnu nit koja ga je morala voditi tokom trajanja radnje, pa su i vizuelni efekti izgubili dramaturško opravdanje, što je i najveća mana ovog ostvarenja za razliku od sjajne glumačke ekipe posebno Nenada Jezdića i mlade Sonje Kolačarić.
   Ispod očekivanja u 2008. godini su takođe bili i novi filmovi perspektivnog Stefana Arsenijevića „Ljubav i drugi zločini“ i renomiranog Darka Bajića „Na lepom plavom Dunavu“, koji su takođe imali problem scenarija. Problem scenarija je generalno problem srpskog filma u poslednjoj deceniji ali ono što ohrabruje to je svakako plejada dobrih mladih glumaca. Iz godine u godinu, pa i ove minule, pojava mladih i talentovanih glumaca nije izostala. Njihovi talenti u poslednje vreme čak i u uslovima lošeg scenarija i priče sve više dolaze do izražaja pa tako čak i neke glumce starije generacije na najbolji način ponovo otkrivamo (primer Mire Furlan i Dragana Nikolića u „Turneji“).

   Nekoliko imena ljudi iz sveta filma, koji su po pravilu uvek iza kamere, takođe treba pomenuti. Scenograf Veljko Despotović bio je „majstor svog zanata“ u čak dva filma, „Turneja“ i „Čarlston za Ognjenku“. Montažer Snežana Ivanović pomirila je visoke profesionalne standarde i osnovne umetničke postulate u „Turneji“ dok je „prekaljeni“ komprozitor Zoran Simjanović obeležio istoimeni film svojom originalnom muzikom.
   Najveći međunarodni uspeh u 2008. postigla je „Turneja“ Gorana Markovića (nagrade na festivalima u Montrealu, Monpeljeu...). U Berlinu je prikazan film Stefana Arsenijevića „Ljubav i drugi zločini“ dok je najzaslužniji za promovisanje srpskog filma u svetu ponovo bio Emir Kusturica, čije se ime još uvek poistovećuje sa srpskim filmom u celini. Tako je Kusturičin „Maradona“ protutnjao Kanskim festivalom dok mu je na Prvom muzičko-filmskom festivalu „Kustendorf“ na Mokroj Gori, sa svojim novim filmom, gost bio čuveni ruski reditelj Nikita Mihalkov. Kao što se i pretpostavljalo, popmezno najavljivani, Filmski festival Srbije u Novom Sadu, ove godine nije održan, pa je onaj prošlogodišnji bio ujedno prvi i poslednji sa takvim konceptom i nazivom. Pokazalo se tako još jednom da su mnoge stvari, koje bi pritom trebale biti, valjda, sasvim normalne, u Srbiji po pravilu „nemoguća misija“.
   I jedan vrlo interesantan prvenac zaslužuje da se pomene. „Miloš Branković“ reditelja Nebojše Radosavljevića jedan je izvanredan pokušaj da se naša filmska scena popravi. To je svakako jedan izuzetan rad i dobar primer odličnog debitantskog filma kome su ipak nedostajala finansijska sredstva da postane još bolji. Za svaku pohvalu je rediteljev rad sa glumcima jer je to film sa nekoliko odličnih uloga pre svih mladog Miloša Vlalukina i sve bolje Nade Šargin.
   „Turneja“ Gorana Markovića je najznačajniji srpski film u 2008. godini. Počev od scenarija koji je izuzetno prilagođen filmski uslovima, briljantne fotografije i efektne muzike i scenografije do nenadmašne glumačke ekipe. Starija i mlađa generacija glumaca u filmu Gorana Markovića deluje kao savršeno uštimovani orkestar. To su neke od najboljih uloga pre svih mlade Jelene Đokić i Gordana Kičića ikada ali i Dragana Nikolića i Mire Furlan u poslednjih petnaestak godina. Iako ne treba ispustiti iz vida i političku poruku ovog filma, što je bio jedan od važnih rediteljevih ciljeva, on ima i snažno humanističko obeležje a pre svega to je i omaž celokupnom našem glumištu.
   Još nekoliko značajnih događaja iz 2008. valja pomenuti. Autori odličnog scenarija „Klopke“ Melina i Srđan Koljević, doživeli su da su im i holivudski producenti „zakucali na vrata“. Tako je licenca za jednu sjajnu priču otkupljena od strane najmoćnije filmske industrije pa ćemo uskoro gledati i holivudsku verziju ovog ostvarenja. Vrlo značajan događaj je svakako, i izgradnja novog Pinkovog studija na 12 hektara koja realno može ovde u bliskoj budućnosti dovesti mnoge holivudske filmadžije pa bi Srbija tako, uz malo sreće ali i ,pre svega, jasnije i odlučnije volje države, mogla postati i jedan veliki regionalni filmski centar na Balkanu.
 

Saša Janković sfipresci@gmail.com