Radnja filma dešava se na luksuznom brodu Krimhilda, na putovanju Dunavom na relaciji Beč- Beograd. I sam brod i reka Dunav metafora su za priču o sudaru dvaju svetova, Istoka i Zapada, istočne i zapadne Evrope i dvaju grupa likova, označenih u originalnom tekstu kao Svinje sa istoka i Govna sa zapada; jedni koriste krstarenje za provod, sklapanje poslova i manipulaciju u svakom pogledu, a drugi - za ekstra zaradu i udovoljavanje najekstremnijim zahtevima bogate klijentele do granica iskušavanja elementarne ljudskosti. Jedan od glavnih pokretača radnje je Šef (Tim Sejfi) koji vodi svojevrsni kabare iza čijeg paravana se kriju mnoga dešavanja koja nemaju direktne veze sa šou programom, a gde su upravo „glavne zvezde“ najamnici iz istočnoevropskih zemalja. Naravno, kompletna dramska struktura račva se na čitavu galeriju likova kojih ima za najmanje jednu mini TV seriju, pogotovo ako se uzme u obzir da njihove međuodnose treba izgraditi postupno i pažljivo, a ne samo kao mehaničke dramske konstrukcije koje treba umetnuti između koreografskih tačaka. I upravo je to jedan od glavnih estetskih problema Bajićevog filma - veštački uspostavljena naracija i odsustvo bilo kakvog montažnog ritma svojstvenog nekada jednom od najtalentovanijih studenata FDU, odličnom debitantu u DIREKTNOM PRENOSU i autoru kultne TV serije SIVI DOM. Događaji se ređaju usiljeno i isforsirano, kao da među njima ne postoji dramski kauzalitet, likovi su postavljeni klišetizirano i šematski, pa se čak i neke dramatične scene doživljavaju sa neprijatnim odsustvom bilo kakvih emocija ili čak sa gnušanjem, koje je pre posledica scenarističkih stereotipa, negoli režije, ali svejedno, sve to deluje bledo i nedovoljno umetnički ubedljivo (naročito u tom pogledu ističemo scenu silovanja Srpkinje Saše – Ana Franić, od strane Šveđanina Karla – Miki Manojlović, pred očima svih putnika, od kojih se tek nakon svega što se desilo, stidljivo pobuni jedino Nemac Horst – Branislav Lečić). Bajićev filmski rukopis u jednom segmentu filma naslanja se na tradiciju Fosovih filmova KABARE i TAJ LUDI, LUDI DŽEZ, ali u kontekstu čitave strukture filma sve to deluje potpuno uzalud, kao skupoceni džemper u kojem od početka nije pogođena prava petlja i na kojem se vide štepovi na sve strane.

U glumačkoj podeli, Bajić se nije oslonio na kasting iz predstave, mada neki glumci tumače iste likove, kao na primer Ana Franić, što ne mora da bude ni prednost, ni hendikep. Mnogo je veći problem što Bajićev film zbog evidentnih problema sa tajmingom prosto »seče« glumačke kreacije, jer je bio primoran da ih skraćuje, pa je upravo pomenuta Ana Franić, postala i najveća žrtrva ovog filma; njena sjajno odigrana uloga upravo se iz tih razloga ne može nazvati izuzetnom. Jedan drugi mladi glumac je iskoristio mogućnost svog lika i prostora koji mu je dat, pa je tako kreacija Ivana Bosiljčića kao Rumuna Vasila upravo briljantna i u gestualnom i u govornom pogledu, bacajući u zasenak neke druge, uslovno rečeno, važnije likove u priči. Ovaj film je bio mnogo veći izazov za neke naše glumce zbog igranja na stranom jeziku i to, na žalost, nije samo tehničko pitanje (jer da jeste, više bi se naših glumaca probilo u svetskoj kinematografiji); ovde se ta vrsta hendikepa vidi i kod nekih od velikih zvezda našeg filma.
Bajićev film sadrži i »kvir« elemente (eng.queer, vidi zbornik NOVI KADROVI) po kojima će svakako ući u istoriju srpskog filma, naročito će ostati u sećanju homoseksualna scena Nemca Horsta (Branislava Lečića), za koju bi glumci rekli da je zadatak kao i svaki drugi, ali bi bilo daleko od istine ako ne bismo istakli njenu delikatnost i činjenicu da se veliki glumac dobro snašao što se, na žalost, ne bi moglo reći za ostatak njegove uloge.
Bilo kako bilo, u zaključku možemo reći da mi ne možemo znati kojim je potencijalom Darko Bajić raspolagao u montaži filma NA LEPOM PLAVOM DUNAVU i da li je sve ono najkvalitetnije od snimljenog materijala umontirao u ovu dugometražnu igranu strukturu, ali rezultat svega je neprijatan autorski promašaj kojem ne mogu da pomognu ni velika glumačka imena, ni intrigantnost početnog zapleta, ni tekovine uspeha pozorišne predstave.