TURNEJA, istovremeno govori o besmislu rata, ali je i svojevrsna posveta umetnosti glume (film je i posvećen Goranovim roditeljima, našim velikim glumcima Oliveri i Radetu Markoviću), pa scenarista i reditelj Marković, iako je reč o filmu aktivne dramaturgije, nastoji da utka i taj pečat, koji ne mora da bude od značaja za osnovni nivo radnje, ali ima svoju punu simboliku u konstrukciji čitave priče. Zato se opredelio za ansambl-film, u kojem više glumaca, a ne tek jedan ili dva, nose film na svojim plećima; tu su značajni i nesrećni Stanislav (Tihomir Stanić), od kojeg sve i započinje, kao i njegova devojka, neafirmisana glumica Jadranka (Jelena Đokić), pa ćudljiva heroina Sonja (Mira Furlan), nekadašnja zvezda Miško (Dragan Nikolić), Lale, predstavnik „mlade garde“ (Gordan Kičić), Žaki (Josif Tatić) koji svoju umetnost od spoljnog sveta brani „čašicom“, a neka vrsta ravnoteže u odnosu na realni svet im je vozač Đuro (Slavko Štimac), čije su doskočice u rangu kakvog „rezonera“ u klasičnoj dramaturgiji. Pojedine epizode su samo doprinele nadglumljivanju koje Marković efektno orkestrira, pri čemu treba posebno istaći, malo je reći briljantnog Sergeja Trifunovića, kao vođe ’Pantera’ ili efektnog Novaka Bilbiju kao Pukovnika Gavru (čini se, jedino, da nije bio neophodan omaž i velikom pozorišnom reditelju Dejanu Mijaču u ulozi Predraga, jer on među svim ovim glumačkim veličinama, bez obzira na svu harizmatičnost svoje pojave, deluje ipak pomalo zalutalo i nepotrebno).
Pored odličnog rada sa glumcima, Marković je potvrdio svoje majstorstvo u postavljanju kadra (u čemu ga je nepogrešivo sledio veliki snimatelj Rade Vladić), rešavanju pojedinih scena na logičan i filmski relevantan način, pa je TURNEJU lako gledati za razliku od dobrog broja domaćih filmova u kojima se, zbog nedovoljno dobrog poznavanja rediteljskog zanata, zlopate i gledaoci i autori, i gde samo glumci mogu da budu na kakvom-takvom dobitku; da ne zaboravimo da pohvalimo i ’muzički skor’ jednog od naših najznačajnijih filmskih kompozitora Zorana Simjanovića, koji je bio i ostao muzički zaštitni znak nekadašnjih ’praških đaka’, pa tako i u najnovijem Markovićevom filmu, i koji jednostavno ne ume da napiše lošu filmsku muziku. Markovićev filmski jezik oduvek je bio bogat, a montažna struktura njegovih filmova umivena i ušminkana, na način koji zadovoljava sve gledalačke ukuse širom sveta. Svega toga na planu forme ima i u njegovom najnovijem filmu, ali ovoga puta kao da je sve to ipak bilo manje od očekivanog, možda i zato što je reč o ambiciozno zamišljenoj srpsko-bosanskohercegovačkoj koprodukciji.

Paradoksalno, samo na prvi pogled deluje to što hendikep TURNEJE, međutim, nastaje najpre tamo gde počinju njene prednosti – na planu osnovnog dramskog teksta. Kao da Marković nije želeo da previše scenaristički „traga“ za dodatnim mogućnostima priče u filmskom obličju, pa je uglavnom prepisao najveći deo svoje drame, obogaćujući je ili minimalnim brojem novih epizoda ili već postojećim koje su zaokružene na nov način, kao npr. u antologijskoj sceni u minskom polju uz zvuke „Kukavice“; to, naravno, ne bi morala da bude mana sama po sebi, ali u ovom slučaju takav autorski pristup nije stimulativno delovalo na filmičnost TURNEJE, jer je delovao rutinerski i sračunato, a povremeno i teatralno; s obzirom na to da se od Gorana Markovića uvek očekivalo mnogo više od zanatskog perfekcionizma, pa i narativne ekonomičnosti svojstvene rediteljima koji umeju da prave gledljive filmove, ovde to deluje kao dobro raskadrirana filmska struktura koja bi sa više opštih planova i sa zaokruženijom atmosferom (gde je Marković-scenarista trebalo više da pomogne Markoviću-reditelju), bila mnogo više od, u svetskim standardima solidnog, a u našim okvirima, tek filma sezone.
I u domenu stila, Marković se koleba kako da pozicionira filmsku TURNEJU koja ima elemente pre crne komedije i komedije apsurda, nego tragikomedije, u ikonografiji svojevrsnog „road movie“-ja, pa i ratnog filma, ali bezobzira na sve prizore, dominira realističnost drame, pa upravo u tom kolebanju, neke poruke koje u pozorišnoj stilizaciji mogu da funkcionišu, na filmskom platnu deluju stereotipno i umetnički jeftino, do nivoa političke parole. Kao da se u domenu stilizacije Markoviću ponovila URNEBESNA TRAGEDIJA, kada se opredelio za varijantu normalne, ravne, a ne iščašenije i znatno hrabrije stilizacije, zbog čega i domet tog njegovog filma tada nije bio na očekivanom nivou.
TURNEJA je nesumnjivo najbolji srpski film u 2008. godini, sa respektabilnim međunarodnim filmskim referencama (festival u Montrealu), ali i sa manama koje je autor Markovićevog renomea mogao izbeći i zbog kojih se, možda, ovaj film nije našao u programu nekog još prestižnijeg svetskog filmskog festivala (onog u Veneciji, na primer).