Sve to nije moglo da nema uticaja na ionako trusnom području Kalifornije (California) i da uzdrma same temelje ’fabrike snova’, Holivuda (Hollywood),koja se branila dvostrukom strategijom. Prva, bliska svakoj vlasti i svim poznatim režimima, je beg od stvarnosti ili da citiramo jedan od besmrtnih strip likova, Čarlija Brauna (Charley Brown): ’Nema toliko velikog problema a da ne možeš da mu okreneš leđa.’. Posledica toga je bio procvat glamuroznih mjuzikla, gde su i bogati plakali, ali pre svega je bilo okretnih igara. Za hleb se čekalo u redovima. Poznata je molba jedne od majki devojaka iz drugog reda, iza glavnih zvezda, magu jedinstvene umetnosti mjuzikla, Bazbiju Berkliju (Busebey Barkley): ’Gospodine Berkli molim Vas da od moje kčerke ne napravite bananu!’, aludirajući na ekscentričnost i avngardnost u pristupu pomenutog gospodina, u sklapanju iluzije, koja je trajala dok traje film, da skrene misli sa neplaćenih računa i neizvesne budućnosti. Ipak mnoga od ovih dela pretekla su i do današnjih vremena, a njihovo vrelo ideja još uvek crpe reciklateori iz recentnog Holivuda i mediokriteti modne industrije, koja se sve više, ali izvesno amalgamira sa savremenom produkcijom, bar kada je reč o najskupljim filmovima koji dolaze sa one strane okeana.
Druga formula je bila, ono što vazda nepopularna narodna izreka sugeriše:’Gorkom travom na ljutu ranu!’, ili više sociološki i poltički korektno, da se umetnost, ili bar industrija zabave, suoče sa nevoljama sopstvenog vremena. Posledica ovoga bili su filmovi koji nisu okretali leđa kriminalu, korupciji, i demontiranju demokratije, jer svi totalitarni režimi i slatkorečivi političari, obećavaju Raj na zemlji. Za onaj gore još uvek je zadužen dragi Bog. U tom smislu u žansru socijalne drame ili kriminalističkog filma sa žestok političkom kritikom okušali su se autori u dijapazonu od Kertiza (Curtuza) do Forda (Ford), a temi ’Velike depresije’ vratili su se4 se i autori ’novog Holivuda’ krajem sedamdestih godina prošlog veka, nešto zbog toga što su odrasli na filmoima ranije pomenutih filmskih besmrtnika, a ponešto što su po geopolitičkoj teoriji Vikoa (Gian Baptiste Vico) očekivali da stavri mogu da ponovo krenu naopačke, pogotovo posle Vijetnama (Vietnam) koji je izgledao kao poslednja suluda ratna avantura,na globalnom planu, američke spoljne politike.

Bilo da su u bedi videli lepotu i humornost, kao naš nesuđeni zemljak začet u Rumi, Piter Bogdanović (Peter Bogdanovich), u antologijskom ’Mesecu od hartije (Paper Moon, 1973), krv koja lije potocima kao Artur Pen (Arthur Penn) u ’Boni i Klajd’ (Bonnie and Clyde,1967) ili tek kao Filip Mora (Phillipe Mora) složili mozaik antologijskih starih filomova (Broteher Can You Spare a Dime,1975), doprineli su ne samo u tome da budu kreativni vrhunci epohe, nego i da publika ne bude samo u funkciji konzumiranja kokica i pratećih napitaka. I kako ovom prilikom ne pomenuti, Džona Milijusa (John Milius) čiji ’Dilindžer’ (Dilinger, 1973) je u isto vreme patriotski i duboko anti-režimski, u anarholibralnom smislu reči, kao vapaj kreativnog pojedinca da praveći film o ’Državnom neprijatelju broj 1’, psihopati i ubici, pokuša da stvari sagleda iz perspektive beznađa, i onih koji su na dnu socijalne lestvice, i uvek trpe najjače udarce svih kriza. Ipak dan kada bi Dilindžer opljačkao banku u vašoj vukojebini, sve uz kolatarne štete, bio je dan za nezaborav.Sve ostale verzije ove priče uključujući i onu poslednju Majkla Mena (MichaelMann) sa Džonijem Depom (Johny Depp) i našom Brankom Katić, tek su bleda senka bledog, odnosno kao antolgijska rock pesma grupe ’Prokol Harum’ u odnosu na jednog i jedinog Johana Sebastijana Baha (Jochan Sebastian Bach). Iako svaki Rom, poučen istorijom netrpeljivošću zna da je ’Bahova fuga pregolema’, domaći autori novog milenijuma, verujući valjda u numerologiju i horoskopu, sa smušenim junacima koji ne umeju da se odbrane od nedaća tranzicije koja nikako da prođe, nikako da pogledaju unazad, da bi znali kako će izgraditi, ili bar izgledati ono ispred. Možda je svemu tome kriva činjenica da je Dilindžer ubijen dok je izlazio iz bioskopa, držeći po ruku jednu ’damu’ poreklom sa Balkana.