Amerika se držala po strani sve dok joj Japanci nisu razorili ratnu luku Perl Harbur u novembru 1941. Ratovali su na morima i okeanima, rat sa Japanom bio je dugačak i neizvestan, ali Ameri se uključuju na evropsko tle tek združenim napadom savezničkih snaga na Normandiju, 5.juna 1944, kad je nemački istočni front slomljen i kad su se sovjetske armije pod komandom maršala Žukova približavale Berlinu.
Čemu ovo podsećanje na početak i kraj, na bitke koje su plamtele i odnele milione života?
   U naše bioskope je ovih dana, kad i u drugim delovima sveta, pristigao film Kristofera Nolana „Denkerk“ (106 min. u tehnici: 70 mm Imax), koji se bavi tragičnim povlačenjem Britanskog ekspedicionog korpusa posle katastrofalnog poraza savezničkih snaga (francuskih, engleskih, belgijskih i poljskih) u maju 1940.
   Francuska armija je godinama gradila odbrambeni zid prema Nemačkoj, oslanjajući se na niz utvrđenja nazvanih Linija Mažino. Pokazalo se da je ovaj zid bilo lako zaobići, Nemci su udarili na Francusku u zoru 10.maja, i za petnaestak dana pola Francuske je palo pod snažnom Hitlerovom armadom. Britanski vojni korpus je zapremao severni deo fronta, ali je posle žestokog otpora morao da se ubrzano povlači, jer su nemačke snage lako mogle da ih uobruče. Jedino im je preosatlo da se primaknu obali Lamanša, gde ih je od domovine delilo tridesetak kilometara. Kobnih, jer je kanal neprekidno bio pod udarima nadmoćne nemačke avijacije.
   I tu se dogodio neobičan nemački vojni manevar. Oko razloga najuticajniji britanski istoričari ni danas nisu saglasni. Iako je Hitlerov štab znao da sem Britanaca na francuskom frontu nije bilo ozbiljnijeg neprijatelja, nemačke oklopne jedinice su se sredinom maja zaustavile na prilazima luke Denkerk i preusmerene su u pravcu osvajanja Pariza. Jedni istoričari tvrde da je Hitler priželjkivao što brži pad Pariza (to se već dogodilo sredinom juna), dok drugi smatraju da su postojali tajni pregovori Čerčilovi sa Berlinom, što se mnogo kasnije otkrilo iz dobro čuvanih vojnih arhiva, pa su Englezima poklonjeni dani. Bili su to dani spasa. Od 26. maja do 4. juna, uprkos strašnim udarima nemačke avijacije, do engleske obale se domoglo oko 340 hiljada boraca. Da ih je Hitlerova armija zbrisala, jer su pri sebi imali samo lično naoružanje (tenkovi i oklopna vozila su prethodno uništeni li napušteni), pitanje je kako bi uopšte Britanija nastavila rat.

Kadar iz filma "Denkerk"

   Uostalom, tajni kontakti sa Berlinom su postojali i kasnije. Kao najveća vojna tajna čuvan je iznenadni let Hitlerovog zamenika, Rudolfa Hesa, koji je 10. maja 1941. avinom sleteo u Škotsku sa ličnom porukom šefu admiraliteta Vinstonu Čerčilu. Do danas se nije otkrilo šta je bilo u toj poruci, Hes je stavljen u strogi pritvor, suđeno mu je u Nirnbergu, decenije je proveo u vojnom zatvoru Špandau. Zvanično su ga Englezi proglasili ludim, ali da li to znači da je Hitler bio normalan?
   Jedan od najznačajnijih reditelja današnjice, poznat po remek-delima „Pad Tamnog viteza“, "Assension“, „Interstellar“, rođeni Londonac, Kristofer Nolan potpisuje film „Denkerk“ kao reditelj, pisac scenarija i producent, usredsređujući svoj ratni epos na nekoliko dana (kraj maja i početak juna 1940) dok stotine hiljada vojnika očekuju da im se pomogne: da se dokopaju obale rodnog kraja koju vide golim očima. U filmu nema ni pomena o onome pre ili posle, nema ni pomena Hitlera ili nacista. Neprijatelj deluje iz vazduha, sve je ostalo očajanje vojnika koji nemaju snage za otpor.
   Nolan prati tri narativne linije: nedelja dana lutanja engleskog vojnika (Fion Vajtbred) koji se nekako priključi ostalima. Druga pripada danu kad vlasnik drvene jahte (Mark Rajlens) odluči da sa dva maloletna dečaka krene kroz zaplamtelo more da spasi zemljake iz nevolje. I treća pripada jednom satu borbenog leta pilota Farijera (Rom Hardi, neprkidno pod maskom za disanje). On dobija uputstvo da posle vazdušnih akcija odmeri rezerve goriva, kako bi se vratio u avio-bazu, ali u žaru borbe on do poslednjeg trena obara neprijateljske letilice, kako bi se bez goriva spustio na golu plažu Denkerka!
   Film ima dijaloga za dve-tri stranice teksta, fantastično prikazuje dramu rata (život je ništa, sve je svakog trena ugroženo), bez imalo uobičajenih dramaturških rešenja (nijedan flešbek, nijedan ženski lik!). Pošto veliki brodovi ne mogu da priđu dokovima Denkerka zbog plitkog gaza, a kad ih preuzme veliki brod-bolnica stradaju svi od nemačkih torpeda, javlja se spas: sa britanske obale pristižu stotine malih ribatskih brodića da spasavaju svoju decu. E pa u tom trenu, priznajem, suza mi se javila u oku.
   Nolan nije samo napravio svoj najbolji film, već je iskazao počast gubitnicima bez svoje krivice, pokazujući njihovo dostojanstvo i snagu solidarnosti.
Od malena sam se nagledao ratnih filmova, bilo je tu dela za filmske antologije, ali ovaj Nolanov epos o porazu (iz kojeg će se kasnije roditi i konačna pobeda), jedinstven je u ovom žanru.
Ako ga sada ne budete videli, ne očekujte da ćete ga videti na nekom piratskom dvd-u. To tako ne ide.