Povod ovom osvrtu je Proslava jubileja Ratova zvezda (1977-2017), održana u Orlandu, Florida, sredinom ovog meseca, u prisustvu ključne ličnosti, reditelja i producenta Džordža Lukasa. Ništa mi tu nije bilo posebno zanimljivo osim Lukasove izjave, koja doslovno glasi: Ne bi ovo trebalo da kažem, a nije trebalo da kažem ni tada (!- moj znak), ali ovo je film za 12-godišnjake...
Klinci iz mog dvorišta bi rekli: big deal! Da sam bio pored Lukasa, i da smo bliski (ovo je samo retorička figura), pitao bih ga: Hej, da li ti to nama sada otkrivaš mokru vodu!
   Kad sam prvi put, vo vremja ono, video prvu verziju „Ratovi zvezda IV – nova nada“, već sama najava brojke 4 i obećanje nove nade, ukazali su mi da je na pomolu svemirska sapunica visokog stila, sa obiljem mitoloških i kulturoloških referenci, od Homerovog Trojanskog rata, do bajkolikih mitema i stripovske podele na sile svetla i tame. Sve je to bilo OK, dopao mi se Dart Vejder, Princeza Leja, Joda kao ironična varijacija na teme kiborga i novih tehnoloških poigravanja budućnošću u kojoj će se ljudi pomešati sa veštačkim bićima.
   Ipak, to je sve bilo za maštu 14-godišnjaka, a moja genetska greška je u tome što sam ja kao 14-godišnjak vaspitavan na drugim stripovima, poput Mandraka, Flaš Gordona, Supermena, Ripa Kirbija (o kojima današnji 30-godišnjaci nemaju pojma, ne svojom krivicom). Gledanje „Ratova zvezda“ me je ostavilo prilično hladnim, i bio sam zbunjen kad su neke moje kolege, filmski kritičari moje generacije, naglo pali u nesvest (njihovo pravo), a jedan je u to vreme, u uglednom nedeljniku, napisao da je ovo ono pravo, u poređenju sa hvaljenim autorskim filmovima Kurosave, Bergmana, Tarkovskog, koji donose dosadu, od koje umiru vinske mušice!
   Pomenuti Džordž Lukas je potpisao kao reditelj prva četiri filma iz ove serije (1977-2005), a potom je u sledećim izdancima potpisan samo kao pisac scenarija i producent. Posle toga nije snimio nijedan film u karijeri, na moju veliku žalost, ali je vodio strateške bitke oko plasmana serije, naplaćivanja golemih prihoda (svaka čast!), preprodaje prava na snimanje i slično.

Velika filmska serija „Ratovi zvezda“ nastavlja se posle četiri decenije

   Kad se pomene Lukas, najpre se setim njegovog filma „Američki grafiti“ (1973) o odrastanju u američkom gradiću, o jednoj noći u kojoj celi grad sluša voditeljski program harizmatičnog Vulfmen Džeka. Posle ovog antologijskog filma,Lukas kreće gore pomenutom stazom, posutom zlatnicima, kao u parodičnoj verziji Tome Palčića (još jedna ličnost iz bajke o kojoj ni današnji 50-godišnjaci ne znaju ništa).
   Ako neko pomisli da imam nešto protiv „Ratova zvezda“ nije dobro shvatio šta hoću da kažem. U poređenju sa novim filmskim serijama (ili franšizama), kao što su „Betmen“, „Spajdermen“, „Princ tame“ (u genijalnoj režiji Džonatana Nolana), „Zvezdani ratovi“ deluju prilično bledo, uprkos novoj upotrebi kompjuterske tehnologije. Ako neko misli drugačije, nemam ništa protiv, ali moj kritičarski ukus ne mora da se svakom dopadne.
Ne krijem da sam gledao sve delove „Ratova zvezda“, uvažavajući mitološke, bajkolike pa i političke reference, pa ću tako gledati i najavljenu verziju sa „Poslednjim džedajem“. I ako se opet ostvare prihodi od više stotina miliona dolara, neće to biti poslednji džedaj. Limun se cedi dok iz njega još može da se nešto dobije.
Da nije bilo genijalnih Lukasovih „Američkih grafita“ (gledao sam ih nekoliko desetina puta), ne bih sa priličnom melanholijom pomenuo njegovu kasniju putanju koja je priličan deo holivudske produkcije svela na povlađivanje mentalitetu i ukusu desetogodišnjaka, ili koju godinu starijih. Ali to je već druga tema, o njoj bi valjalo napisati zamašnu studiju. Ili je ona negde već napisana, ali do nas nije još doprla.