„Avatar“ (film u 3D tehonogiji, 161 min.) je proširio mogućnosti filmske naracije, nudeći gledalištu prostor i mogućnost nove filmske iluzije, dajući novi odgovor na stari holivudski izazov „veće od života“. Kao što je poznato, veliki maštar Džejms Kameron, koji je posle velikog uspeha epskog filma „Titanik“ uzviklnuo „Ja sam kralj sveta“, posle šest godina opasnog i neizvesnog rada na filmu „Avatar“, došao je do tačke kad je mogao samo da citira sam sebe.
   Valjalo je imati mnogo nerava, upornosti i samoubilačke istrajnosti da se projekt privede kraju, a koža se ježila producentima koji su uložili 300 miliona dolara i ništa im nije garantovalo da će uloženo biti vraćeno. Pola godine ranije, kad se pojavio prvi trejler u trajanju od 6 minuta, i bio prikazan u Kanu, bilo je mnogo sumnjičavog odmahivanja glavom, pa i zluradih komentara. Ali kad se u Americi pojavio „Avatar“ u nekoliko hiljada biranih bioskopa, desetak dana pred novu godinu, usledio je šok iznenađenja. Film nije bio samo plotun novih digitalnih efekata i dosad neviđenih prizora, sa junacima koji su nešto između ljudskih bića i animiranih junaka antropomorfnih osobina, već i futuristička bajka koja se, naravno, oslonila na nekoliko arhetipskih bajki čovečanstva.
   Najpre je to bilo putovanje u neistražena područja, a to smo imali od Homerovih epova do Kubrikove Odiseje u svemiru. Zatim smo dobili osvajački pohod kakav su evropske imperije primenjivale od najezde Mongola do španskih osvajanja u zemljama neokrnjene čistote (Kortez i konkvistadori). Ovim mitovima Kameron je dodao gorka iskustva američkih ratnih pohoda na Vijetnam, Afganistan i Irak. Dao je pohodu svojih junaka novu, antiimperijalističku notu koja je progutana i u Americi.
   U prvih četrdesetak dana film je još pre dodele Oskara zaradio više od dve milijarde dolara. Ono što je nas na ovom delu brdovitog Balkana iznenadilo jeste podatak da nedeljama nije mogla da se u nas lako kupi bioskopska ulaznica. Dugački redovi, kakvi se ne pamte od prvih Festovih izdanja, odjednom su zbunili vlasnike proređenih bioskopa u metropoli, u kojima je poslednjih godina bilo više praznih nego popunjenih sedišta.

Kadar iz filma "Titanik" Džejmsa Kamerona

   U prvih 40 dana prikazivanja u Beogradu, Kameronov film je videlo više od 200.000 posetilaca. To je po sebi bila izvanredna brojka i nas sada zanimaju kulturološko-sociološki pokazatatelji ovakve džinovske posete. Nema sumnje da je dve trećine posetilaca možda prvi put tada ušlo u bioskope posle duže pauze, a najmlađi naraštaj i prvi put.
   Ne zaboravimo, Beogradom u poslednjih dvadesetak godina vlada dobro organizovana piraterija. U Knez Mihajlovoj i nekim drugim skrovitim mestima, već sutradan po holivudskoj premijeri možete kupiti vrlo dobru kopiju filma na DVD formatu po smešnoj ceni (ponekad sa 6 filmova na jednom disku). To je mnogima stvorilo iluziju da je to dobra zamena za bioskop.
   Sada su mnogi videli da moderni multipleksi poput Takvuda, Rode, i Sinepleksa nude doživljaj koji je miljama daleko od gledanja filmova na kompjuteru. I nadajmo se da ovaj novi sloj bioskopske publike neće čekali novu verziju „Avatara“, ili otići samo na Fest, da bi se pokazalo.
   Bioskop je nezamenjiv, a DVD je kućna razonoda, ponajbolja ako gledamo klasični film kojeg u bioskopu odavno nema.
Ovo iskustvo moramo neprekidno imati na umu kad danas pristigne film sazdan na sličnim tehnološkim pretpostavkama, kao što je to nedavno bio slučaj sa filmom Kristofera Nolana „Interstellar“. Kad prođe prva bioskopska ponuda i film nestane sa velikih ekrana, velika je nepoznanica da li ćemo ikad imati prilike da ga vidimo u dostojnom bioskopsko-digitalnom izdanju.