Na prve vesti o ovoj izvanrednoj akciji podrška je pristigla sa svih strana. Ali ubrzo se pokazalo da je sve ostalo na golim rečima. Što će reći: niko nije imao hrabrosti da zaviri u papire koje je potpisao tajkun (u međuvremenu odležao na robiji, vratio deo pljačke, ali od toga za kulturu nikakve vajde). Pomenuti (iz ondašnjeg Dinkićevog štaba) nije ispunio najvažniji uslov: dve godine produžetka bioskopske delatnosti, dovoljno da mu se oduzmu stečena prava i da se gradu vrate bioskopi.
Barem četiri koja su između dva rata gradili bogati Beograđani: ”Zvezda” (nekadašnji ”Koloseum”), ”20 oktobar” (nekadašnji ”Luksor”), ”Jadran” i ”Balkan”, ne sa namerom da se tamo danas usele kockarnice i striptiz barovi. Ondašnja retorička podrška mladim filmskim entuzijastima nosila je klopku, kao da se čekao zamor ljudskog materijala. A bilo je potrebno da se samo pogledaju ugovori i reši stvar za 2 minuta. Ima li hrabrih u kovitlacu serijskih pljački i korupcije?
   Pošto sam u nekoliko navrata već doticao ovu kriminalnu privatizaciju (pred zakonom i u medijima neprestano se pominju 24 sporne privatizacije, ali se ništa ne pokreće sa mrtve tačke, pogađate zašto!), ovde moram da dodam neka podrobnija objašnjenja.
Posle rata stvoreno je javno preduzeće ”Beograd film” sa zadatkom da brine o prikazivanju filmova u glavnom gradu. Negde početkom šezdesetih u Beogradu je bilo četrdesetak bioskopa, ali se desetak godina kasnije ova brojka istopila: otpali su neki bioskopi po lokalnim i vojnim domovima kulture. U međuvremenu je filmski medij doživeo nekoliko tehnoloških revolucija (unapređenja), ali se ništa bitno nije ulagalo u prestonične bioskope, tako da je njihova tehnička baza ostala na nivou pre uvođenja sinemaskopa, stereo-ozvučenja, nove digitalne tehnologije.
   Uz ogromno osiromašenje radnog naroda, naraslu pirateriju video-izdanja u uličnoj ponudi (najnoviji holivudski hit i danas se u Knez Mihajlovoj može kupiti za dva evra!) bioskopi su propadali i samo se čekalo kad će biti, smišljenom akcijom lokalnih dilbera, prodati kao staro gvožđe. A iza ugla su čekali tajkuni, nafatirani novom tranzicijskom pljačkom, da te prostore pretvore u kockarnice i striptiz barove.
U trenutku kad je gradska skupština predala mrežu od 14 bioskopa Agenciji za nekretnine, sedam bioskopa je već bilo zakatančeno i prepušteno olimpijadi miševa i bubašvaba, a sedam je bilo na izdisaju – jer malo ko je imao volje da gleda filmove u uslovima provincijskih domova kulture od pre pola veka.

Zgrada nekada kultnog bioskopa Zvezda zatvorena je od 2007. godine i prepuštena je propadanju

   Gradska uprava je krajem 2007. prodala mrežu od 14 bioskopa novokomponovanom tajkunu Nikoli Đivanoviću za 9,3 miliona evra, a ovaj je trostruko naplatio ovu investiciju već prvom transakcijom nekom tranzicijskom moćniku. Odmah po objavljivanju ovog skandaloznog čina (podvlačim: ”Beograd film” nije bio vlasnik bioskopa, već samo onaj ko održava ovo javno dobro) napisao sam dva oštra komentara podvlačeći da je diletantizam gradske uprave verovatno potpomognut vladajućom koruptivnom tehnikom koja se nazivala ”deset odsto”.
U julu sledeće godine zazvonio mi je telefon i javio mi se pomenuti Đivanović. Pozvao me je na kafu i konsultaciju. Najpre sam mislio da odbacim svaku mogućnost susreta, ali, na drugoj strani, kopkalo me je da vidim, ”licem u lice”, ovog junaka nove mafijaške estrade. Otišao sam u kancelarije novog vlasnika ”Beograd filma”, dočekao me je mlad čovek prepoznatljivog nastupa.
   Zamolio sam ga da mi pokaže ugovor sa Agencijom. Nema problema, reče i predade mi snop papira. Bilo je tamo stavki koje nisam ni pokušao da razaznam, ali sam našao ključnu – preuzeo je obavezu da u funkciji održi do tada aktivne bioskope – rok: dve godine.
Kad sam ga zapitao da li će voditi računa o ovoj obavezi, nadmoćno se nasmejao. Zar mislite da sam ja budala? Nisam otvarao akademski spor da li je budala ili bandit, ali sam mu skrenuo pažnju da sud lako može da proceni narušavanje ove stavke i vrati nekretnine pređašnjem vlasniku, gradu. Dasa se nadmoćno osmehnuo: koji sud! Mnogo je bolje znao kako se naše klimavo pravosuđe drži pred ovim mahinacijama. Kraj razgovora.
I dalje bez ikakvog protesta u javnosti Đivanović je preostale bioskope ”deponovao” na neke fiktivne firme, u decembru 2010. je prodao još četiri bioskopa, a onda je uhapšen marta 2011.
   Optužnica, smešna, kao ona čuvena iz američkog pravosuđa kad su Al Capone i Bugsy Siegel bili tuženi zbog neplaćanja poreza. Đivanoviću je kazna od tri godine smanjena na dve, nagodio se sa Tužilaštvom da državi isplati 3,1 milion evra. Nešto od toga je vratio, ali naša kultura od toga nije dobila ne cent. Od robijanja Đivanovićevog nismo imali nikakve vajde, jer ostaje ono kapitalno pitanje: može li deo bioskopa da se vrati radnom narodu?
Deklarativnu podršku pobunjenim studentima je dao i gradski sekretar za kulturu (uz opasnu ogradu: da ipak vidimo šta piše u pravnim papirima, čovek još nije imao vremena!), ljudi iz Ministarstva kulture, Republički odbor za medije i kulturu, mnogi istaknuti filmski i kulturni radnici.
   Tih dana otišao sam nekoliko puta u obnovljeni bioskop, upoznao mlade ljude pune energije, govorio pred njihovim kamerama, ponudio sam sve što mogu. Video sam da dolaze i stariji Beograđani, donose hranu, hrana je stizala i iz obližnjih restorana gratis, sjajno. Neki građani prilažu novac!
Sada uskačem u današnje vreme: ovih dana mi se javila devojka koja vodi tribinu u „Zvezdi“, rekla mi da me tamo dugo nema (tačno, priznajem), pozvala me na razgovor o odnosu filma i književnog dela. Odem i kao da nisu prošle godine: sve je sivo i poluruševno, niko nije hteo da uloži u poboljšanje uslova, dvorana kao u vojničkom domu kasarne gde sam služio vojni rok. U toalet se ulazi sa rudarskom svetiljkom, a vrata pridržavaš nogom!
Ali ima nešto novo, i zbog toga ispisujem ove redove. Stara ekipa je otišla na druge kulturne poslove, stigli su novi mladi ljudi koji su raščistili krovnu terasu bioskopa (tamo je pre šest decenija sniman kultni film „Subotom uveče“), i u delu potkrovlja se održavaju diskusione tribine. U hodnicima traje akcija: donesi knjigu koju si pročitao i uzmi drugu.
   Bila je subota predveče (kao na pomenutom filmu), a mnogo mladog sveta dolazi ovde, razgovoru na pomenutu temu odazvao se neočekivano veliki broj zainteresovanih, većina je stajala, gotovo dva sata su pljuštala pitanja, komentari, polemičke replike. Uz mene su bili jedan docent sa Filološkog i mladi reditelj, svi smo se lepo osećali. Ispratili su nas do ulice, dobio sam na poklon dve lepe knjige (Servantes i Andrić), kako nam rekoše: umesto honorara. Bio sam dirnut lepim obrazloženjem.
Imam utisak da ovi mladi ljudi više ni od koga ne očekuju ništa (mislim na zvanične gradske i republičke dušebrižnike, imaju oni važnija posla). Ali će se, kako mi rekoše, boriti da osmisle programe uz pomoć onih koji žele da se uključe.
Eto, „Zvezda“ nije potonula, a kad će – ne znamo! A već se prilično smrknulo, kao u onoj fantastičnoj prozi Danila Kiša.