Posle ravno dvanaest godina, pojava filmske verzije “Turneje”, obogaćene iskustvenim spoznajama ambijenta traumatizovanog ratnim razaranjima i uz kritičku distancu, u odnosu na delikatna pitanja političke korektnosti, unela je zapažen dašak svežine u našu filmsku produkciju. Ako aristotelovski shvaćena katarza ima još uvek pravo građanstva u savremenoj umetnosti, ona se može osetiti u Markovićevoj “Turneji”.
Neka ranija zapažanja o “filmskoj” osnovi Markovićevih drama i “teatralnosti” njegovih filmova, u “Turneji” dobijaju punu potvrdu. Reč je o osobenom autorskom načinu razvijanja priče, u upečatljivosti i stilizaciji likova, dinamičnom smenjivanju kadrova i veštom paralelizmu izmedju “životnog” i “artificijelnog”, kojim Marković daje dimenziju poetičnosti i meru potresne tragičnosti čitavom ostvarenju.
“Turneja” je jedan od najuzbudljivijih, najprovokativnijih i najpotresnijih filmova Gorana Markovića. Njegovi putujući glumci, psihološki efektno portretisani kao amorfna grupa raznorodnih, egocentričnih, individualaca, smeštena u autobus, poput, onog iz filma “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana, na početku deluju bezazleno, da bi kada su se obreli na pogrešnom mestu, u zlom vremenu, prerasli u tragikomične ličnosti univerzalnog značenja. Na iznijansiranom, lično obojenom i konsekventno sprovedenom emotivnom planu, Marković uvlači svoje aktere i gledaoce u sunovratne sudbinske vrtloge, vodeći ih nad bezdanima,koji vrebaju žestokim životnim iskušenjima, mirisom zločina i opojnošću nepatvorenog ništavila.
“Turneja” je, istovremeno, omaž našem glumištu, pre svega, Markovićevim roditeljima, Oliveri i Radetu, ali i svima ostalima, u čijem je ambijentu odrastao, i sa čijim se problemima, od najranijih dana, suočavao, i u tom smislu, veoma ličan i dragocen film.
Ovaj ironičan, ali sa ljubavlju ispunjen, kritički pogled na profesiju glumca, u olovnim vremenima, je na efektan i kreativan način podržala sjajna glumačka ekipa filma. Pre svega, Tihomir Stanić, Josif Tatić, Svetozar Cvetković, Dragan Nikolić, Voja Brajović, Sergej Trifunović i Gordan Kičić, kao i Mira Furlan i Jelena Đokić.
Odavno nismo imali ostvarenje, uz sve moguće primedbe na njegovu ukupnu političku konotaciju, ili preterivanja u karikiranju određenih situacija ili ličnosti, koje potvrđuje dragoceno pravilo da autor, poput, Markovića, voli sve svoje junake bez obzira na njihovu “pozitivnost” ili “negativnost” i da ume gledaoce za tu naklonost da pridobije.