Spotlight je krenuo tada, baš kao i početkom sedamdesetih, novinari čuvene redakcije  The Washington Post, Bob Vudvord/ Bob Woodward i Karl Bernštajn/ Carl Bernstein u aferi Votergejt/ Watergate, u rasvetljavanje mračne tajne o kojoj ćute istovremeno, i institucije i pojedinci, i zlostavljači i žrtve. U žanrovskom smislu – kako na tematskom (novinarska istraga važne društvene teme), tako i na ikonografskom (novinske redacije, intervjui sa predstavnicima establišmenta u diskretnim ili manje diskretnim situacijama, manje ili više vidljiva kolebanja svedoka, insajdera) i naposletku, i na strukturnom planu (kroz društvenu dramu provučeni su i elementi saspensa) – mogu se povući paralele sa remek delom Svi predsednikovi ljudi (All the President’s Men, 1976), četvorostrukim Oskarovcem Alena Pakule (Alan J. Pakula). Težište je na priči i karakterima, montažnom ritmu koje se kao klupko polako odmotava (uprkos tajmingu filma od preko dva sata), gotovo neprimetno za prosečnog gledaoca (montažer Tom Makardl/ Tom McArdle je takođe bio nominovan za Oskara u svojoj kategoriji), a za razliku od Pakulinog klasika gde je težište bilo na glumačkom tandemu Robert Redford/ Robert Redford - Dastin Hofman/ Dustin Hoffman, u filmu Pod lupom prisutna je ansambl gluma (u njoj su važni svi – od Marka Rafala/ Mark Ruffalo i Rejčel Makadams/ Rachel McAdams koji su nominovani za Oskare - naravno i ostali članovi Spotlajta, a pre svih, odlični Majkl Kiton/ Michael Keaton u ulozi Voltera-Robija Robinsona/ Walter ’Robby’ Robinson).

Kenet Brana u filmu "Ubistvo u Orijent Ekspresu"

   Film Pod lupom je dramaturški precizno postavljen i režijski dobro doziran – ničega previše, ni drame ni saspensa, ni karakterizacija, ni moralisanja; u središtu je univerzalna društvena slika jedne sredine zarobljene u sopstvenom poroku ćutanja i zataškavanja zla („Sve što je potrebno za trijum zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“, poznate su reči britanskog političara i filozofa Edmunda Berka/ Edmund Burke koje se savršeno uklapaju i u ovaj film). Vremenom postaje jasno zašto je zavera ćutanja toliko jaka i zašto većina „gleda u stranu“. Jedan od Robijevih prijatelja će mu reći:“On će biti tu par godina i otići će. A gde ćeš ti da odeš?“ Na drugoj strani je ono što je isprva vidljivo, a što je zapravo i pokrenulo dramu i u životu i na filmu, a to je pedofilija pod skutima jedne od najvažnijih svetskih crkava, i to u najmoćnijoj državi sveta. Uprkos težini teme i neminovnoj kritici koju film nosi u odnosu na počinjena zlostavljanja i u odnosu na neizbežan religijski kontekst koji čitavu pojavu čini još težom, kao neku vrstu pokušaja prevazilaženja ponudio je vatikanski dnevnik L’Osservatore Romano, u tekstu nakon dodele Oskara, u kojem govori o tome da nema opravdanja za onog „ko predstavljajući Boga koristi taj autoritet da zlostavlja nedužne“. Važna tekovine filma Pod lupom - osim što je reč o filmu koji pokazuje da se i diskretnim kinematografskim sredstvima može doći do vrhunskog ostvarenja i bez prevelikih stilskih i rediteljskih vratolomija - jeste i to da u doba krupnog kapitala i neoliberalizma vraća veru u moć javnog mnjenja i napisane i izgovorene reči u novinarstvu, ma kako to bajkovito ili nestvarno delovalo danas s obzirom na mnoga negativna iskustva u stvarnom životu.