Tako će razna tajanstvena bića ostati njegova opsesija sve do današnjih dana. On menja samo njihovu formu ali ne i karakter jer su po pravilu ona uvek nevina i dobra i na kraju uglavnom žrtve bolesnih ambicija ljudi. Nakon uspeha „Hronosa“ Del Toro dobija svoju šansu u Holivudu gde se u startu neće proslaviti jer njegov drugi film „Mimikrija“ (Mimic, 1997) nije ispunio očekivanja publike. Zato se on kasnije ponovo vraća svom maternjem jeziku i odlazi u Španiju, gde snima „Đavolju kičmu“ (El Espinazo del Diablo, 2001), film koji će trasirati njegov životni put kao kultnog scenariste i reditelja. Ono što možda nije do kraja uspeo u „Đavoljoj kičmi“ uspeće u svom kasnijem filmu „Panov lavirint“ (El Laberinto del Fauno, 2006). U toj spretno rafinirano režiranoj priči s kraja Španskog građanskog rata doći će do izražaja njegov briljantni rediteljski talenat. „Panov lavirint“ je bez sumnje, njegov potpuni trijumf mistike nad realizmom i magije nad čulnim svetom. Tom polu-ratnom dramom fantazije Del Toro će postaviti visoke kriterijume i sebi i svim ostalim ljubiteljima ovog žanra. Zato će njegovi komercijalni radovi (filmski nastavci: Helboj, Hobit..) i pre i posle „Panovog lavirinta“ ostati samo u senci njegovog raskošnog talenta. Del Toro se izgleda nije najbolje snašao niti u „Bitki za Pacifik“ (Pacific Rim, 2013) niti u „Grimiznom vrhu“ (Crimson Peak, 2015), dramskim fantazijama koje su zapretile da će njegov osobeni autorski stil pretvoriti u „suvi kašalj“ jeftine holivudske „B“ produkcije.
   I sve do najnovijeg „Oblika vode“ (The Shape of Water, 2017) gde se ponovo budi njegov davno uspavani duh sposoban da miksuje različite stilove i žanrove u snažne, ekspresivne koktele. Del Torov najnoviji film uspešna je adaptacija njegove lične i trajne opsesije tajanstvenim bićima. Svestan da odavno živimo u vremenu bez tajni, u kome su ljudi već oguglali na sve ono što je previše jednostavno ili realno, Del Toro ciljano bira kontroverznu tematiku iz perioda Hladnog rata. Da je o svim aspektima i krajnjim efektima priče ozbiljno razmišljao pokazuje i činjenica da je ruskim (sovjetskim) špijunima naknadno poklonio veću ulogu i značaj nego što je verovatno prvobitno planirao. Tako se fokus sa njegovog tajanstvenog bića (Dag Džouns) iz amazonske močvare iznenada u sredini filma pomera ka „tihoj invaziji“ ruskih špijuna na Ameriku početkom šezdesetih, sve sa ciljem da problematiku iz prošlosti maksimalno aktuelizuje i reflektuje na današnjicu. Sa druge strane njegova nema glavna junakinja Elajza Espozito (Sali Hokins) kao simbol borbe za pravdu i toleranciju prevazilazi sopstvene mogućnosti i postaje vođa otpora jednom sistemu koji ne vrednuje život jer su državni i nacionalni interesi uvek ispred. Elajza, iako hendikepirana u stvarnom životu, mašta o pravoj i vanvremenskoj ljubavi. Njen najbolji prijatelj je Žil (Ričard Dženkins) koji je „neostvareni“ homoseksualac i takođe tiha žrtva sistema, zajedno sa Elajzinom simpatičnom koleginicom čistačicom Zeldom (Oktavija Spenser) koja predstavlja „potlačeni“ crnački društveni sloj. Oni će se zajedno suprostaviti moćnoj američkoj vojnoj industriji koju personifikuje bezobzirni i svojeglavi pukovnik Ričard Striklend (Majkl Šenon).

Kadar iz filma "Oblik vode" Giljerma Del Tora

   A kad im se u oslobađanju „čudovišta sa ljudskim emocijama“ pridruži i američki naučnik Dr Hofstetler (Majkl Stulberg) u ulozi moćnog sovjetskog špijuna onda postaje jasno da je vrag odneo šalu. Sovjetski špijun će ovde izgovoriti čuvenu rečenicu kada se suprostavlja američkom generalu rekavši: „Ne želim da ovo složeno, prelepo stvorenje bude uništeno“. Ovim je Del Toro napravio finalni anti-propagandni iskorak jer nije Ruse predstavio kao krvoločne i beskrupolozne, što je mora se priznati revolucionarni napredak holivudske produkcije ikada. Jer on nam do kraja filma ipak ne otkriva da li je naučnik zavoleo stvorenje iz nekih humanih pobuda ili samo zato da bi ga na kraju predao Rusima. I kakav god bio motiv naučnika on je pomogao da stvorenje na kraju bude spašeno i to je nesporna poruka ove hladno-ratovske fantazije.
   Iako „Oblik vode“ na momente deluje kao bizarna i banalna priča on je u osnovi ozbiljna kritika američkog načina poimanja stvarnosti. Stavljanjem naučnika na stranu Sovjeta, Del Toro baca svojim sunarodnicima prašinu u oči jer se ispostavlja da su svi pozitivci, po pravilu, sa one strane zakona  i sistema, kao u najboljim danima američke kinematografije sedamdesetih i osamdestih godina prošlog veka. Tako će i ljubavna scena između neme Elajze i dobroćudnog amazonskog stvorenja, ma kako nama delovala bizarno, pokazati da ljude sa društvenog dna jedino mogu razumeti bića sa druge planete ili ona iz nekih drugih svetova. Specijalni i vizuelni efekti sjajno su dramaturški uklopljeni u priču sa ciljem da povremenu narativnu naivnost estetski poprave i neutrališu je. Ipak ona nije do kraja ostvarena jer je „Oblik vode“ manje ekspresivan od na primer „Panovog lavirinta“ ali i potpuno drugačiji u esteskom smislu pa ih zato i ne treba porediti. Osim skrivene kritike američkog načina života njegov najveći domet je, pre svega, briljantna muzika francuskog kompozitora Aleksandra Deplea (Alexandre Desplet) čiji će rad na ovom filmu, na sreću Del Tora, ozbiljno zaokružiti celinu. Vrlo je uspešna i barokna fotografija danskog umetnika Dana Laustsena koja nepogrešivo pogađa atmosferu šezdesetih.
   „Oblik vode“ nema one vrhunske kinematografske domete zbog delom ne-konzistentne priče i dramaturgije ali ima sve ostale elemente jednog zabavnog i gledljivog filma. Zato su muzika, fotografija i višedimenzionalna politička poruka koju on emituje najbolji delovi ovog ostvarenja. Kada se ovom doda i utisak da Del Toro već četvrt veka i dalje pravi svoj veliki film još od Hronosa (1993) do danas, činjenica je da on i ovog puta nije izneverio samog sebe i svoj nemirni duh i britki talenat.