Na kraju, njegove priče po pravilu uvek dovode do neke tragedije - lične ili porodične svejedno a sreća redovno ostaje nedosanjani san njegovih glavnih junaka.
   Fenomen Zvjagincev „otkriven“ je sasvim slučajno početkom ovog milenijuma da bi kasnije svakim svojim novim filmom redovno potvrđivao uspešnu dominaciju savremenim ruskim filmom. Iako je njegov životni put tekao relativno uobičajeno sve do završetka studija glume (1984) u Novosibirsku gde je i rođen (1964), bio je bukvalno bez posla sve do svoje 39. godine. Ozbiljniji posao na filmu nije mogao da pronađe godinama ni nakon dolaska u Moskvu početkom devedesetih dok mu prijatelj iznenada nije ponudio režiju jedne televizijske serije (2000). Odmah je impresionirao producente a ubrzo nakon toga je nastao „Povratak“, film sa kojim je osvojio Zlatnog lava u Veneciji 2003. godine. Nijedno njegovo ostvarenje nakon tog velikog početnog uspeha nije prošlo bez neke značajnije nagrade. Ova nesporna činjenica zaslužuje posebnu analizu jer je to jedinstveni primer u savremenom svetskom filmu.
   Tako je i njegov novi film „Bez ljubavi“ (Nelyubov, 2017) odneo Veliku nagradu žirija u Kanu i najmanje trinaest drugih nagrada širom sveta. Zvjagincev se još uvek drži dobrog starog recepta da se tim koji pobeđuje ne menja. Zato ga skoro od početka njegove rediteljske karijere prate maestralni direktor fotografije Mihail Kričman (Povratak, Izgnanstvo, Levijatan, Bez ljubavi), scenarista Oleg Negin (Izganstvo, Elena, Levijatan, Bez ljubavi) i montažerka Ana Mas (Izganstvo, Elena, Levijatan, Bez ljubavi). Ovaj uigrani tim izgleda funkcioniše besprekorno jer su upravo fotografija i dramaturgija najspektakularniji elementi Zvjagincevog autorskog opusa. Zato je i teško odrediti da li je veća genijalnost u posebnom filmskom jeziku Zvjaginceva ili u osobenosti fotografije Kričmana. Kričmanovi beskrajni hladni ruski pejzaži, često sa jednoličnim ali uvek jakim ekspresivnim, bojama u krajnjoj su funkciji napaćene ruske duše koja je centralni motiv svih filmskih priča Andreja Zvjaginceva. Njegov lični autorski stil već od samog početka odrediće uticaj surovog realizma Dostojevskog, koga je po sopstvenom priznanju godinama čitao i proučavao. A kad se uticaj Dostojevskog pomeša sa posvetama Tarkovskom i filmskim citatima Antonionija dobija se autentični autorski stil i unikatni rediteljski potpis vredan svake pažnje.

Kadar iz filma "Bez ljubavi" Andreja Zvjaginceva

   Ljubav ili bolje rečeno odsustvo prave ljubavi je centralna tema njegovog novog filma. Ženja (Marijana Spivak) i Boris (Aleksej Rozin) su pred razvodom, i ne samo da među njima više nema ljubavi nego oni već imaju nove ozbiljne veze kojima su zaokupljeni. Nevina žrtva tog kompromisnog razlaza je njihov 12-godišnji sin Aljoša (Matvej Novikov) koji to veoma teško prihvata. I dok su majka i otac već duboko posvećeni svojim novim vezama, surovo zapostavljajući rođeno dete, trenutak kad Aljoša nestaje uvešće njihovu vezu u novu kliničku fazu raspada. Razotkrivajući njihov lični egoizam i beskrupuloznost Zvjagincev stavlja problem porodice u savremenoj Rusiji visoko na pijedestal krucijalnih političkih problema. Trenutak kada policijski inspektor roditeljima savetuje da pomoć u traženju nestalog deteta zatraže od ne-vladine organizacije umesto od policije, daje filmu izuzetni politički karakter. Zvjagincev ovde, kao u „Levijatanu“, ponovo otvara svoj lični politički front sa namerom da se razračuna sa korupcijom u društvu, ne štedeći pritom ni državu ni crkvu. On ovim gledaocu stavlja do znanja da je prosečan Rus ostavljen na milost i nemilost državnih organa i da pravdu po nepisanom pravilu moraju da traže sami. No, bez obzira na tu prividnu mogućnost, ta će se borba uvek svesti na unapred izgubljenu bitku sa vetrenjačama. Tragedija prosečne ruske porodice kod Zvjaginceva je u stvari personifikacija neuspeha državnog sistema da brine o svojim podanicima. Kad pravda zakaže otuđeni društveni sistem je metafora zla koja razara porodicu umesto da je štiti. Ipak, „Bez ljubavi“ se tek neznatno dotiče politike, tek toliko da bi nas autor podsetio na svoj politički stav. Od „Povratka“ (2003) do Levijatana stvari se po njemu nisu mnogo promenile u ruskom društvu jer korupcija i dalje cveta a sudbina običnog čoveka je gorko zapečaćena. Zato on svoje likove ne štedi bilo da je reč o onim nemoćnim ljudima sa društvenog dna ili o lokalnim moćnicima i tajkunima. On razlučuje njihov psihološki profil na sitne komade i deliće a gledaoca uvlači u vrtlog njihovih komplikovanih relacija sa okolinom. Tako ćemo kao kod Dostojevskog i kod Zvjaginceva saosećati sa ubogima a prezirati ohole. U ostvarenju „Bez ljubavi“ empatija gledaoca usmerena je ka nestalom Aljoši koji je još jedna nevina žrtva otuđenja ruske porodice.
   Po mom sudu ovo je najbolji Zvjaginceov film, i možda ne toliko superioran u pojedinim segmentima kao „Levijatan“ ali bez sumnje, sa snažnijom i jasnijom porukom nego ikad.