Kao predložak Hoksovom filmu poslužila je romansirana verzija Jorkovih memoara, svojevrsna „autobiografija“ u prvom licu pod nazivom Narednik Jork: njegova životna priča i ratni dnevnik (Sergeant York: His Own Life Story and War Diary, 1928) iz pera Toma Skihila (Tom Skeyhill), australijskog ratnog veterana i pesnika koji je žanrovski preoblikovao, kompozicijski upodobio i jezički osvežio prvobitni Jorkov dokumentarni tekst. Naslovnu rolu u filmu odigrao je neponovljivi Gari Kuper (Gary Cooper) i za tu nadasve markantnu interpretaciju omiljenog američkog junaka iz Velikoga rata osvojio svog prvog Oskara za glavnu mušku ulogu, dok je nadahnuta Hoksova režija na virtuozan način transcendirala dugo doterivanu scenarističku okosnicu na kojoj su, u raznim fazama, radili Heri Čendli (Harry Chandlee), Ejbem Finkel (Abem Finkel), Džon Hjuston (John Huston), Hauard Koč (Howard Koch) i, nepotpisani, Sem Kouen (Sam Cowen) i sâm Hoks. Narednik Jork je svojevremeno u Americi izazvao pravu gledalačku pomamu: film je postao ubedljivo najveći bioskopski hit 1941. godine, a kada se uzme u obzir i faktor inflacionih promena, nesumnjivo spada i u komercijalno najuspešnija filmska dela svih vremena.
   Skoro sedam i po decenija kasnije, 2014. godine, jedan od najvećih američkih filmskih autora Klint Istvud režirao je za Vorner braders Snajperistu, biografsku ratnu dramu patriotske orijentacije, dominantno usredsređenu na život i priključenija „mornaričke foke“ Krisa Kajla (Chris Kyle), ratnog heroja, ubojitog strelca i jednog od najsmrtonosnijih snajperista kada se uzmu u obzir sva ratišta kojima je u postvijetnamskoj epohi stupala američka vojnička čizma. Istvudov film je snimljen po scenariju Džejsona Hola, kao relativno slobodna adaptacija bestselera iz 2012. godine Američki snajperista: autobiografija najsmrtonosnijeg snajperiste u vojnoj istoriji Sjedinjenih Država (American Sniper: The Autobiography of the Most Lethal Sniper in U.S. Military History), memoarske proze koju je Kris Kajl napisao, narativno strukturisao i jezički uobličio uz pomoć Skota Mekjuena (Scott McEwen) i Džima De Feličea (Jim De Felice). Naslovnu ulogu u Snajperisti i potonju apsolutno zasluženu nominaciju za Oskara ostvario je izvrsni Bredli Kuper (nije ni u kakvom srodstvu s Garijem), filmska zvezda u stalnom usponu i glumac koji je ozbiljne potencijale kojima raspolaže u potpunosti pokazao tek nastupajući u delima jasno profilisanih autora kakvi su Dejvid O. Rasel (David O. Russell), Nil Burger (Neil Burger), Suzane Bir (Susanne Bier), Kameron Krou (Cameron Crowe) i, naravno, Klint Istvud. Premda veteran koji je dobrano zašao u devetu deceniju života, Istvud je gotovo mladalački poletno pristupio ekranizaciji Kajlovih sećanja na godine stasavanja i mladalačke neobuzdanosti, na mesece naporne vojne obuke i vatrene dane iračkih ratnih vratolomija, ali i na sve traumatičnije snajperistine odnose s porodičnim i širim društvenim okruženjem pri svakom narednom povratku s ratišta. Snajperista je, ako se ostave po strani kalkulacije koje podrazumevaju izvesne inflacione korekcije, komercijalno najisplativiji ratni film svih vremena, sa većom ukupnom zaradom čak i od dotad neprikosnovenog Spilbergovog (Steven Spielberg) Spasavanja redova Rajana (Saving private Ryan). Uključimo li, međutim, i faktor inflacije u sameravanje uspešnosti filmova na američkim i svetskim bioskopskim blagajnama, jedini ratni film koji se može smatrati finansijski uspešnijim od Istvudovog Snajperiste je upravo Hoksov Narednik Jork.

Scena iz filma "Snajperista" Klinta Istvuda.

   Iako nastali u različitim vremenskim epohama, Narednik Jork i Snajperista su filmovi sa vrlo bliskim tematsko-fabularnim okosnicama, delimično sličnim sižejnim kompozicijama i duboko srodnim pripovednim perspektivama. Snaga oba ostvarenja u velikoj meri počiva na kontrastiranju američkih (svakodnevnih, porodičnih, mirnodopskih) i iračkih (ratnih, vojničkih, konfliktnih) prizora. Hoks, kao što je poznato, nije baš voleo retrospektivnu naraciju pa se trudio da je izbegne i u Jorku, dok u Istvudovoj priči o Krisu Kajlu ne samo da ima flešbekova u ekspoziciji filma nego i prološka sekvenca Snajperiste počinje inventivnom upotrebom dramaturškog postupka „in medijas res“. Izrazita dominacija glavne perspektive pripovedanja u oba filmska dela, zbog tematizovanja isključivo onih zbivanja u kojima naslovni junaci učestvuju ili im prisustvuju, neminovno proizvodi u gledaocu snažan utisak pripovedne jednoperspektivnosti, iz čega nedvosmisleno proizilazi da su likovi Jorka i Kajla, zapravo, fokalizatori u strukturama personalne perspektivnosti Hoksovog i Istvudovog ostvarenja. Povrh svega, i Narednik Jork i Snajperista su filmovi sličnih idejnih usmerenja i, u osnovi, naglašeno tradicionalističkog, duboko konzervativnog pogleda na svet, namerno lišeni potencijalno diskutabilnih razglabanja o (geo)političkom kontekstu ratnih dejstava u kojima glavni junaci sudeluju.
   Teško je, kad se sve ovo ima u vidu, poverovati da je reč o pukoj slučajnosti. Istvud, uostalom, nikada nije krio koliko voli i ceni Hoksa i Kupera i da je jedno od njegovih prvih sećanja na bioskop vezano upravo za odlazak s ocem na projekciju Narednika Jorka, kao i da mu je to možda i najomiljeniji film od svih koje je gledao i da ga smatra kinematografskim egzemplarom epohe u kojoj su filmovi zaista nešto značili, pokretali narodne mase i bili veći od života. Snajperistu su gledaoci, od kojih neki nisu ni čuli za Alvina Jorka i Hauarda Hoksa, a kamoli naslutili da je reč o sasvim očiglednoj posveti jednom umetnički i filmskoistorijski nadasve značajnom filmskom delu, oberučke prihvatili, a blagonaklona je bila i kritika – ona je uglavnom pohvalila Istvudov nenametljiv antiratni stav, njegov smisao za eksplozivnu akcionu ekspresiju i prilično slojevitu Kuperovu karakterizaciju glavnoga junaka, ali je katkada diskretno, a povremeno i bez uvijanja, u stilu Bozlija Kraudera (Bosley Crowther) kad je pisao prikaz Narednika Jorka u Njujork tajmsu odmah posle premijere Hoksovog filma, zamerila autoru zbog evidentnog odsustva političkih i ekonomskih implikacija ratnog konflikta u Iraku i svih drugih ratova u koje su se Amerikanci ozbiljno zaglibili od rušenja kula bliznakinja naovamo. Istvudu se, dakle, prebacivalo što Snajperista nije ono što bi pojedini intelektualci liberalne i leve orijentacije u njemu hteli da vide, a hvaljen je, između ostaloga, i zbog nečega što ga u izvesnoj meri odlikuje, a nije ni podžanrovska ni vrednosna odrednica, već isključivo pitanje autorovog verskog, moralnog ili metafizičkog stava prema fenomenu rata. Mora li, međutim, ratni film da nosi eksplicitnu antiratnu poruku da bi bio proglašen uspelim umetničkim delom? Da li je neophodno da svako savremeno filmsko ostvarenje maše zastavom nedvosmislenog antiamerikanizma da bi ga misleći i kultivisani ljudi shvatili na ozbiljan način? I da li junak modernog ratnog filma može da bude konzervativni i naizgled sirovi „kauboj“ iz Teksasa ili su kao protagonisti poželjni samo razočarani intelektualci koji na prvoj liniji fronta meditiraju ili filozofiraju o suštini rata i čovekovoj poziciji u svetu punom svakovrsnih konflikata?

Reditelj Klint Istvud (levo) na snimanju filma "Snajperista"

   U odgovoru na ova pitanja krije se šifra umetničkog uspeha Istvudovog Snajperiste. To nije film koji se krije iza „belih slonova“ prenaglašene antiratne patetike; on deluje poput „termita“ koji su u stanju da se gledaocu uvuku pod kožu i da mu danima ne daju nimalo mira. Antiratni tonovi isijavaju iz dosledno tematizovane opsednutosti Krisa Kajla suprotstavljanjem zlu i stalno narastajuće potrebe tog požrtvovanog ratnika da zaštiti svoje saborce i ispravi krivde sa kojima se u Iraku svakodnevno susreće. Antiratnim nitima su sve vreme prožeti i prizori iz Kajlovog porodičnog života, gde do izražaja posebno dolazi intimna drama njegove supruge Teje, koja sve teže i teže tokom godina uspeva da prevlada konstantnu napetost usled muževljevog odsustva od kuće i boravka na bojištu, kao i snajperistino suočavanje s posttraumatskim stresnim poremećajem koji je posledica teškog ranjavanja ili pogibije nekolikih njegovih saboraca iz čete. Napokon, antiratnih momenata ima i u završnim scenama filma, onima u kojima Kajl pokušava da prevlada ratnu traumu pomažući vojnicima koji, pošto su se iz rata vratili obogaljeni, pokušavaju da se nekako ponovo uklope u tokove mirnodopskog življenja. Istvud se, uz to, u prizorima borbe fokusira na pojedinca, pravdoljubivog teksaškog „brđanina“ koji se našao u vrtlogu rata zajedno sa drugim saborcima, tačnije prati grupu vojnika koja, u potrazi za terorističkim ćelijama, stalno iznova maršira „neistraženom“ neprijateljskom teritorijom. On prezentuje zbivanja iz perspektive tih vojnika i ne bavi se sumnjivim i krajnje varljivim razlozima koji su doveli do iračkoga rata i odavno ucrvljalim smislom pentagonskih vojnih strategija, jer je to tema primerenija filmskim i televizijskim dokumentaristima ili pak žurnalistima, istoričarima i političkim analitičarima nego autentičnim filmskim autorima. Klinta, naime, da parafraziramo Voltera Hila (Walter Hill), zanima broj vojnikovih treptaja u situaciji u kojoj zna da se nalazi na nišanu neprijateljskog snajperiste, u ovom slučaju bivšeg sirijskog olimpijskog šampiona u streljaštvu, a ne ofucani „digimodernistički“ geopolitički dijalog u kojem su glavni protagonisti Buš, Sadam, Obama ili, ne daj Bože, ona nesrećnica Hilari Klinton. Snajperista je vizuelno autentično, dramaturški vrlo efektno gradirano ratno ostvarenje i zato ga, i kada Istvud daje prednost legendi umesto „činjenicama“ iznetim u Kajlovoj knjizi, mogu pratiti i u njemu uživati i gledaoci koji misle sve najgore o američkoj spoljnoj politici.
   Klint Istvud je autor koji i u poznim godinama života pokazuje izuzetan stvaralački elan, dostojan klasičnih holivudskih majstora. Jedan od tih majstora je i Hauard Vinčester Hoks, „najameričkiji“ od svih velikih klasika američke kinematografije, neukrotivi maverik koji je bio u stanju da u Naredniku Jorku s nestvarnom stvaralačkom lakoćom pretopi mistiku izvorne amerikane u resku napetost žestokih akcionih prizora. Nešto slično polazi za rukom i Istvudu više od sedamdeset godina kasnije, doduše u znatno zagasitijim i pesimističnijim tonovima, s jednim novim Kuperom u ulozi glavnog protagoniste. Sve je manje u savremenom Holivudu režisera koji su u stanju da se poput starog dobrog Klinta, putem filmova koje snimaju, upuste u suptilan i višestruko podsticajan dijalog s klasicima američkog filma i njihovim remek-delima.