U jednoj od brojnih kosmetskih enklava živi srpska porodica Arsić ili barem ono što je od nje preostalo. Njen najstariji član Milutin (Meto Jovanovski) teško je bolestan i više nije u stanju da ustaje iz kreveta, glava porodice Vojislav (Nebojša Glogovac) voli katkada da popije, ali se, brinući o ocu na samrti i sinu koji je još dete, grčevito bori da očuva ugroženo domaćinstvo, dok najmlađi među Arsićima, desetogodišnji Nenad (Filip Šubarić), svakoga dana prevaljuje isti put do škole u kojoj je, nakon progona srpskog življa iz tog kraja, ostao jedini đak. Iako naizgled mogu slobodno da se kreću, oni žive u atmosferi neprekidnog opsadnog stanja, što naročito važi za dečaka koji najveći deo puta od kuće do škole i natrag prevaljuje KFOR-ovim oklopnim transporterom kojim upravljaju italijanski vojnici. Đaku samotnjaku društvo u vožnji ponekad pravi sveštenik Draža (Miodrag Krivokapić), poslednji preostali predstavnik neke srpske institucije u toj maloj kosovskoj enklavi, i dvojica šiptarskih dečaka koji, jurcajući neprestano seoskim drumovima i prašnjavim atarskim putevima, sanjaju o tome da se malo provozaju okolo u moćnom oklopnom vozilu. Za to vreme okolnim livadama i pašnjacima, napasajući stado ovaca, tumara i ćutljivi Baškim, dečak s tajnom u očima i posebnim statusom u lokalnoj šiptarskoj zajednici jer mu je otac svojevremeno, može se samo pretpostaviti pod kakvim okolnostima, poginuo u okršaju sa Srbima. I dok neminovni „duel“ Nenada i Baškima naprosto visi u vazduhu, Milutin  Arsić umire, a u šiptarskom selu, svega nekoliko kilometara dalje, samo što ne započne svadba...
   Na prvi pogled jednostavna fabula Enklave uobličena je u sižejnu kompoziciju koja u potpunosti počiva na paralelnoj naraciji s umnogome kontrastnim narativnim tokovima. Radovanović nam, naime, naizmenično prezentuje događaje koji se zbivaju u dva po svemu različita i suprotstavljena tabora, srpskom i šiptarskom, diskretno nam pritom sugerišući da mala geografska razdaljina između dva lokaliteta ne znači uvek da su ta mesta zaista blizu. Dok je šiptarsko selo veliko, s brojnim kamenim kućama prepunim žitelja, Arsića dom, do koga se dolazi mostićem preko rečice pa kroza šumu do obližnjih bregova, nekako je samotan i izolovan. Arsići žive kao pod opsadom, u stalnoj strepnji da će im dojučerašnje „dobre komšije“ oteti stoku i porušiti nadgrobne spomenike kao što su im posekli zabrane i spalili i srušili crkvu, dok se Šiptari slobodno kreću i brane svoju teritoriju od neželjenih srpskih uljeza koji se pojavljuju mahom o zadušnicama i unose nespokoj u etnički „pročišćenu“ sredinu po meri zapadnih „krugova moći“. Srbi su pod prismotrom i ne smeju da koriste oružje ni u lovu, a kamoli samoodbrani, ali zato kosovska policija, a u njoj ima i Srba „rodoljubaca“ (poput Cekićija) koji izbegavaju da govore javno srpskim jezikom, ne reaguje kada Šiptari, pucajući iz automatskih pušaka u čast mladenaca, na hiljade metaka ispaljuju posvuda naokolo. Napokon, srpski dom je ispunjen „svakidašnjom jadikovkom“ o prolaznosti života i obavijen sumornom atmosferom predstojeće Milutinove sahrane, dok se u šiptarskom selu, u kući i avliji Baškimovog dede, skupljaju svatovi i priprema višednevno svadbeno veselje.

Scena iz filma "Enklava" Gorana Radovanovića.

   Vrhunac narativnog kontrasta uslediće, međutim, u završnoj sekvenci filma, kada se Nenad, sada već đak došljak u jednoj od beogradskih škola, priseća raspleta svoje „drame pod zvonom“ kraj ruinirane crkve u enklavi. Taman kad su se svi paralelni pripovedni rukavci, prelaskom s kosmetskoga na beogradski ambijent, slili u jedan, linearan narativan tok, sevnuli su flešbekovi da bi nam razjasnili kako se Nenad spasao iz naizgled bezizlazne situacije. To uvođenje retrospektivnog pripovedanja u linearnu završnicu Enklave ima poseban smisao. Retrospektivna scena odvija se u prostorno, temporalno, psihološki i dramski drukčijim okolnostima nego prizori s dečakom koji se u svojoj novoj školi priprema da piše sastav „Moj najbolji drug“. Naslov sastava je identičan onom koji nam Nenad čita na samom početku filma, u maestralno komponovanoj inicijalnoj sceni tokom koje nam suptilni pokreti kamerom i dva savršeno tempirana reza, pridavanjem posebne pažnje usamljenosti glavnoga junaka (bez obzira na učiteljičino prisustvo) u onespokojavajuće praznom ambijentu školske učionice, mnogo jasnije razotkrivaju tragediju kosmetskih Srba nego sve one silne raspričane, raznoraznim podacima nafilovane novinske i televizijske reportaže o aktuelnim dešavanjima u južnoj srpskoj pokrajini. Sada je, umesto osamdesetogodišnjeg dede koji se rastavlja s dušom, Nenadov najbolji drug mali Šiptar Baškim, koji jeste u prvi mah ostavio Nenada da čami pod crkvenim zvonom, ali ga je kasnije, pošto mu je proradila savest, i spasao skoro sigurne smrti. Ne samo taj momenat nego i čitava beogradska sekvenca obojeni su gorkom, na trenutke uistinu jetkom ironijom, inventivno plasiranim aluzijama, pa čak i nedvosmislenim insinuacijama na zapanjujuću autističnost prestoničkog miljea kada su u pitanju patnje kosmetskih prognanika ili, što bi se u krioničkom duhu administrativno-birokratske perifrastičnosti reklo, takozvanih „interno raseljenih lica“. Zato se Nenad, iako nije dete buntovnog karaktera i neprilagodljive prirode, i u beogradskoj sredini, usred Srbije dakle, kakvoga li paradoksa, oseća kao samotnjak i izopštenik.

Scena iz filma "Enklava" Gorana Radovanovića. Na slici: Nebojša Glogovac.

   Enklava je, pogotovu za srpske kinematografske uslove, prefinjeno režirano filmsko delo. U Radovanovićevom rediteljskom rukopisu stapaju se u jedinstvo višeg reda dokumentaristički autentični realizam prožet diskretnim stilizacijskim postupcima, brižljivo nijansirana vizuelna elegancija i postojana ritmička koherencija lišena videospotovske mumlavosti. Stilskoj konzistentnosti filma u značajnoj meri doprinosi i gluma u duhu anderstejtmenta, mimički suzdržana, bez prejakih emotivnih reakcija i naglašene patetičnosti. Najbolji primer u tom smislu daju dečaci koji igraju glavne uloge – Filip Šubarić i Denis Murić. Oni nikada nemaju višak izraza na licu; njihova facijalna ekspresija je svedena, gotovo neutralna, a njen se smisao mahom ne iskazuje denotativno, nego u kontekstu, u jukstapoziciji sa susednim kadrovima. I dok se Šubarićev nastup može okarakterisati kao sjajna gluma, ali ipak gluma jednog vrlo nadarenog naturščika, Murić pokazuje neobičnu interpretativnu zrelost za dečaka njegovih godina jer bukvalno svakim gestom ili kretnjom izuzetno uverljivo dočarava gradaciju unutrašnjih nemira iza maske relativno neutralne spoljašnjosti. On ne glumi Baškima, on jeste Baškim. Ali to se i moglo očekivati od veoma talentovanog klinca koji je u istoj godini, osim u Radovanovićevoj  Enklavi, briljirao i u odličnom filmu Vuka Ršumovića Ničije dete u ulozi divljeg dečaka odraslog među vukovima. S druge strane, i iskusni glumački vukovi, kakvi su Nebojša Glogovac, Miodrag Krivokapić, Meto Jovanovski, Goran Radaković, Anica Dobra i Ćun Lajči, pokazali su da tajna dobre filmske glume nije u naglašeno afektiranim reakcijama, pojedinačnim scenskim solo tačkama i mestimičnim glumačkim bravurama teatarske provenijencije, nego u valjano koordinisanom timskom radu kojim sve vreme upravlja sigurna rediteljska ruka.
   Enklava je mogla da bude propagandno filmsko ostvarenje zasnovano na zakasnelom patriotskom busanju u grudi junačke i prepuno ratničkih truba koje pozivaju na oslobađanje svete srpske zemlje od mrskih i licemernih okupatora. Ali nije. Mogao je to da bude i film koji bi, sasvim suprotno tome, prijao eksponentima novokomponovanog kvazievropejstva, kanibalnim progoniteljima prošlosti zarad svetle „budućnosti u koju verujemo“ ili vatrenim poklonicima misterijskog kulta takozvane „međunarodne zajednice“. Srećom pa nije. Iako nastao u koprodukcionim uslovima, a oni obično podrazumevaju „politički korektna“ filmska dela prihvatljiva što većem broju potencijalnih gledalaca u užim ili širim međunarodnim okvirima, Enklava je iznenađujuće pošten i dostojanstven srpski film o Kosovu i Metohiji našeg doba. Rečju, vrlo ozbiljan film koji se uhvatio u koštac s najozbiljnijom mogućom temom, i to kad joj vreme nije, u (ponovo) smutnim vremenima na brdovitome Balkanu...