FIPRESCI Srbija - Medjunarodna federacija filmskih kriticara

IN MEMORIAM : MILAN VLAJČIĆ (1939-2022)

Go To FIPRESCI
The International Federation
of Film Critics Official site

Filmovi i festivali iz ugla profesionalnih kritičara


		IN MEMORIAM: MILAN VLAJČIĆ (1939-2022). Novinar, publicista, književnik, književni i filmski kritičar. Rođen je 23. avgusta 1939. u Beogradu ( od oca Mihajla - industrijalca i majka Vere - istoričarke umetnosti). Diplomirao na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti beogradskog Filološkog fakulteta. Književne kritike i oglede objavljuje od 1960. u časopisu „Delo“ i drugim publikacijama. Uređivao je kulturne rubrike „Studenta“ i „Mladosti“, književni list „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“. Od 1970. kao novinar i urednik dnevnog lista „Politike“ pisao je i pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku, a od 1985-2004. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004. do 2019. bio je stalni filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic“. Od 2019. godine sve do smrti redovno je objavljivao filmske i književne kritike za internet portal Nova.rs. Na beogradskom privatnom univerzitetu „Singidunum“, na Fakultetu za medije i komunikaciju predavao je predmet: Istorija i teorija filma. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Suda novinarske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS, 1994-98), član Srpskog književnog društva (SKD) i srpskog PEN-Centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI (Minhen), akademija AFUN i PANU. Bio je član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu. Tokom 70 - ih i 80 - ih, u dva mandata bio je član NIN-ovog žirija, a bio je predsednik istog žirija za 2006. 2007. 2008. i 2009. godinu. Bio je član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu. Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjige: „Poprišta“, „Jednom i nikad više“, „Ćuti i plivaj dalje“ „Pristrasna lektira“, „Dragan Nikolić“, „Noć u Kazablanci“, „Fest, odbrojavanje”, "Legenda o zidu", "Potemkinovi potomci", "Pogled iz ogledala", "Gradska šetnja" Dobitnik je mnogih nagrada za književnu, televizijsku i filmsku kritiku. Preminuo je u Beogradu 9. februara 2022. godine u 83-oj godini.

		Nagrade: - Nagrada za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku 1977. godine na konkursu Morava filma; - Nagrada „Milan Bogdanović” za 1981. godinu za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV; - Nagrada „Dušan - Duda Timotijević” (koju dodeljuje nedeljni list TV novosti), za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1984. godini; - Nagrada „Zlatno pero” (koju dodeljuje Institut za film u Beogradu), za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1988. godini; - Nagrade „Zlatni beočug” grada Beograda 2000. godine za trajni doprinos kulturi; - Nagrada Fondacije BK za doprinos kulturnom novinarstvu za 2003. godinu; -- Nagrada Fondacije "Tanje Petrović" za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti u medijima. "Od „Studenta” do „Politike” – više od pet decenija, Vlajčićeva reč o kulturi i umetnosti, pre svega filmu i književnosti, je bitna i uvažavana od čitalaca, novinara i umetnika. Čitamo ga jer je znalac, razumljiv i poučan, duhovit! I danas strasno voli umetnost i posvećeno tu strast širi kroz medije, dosledan novinarskoj profesiji", navodi se u obrazloženju žirija povodom dodele jedne od brojnih nagrada Milanu Vlajčiću.

		MILAN VLAJČIĆ PREPORUČUJE: OVIH PET FILMOVA OBAVEZNO TREBA VIDETI NA 46. FESTU. 1. Mali film "Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju" urađen je sa prosečnim budžetom čak i za srpski film, ali treba imati dar koji ima Martin Mekdona, čudesno vešt pisac. Fasciniralo me je da se u Holivudu, koji ima veliku krizu sa filmovima za odrasliju publiku, odjednom pojavi ovakvo ostvarenje urađeno u srpskim uslovima. Ima mnogo filmova koji se urade u srpskim uslovima pa ostanu osrednji, ali “Tri bilborda” su jedna polemička priča sa moralnom dilemom o ženi koja je izgubila ćerku, a policija ne čini mnogo da joj pomogne. To je film o našem slučaju Hercegovačke ulice: do čega dolazi kada jedna mala sredina neće da se bavi ljudskom nesrećom. 2. Meksički reditelj Giljermo Del Toro jedan je od najboljih reditelja današnjice. Njegov “Panov lavirint” je film koji je otvorio i vrata ka Španskom građanskom ratu i novim oblicima fantazije. "Oblik vode" je samo nastavak toga..

		MILAN VLAJČIĆ: "RUŽICA SOKIĆ" ZA JOVANU GAVRILOVIĆ. Fondacija „Ružica Sokić“ je ovogodišnju nagradu za glumačko ostvarenje i doprinos kulturi dodelila mladoj glumici „Ateljea 212“ Jovani Gavrilović (26). Na dodeli nagrade u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu vladala je prisna i dostojanstvena atmosfera. Ishod nagrade je usledio nakon glasanja pedesetak pozorišnih umetnika i kritičara. I ove godine se vodilo računa da nagrada pripadne glumici u usponu, a ne nekoj već odavno priznatoj zvezdi koja se već nadobijala zvaničnih priznanja. Pun pogodak, kao i prošle godine, kad je iz obilja dobrih glumačkih prinova izdvojena Nada Šargin. Jovanu Gavrilović sam prvi put zapazio u izvrsnoj predstavi „Unosan posao“ u režiji Egona Savina, gde je zablistala uz asove kao što su Predrag Ejdus, Branislav Lečić..

		MILAN VLAJČIĆ: SJAJ FILMSKE GODINE. Kakva je to bila godina? 1967! Neponovljiva! Obratite pažnju: „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Nevinost bez zaštite“ Dušana Makavejeva, „Breza“ Ante Babaje, „Jutro“ Puriše Đorđevića... Dogodilo se to pre tačno pola stoleća i više se u srpskom filmu nešto slično nije zbilo. Svi ovi filmovi tokom godine na izmaku našli su se u pratećim programima desetak domaćih filmskih festivala, prošetali su mnogim tv-kanalima, ponos i dika. Dobro, a filmovi najnovije produkcije? Ništa iznad osrednjosti, mnogi nisu ni ušli u redovni bioskopski repertoar. Nije pitanje sredstava iz državnih fondova, ali, valja reći da već dvadesetak godina našeg filma nema na najvećim festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu. Sada sledi pitanje, a šta se događalo u godini na izmaku, kad se sabere sve što su potpisali domaći autori?..

		MILAN VLAJČIĆ: PRAVO NA PROMAŠAJ. Jedan od najznačajnijih pisaca našeg vremena, klasik naučne fantastike (najpoznatiji po saradnji sa Kubrikom na filmu ”2001: Odiseja u svemiru”), Artur S. Klark (1917.-2008.) retko je pristajao na intervjue i, između ostalog i zbog toga, poslednje decenije života živeo je na Sri Lanki. Pamtim jedan dijalog u kojem je pitan, pomalo uvredljivo, kako se oseća kao klasik u jednom marginalnom žanru u kojem ima mnogo osrednjosti i treša (parafraziram po sećanju). Pisac je odgovorio: ”Nisam siguran da je odnos između značajnog i bezvrednog u sci-fi žanru drugačiji od onog koji važi u tradicionalnim beletrističkim žanrovima. Ako je u proizvodnji SF odnos 90 nevažnog i 10 bitnog, nemojte sumnjati da je isti iznos u današnjoj produkciji romana.” Ova napomena je bitna za kritičko razumevanje ne samo u književnosti nego i u medijskoj kulturi, u rasponu od filma, tv-serija do novih prodora u oblasti likovnog izraza (konceptualne izložbe bez štafelajnog slikarstva, hepeninzi i performansi)..

		MILAN VLAJČIĆ: CIRKUS IZ NAŠEG SOKAKA. Pristojnost i uljudnost u javnoj komunikaciji i na političkoj sceni, šta to beše? U opštem srozavanju svih standarda, na pozornicu naših života su istrčali šibicari, uvaljivači cigle, prodavci magle, patološki lažovi (sad ga vidiš, sad ne!), predskazivači bolje budućnosti (uvek malo morgen). Igra dvostrukih ogledala: i korisnici prostačkog, skatološkog rečnika i ponašanja, koji su stigli i do parlamenta, javno krste „one druge“ kao zastupnike cirkusa. Ima tu elementarnog neznanja, duhovne lenjosti. Ali kad se cirkus pojavio kao opšta oznaka svega šta nas je zadesilo, čak i u rečniku ono malo školovanijih novinara i pisaca, onda to ne sluti na dobro. Cirkus, u onom obliku koji je stigao do nas (od prvog u Londonu 1768), začetnik je moderne popularne kulture zabave. Na tradiciji cirkuske umetnosti su iznikli Baster Kiton, Čarli Čaplin, Federiko Felini..

		MILAN VLAJČIĆ: BIOSKOP "ZVEZDA" SE NE DA. Od svih mentalnih osobina naroda na ovim prostorima (Srbi tu nisu izuzetak) najprisutnija je sklonost brzom i lakom zaboravu. Primera i povoda za ovu tvrdnju ima koliko hoćete, neki će reći, nismo zaboravili, samo smo digli ruke. A neki od tih koji su digli ruke upravo su bili zaduženi da nešto preduzmu, jer im je to u opisu posla. Ovde hoću da podsetim (izvinjavam se onima sa dobrim pamćenjem) da je pre četiri godine grupa mladih filmskih autora i studenata provalila u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije. I pokazala da ”ponovo radi bioskop”! U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost. Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je, očišćen je nagomilan otpad, izvršena brzinska deratizacija i tamo je uspostavljen neprekidni filmski festival..

		MILAN VLAJČIĆ: VALTER U KINI. Krajem maja, u Svečanoj Sali Jugoslovenske kinoteke (Uzun Mirkova 1) predstavljena je monografija Velimir Bata Živojinović – Valter pre Valtera“, dvojice autora, Radoslava Laleta Vujadinovića i Vojislava Marjanovića. Izdavač, Službeni glasnik i domaćin promocije, Kinoteka, pobrinuli su se da sve deluje izuzetno svečano, najstaknutije ličnosti naše filmske kulture ispunile su veliku dvoranu do poslednjeg mesta, bilo je i stajanja sa strane – godinu dana posle smrti našeg najomiljenijeg glumca (1933, Koraćica – 2016, Beograd) imao sam utisak da ceremonijal opraštanja još traje. Ovo nije prva knjiga knjiga o Bati, ali je zasad najobimnija, plod desetogodišnjeg kopanja po javnim i porodičnim arhivama, sa obiljem fotografija iz filmova i privatnog života, svedočenjima mnogih savremenika, saradnika i drugara iz detinjstva..

		MILAN VLAJČIĆ: MAK U VENECIJI. Pre četrdesetak godina, na naslovnoj stranici izvrsnog Oksfordskog filmskog rečnika ugledao sam kadar iz filma Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT: glumica Eva Ras leži potrbuške, naravno obnažena, ništa zazorno se ne vidi, ali sve je u blizini, a u donjem delu leđa smestila se mačka! Od tada, o delu ovog reditelja objavljeno je desetak monografija iz pera najuglednijih kritičara i analitičara modernog filma. U opsežnim istorijama filma koje potpisuju autori poput Dejvida Bordvela, Kristin Tompson, Dejvida Tomsona, Dejvida Robinsona, posebna, izdvojena poglavlja su posvećena prevratničkom i okrepljujućem duhu ovog reditelja kojeg svrstavaju negde između Bunjuela (jedna ugledna nagrada sa ovim imenom leži u njegovoj kućnoj arhivi) i Godara...

		MILAN VLAJČIĆ: RATOVI ZA 14-GODIŠNJAKE. Velika filmska serija (danas je fensi upotrebiti poslovni izraz: franšiza) „Ratovi zvezda“ nastavlja se posle četiri decenije haranja po svetskim filmskim i medijskim tržištima. Holivudska producentska kuća Lukasfilm je već najavila premijeru novog filma „Ratovi zvezda: poslednji džedaj“, koji se tek snima. Valja na vreme zaposesti medije kako bi se podgrevala pažnja i podsticala glad miliona gledalaca. Nije lako posle tolikog vremena okupiti glumce iz prvobitne postave, vreme čini svoje, nekih više nema, ali ni mrtvi se ne ostavljaju na miru: nedavno preminula Keri Fišer, koja je igrala Princezu Leju, u središtu je marketinške kampanje, njoj se posvećuju video-omaži, skreće se pažnja na njenu porodičnu dramu, sve se preduzima kako se ne bi stekao utisak kako je sve to ponajpre u funkciji zgrtanja velikih prihoda..

		MILAN VLAJČIĆ: ENIGMA DENKERK. Na ove naše prostore istina o Drugom svetskom ratu je je sporo pristizala. U mojim gimnazijskim danima, sredinom pedesetih, na časovima istorije nam je kazivano da je rat počeo bombardovanjem Beograda i Kraljevine Jugoslavije. 6.aprila 1941. Prošle su godine i onda sam doznao da je pravi početak rata označen Hitlerovim napadom na Poljsku 1. septembra 1939, samo osam dana pošto su predstavnici nacističke Nemačke i sovjetske Rusije, fon Ribentrop i Molotov, potpisali pakt o trajnom prijateljstvu ova dva sistema. Zahvaljujući tom dogovoru, Staljinove jedinice su do 16. septembra okupirale istočni deo Poljske. Zvaničan početak Drugog svetskog rata nije objavio Hitler (on je voleo blic-krigove, napade bez najave), već, gorkim paradoksom, Englesko kraljevstvo koje je Poljacima garantovalo mir..

		MILAN VLAJČIĆ: "SKUPLJAČI PERJA", POLA VEKA KASNIJE. Počeo je Kanski filmski festival, jubilarno, 70. izdanje (17-28. maj), velike kulturne priredbe žive od podsećanja na prve, herojske dane. Odlazio sam tamo dve decenije kao izveštač iz dana u dan, preživeo tu frtutmu i jurnjavu. Jer, u glasoviti primorski gradić se slegne blizu sedam hiljada novinara, još desetak hiljada filmskih profesionalaca raznih vrsta, od onih ozbiljnih do muvala i prodavaca magle. Uzgred, sjate se secikese i lopovi za koje je gužva i sudaranje u tesnim uličicama bogomdana prilika za delovanje. Dok sam šetao tih godina, malo-malo pa neko cikne da mu je nestao buđelar sa sve pasošem. Nešto pre toga, naleteo je neko na njega, ljubazno se izvinio, i dok se okrenuo čovek primeti da je nešto otišlo zauvek. O istoriji Kanskog festivala postoje desetine knjiga, počev od one legendarne, velikog američkog kritičara Rodžera Eberta, do specijalnih izdanja francuskih magazina, nabijenih datumima, pregledima filmova od godine do godine, sa mnogo zgoda koje prerastaju u usmenu legendu (ili obratno)..

		MILAN VLAJČIĆ: JESEN GLUMAČKOG OČAJA. Kakva tragična završnica, kakav pad u anonimnost i borbu za preživljavanje, posle blistavog početka glumačke karijere! Na beogradskom festivalu Beldocs u petak (12 maj, 16 sati) sa uzbuđenjem sam odgledao film austrijskog dokumentariste Andreasa Horvata „Helmut Berger, glumac“ (90 min. 2015).Dug i zanimljiv razgovor sa autorom u Velikoj dvorani Doma omladine Beograda, izađem na ulicu da predahnem i sretnem prijateljicu, jednog od najboljih knjižara, sveznalicu. Kažem da sam upravo gledao film o Helmutu Bergeru, a ona: Ko je pa taj?! Odmah otvori svoj „pametni“, nađe mu portret, ugleda fotos i klikne: Kakva lepota! A ja dodadoh: Pogledaj dalje, i ona ugleda fotos iz najnovijih dana, prizor zapuštenog i slomljenog čoveka. Rekoh joj: To je nekad i sad. Pomenuo sam nekoliko filmova koji su ga u mladosti proslavili, a ona, u samoodbrani promrmlja: Tad se nisam ni rodila..

		MILAN VLAJČIĆ: DREMKA U BIOSKOPU. Ko nije nikad zadremao u bioskopskoj dvorani, nije osetio jednu od važnih životnih slasti, ili je preispoljni lažov! Ovo je, parafrazirao sam po sećanju, napisao poznati francuski kritičar Alen Riju (Alain Riou), iz pariskog nedeljnika u „Le Nouvel observateur“, pre dvadesetak godina. Ne u svom listu, već kao gostujući kolumnista u svakodnevnom festivalskom izdanju „Le film francais“, prvih dana uglednog filmskog festivala u Kanu. Ovaj duhovit tekst, u kojem je dotaknuta tabu tema u životu filmskih kritičara, hroničara i izvestilaca sa filmskih festivala, izazvao je žestok odjek. Sledećeg dana, na prilazu festivalskoj palati naletim na Alena, pozdravimo se, i ja mu čestitah na zanimljivom komentaru u kojem je dotakao javnu tajnu onih koji profesionalno prate filmove, da ne pomenem obične posetioce bioskopskih dvorana. Alen, sav zajapuren, mi odvrati: velike sam nevolje doživeo, presreću me kolege sa svih strana, većina ljuti kao risovi, kao da sam otkrio neku profesionalnu sramotu..

		MILAN VLAJČIĆ: MOJI "BENSEDIN" FILMOVI. Postojala su vremena, šta kažem, decenije, kad nije bilo izbora najboljih filmova (TopTen). U tim herojskim godinama film se probijao kroz kafane, cirkuske šatre, vašare, zabavišta, da bi zvanična kultura postepeno shvatala da je rođena respektabilna umetnost. Danas imamo liste najboljih, po žanrovima, godinama, decenijama, po podžanrovima (slash movies, na primer) na svim stranama. Što je dobro, podsticajno. Najčuvenija je lista britanskog magazina „Sight and Sound“, od 1952, svakih deset godina, do današnjih dana. Nekadašnji, kultni, pariski „Cahiers du cinema“ (nema ga više, pokoj mu duši), svake godine je objavljivao svoju listu „ten best“, a to su preuzeli i drugi, američki „Film Comment“, francuski „Positif“. I sam „Sight and Sound“ objavljuje godišnju listu „20 najboljih filmova godine“, uz pojedinačne liste svojih kritičara-saradnika..

		MILAN VLAJČIĆ: DOLAZAK AVATARA. U istoriji filma, a ona traje tek nešto duže od 120 godina, često nismo bili svesni kako je značajno nešto što se upravo događa u ovom trenutku, kad novo tehnološko unapređenje uvodi u izražajni registar filma nešto što u ranijim epohama nije bilo moguće. Ovih dana sam sa standardnog DVD snimka ponovo gledao film Džejmsa Kamerona „Avatar“. Pre sedam godina, nekako u ovo vreme video sam ovaj film u modernom bioskopu (ne onom moje mladosti, kako to vole da kažu lakomisleni nostalgičari), u tehnici koju je iskoristio prvi put, u 3D. Na žalost, ni Jugoslovenska kinoteka nije u mogućnosti da prikaže ovaj film u tom formatu, istekla licenca, ili neki drugi problem po sredi. Prisećam se da je pre sedam godina, u sezoni koja je u komercijalnom smislu za Holivud bila skromna i upozoravajuća, a u umetničkom depresivna (što se videlo iz lista nominacija za Oskara), stigao na ekrane sveta film koji je iskoristio najnovija otkrića u kompjuterskoj tehnologiji i ubrzo oborio sve rekorde gledanosti..

		MILAN VLAJČIĆ: GLUMA KAO FILMSKA SALATA. Kako se postaje filmski glumac? Na razne načine, u nas punom parom rade zvanične državne škole, ali i niz privatnih akademija, na kojima se može dobiti diploma da ste postali glumac. I filmski? To se podrazumeva. O glumi se uči od doktora umetnosti, glumaca sa potvrđenom biografijom. Jedna naša glumica ima svoju školu, stvorila je dve zanimljive pozorišne predstave koje su u naslov stavile izazovne reči: neuhvatljivi sistem glume. Druga, inače profesor na privatnom univerzitetu, objavila je vrlo lepu i pametnu knjigu o umetnosti glume, povezujući ovu vrstu dara sa kosmičkim silama. Niko ne tvrdi da diploma otvara vrata za bilo koji filmski projekt, jer se zna da Pavle Vuisić nije polagao na pozorišnoj akademiji, na kojoj je i Mirjana Karanović, glumica sa autentičnom harizmom, prošla iz ponovljenog pokušaja..

		MILAN VLAJČIĆ: FILM U 2016: ŽIV I ZDRAV. Na kraju svake kalendarske godine, kad se svode računi, lako je primetiti da i u najozbiljnijim kulturnim sredinama, film podleže mračnim predviđanjima. Pod pritiskom novih tehnologija (pametni telefoni, androidi, video-kacige sa 3-D rezolucijom), film opstaje, ali koliko još – niko ne zna. Ništa novo pod kapom nebeskom. Otkad se pojavila televizija kao novi vizuelni medij, najave skorog kraja bile su glasne. Ništa od toga. U novijoj istoriji slični apokaliptični glasovi se smenjuju, i uvek nalaze nove povode. Kad je Francuz Dager izmislio fotografiju, tobože je bilo ugroženo slikarstvo. Ali tek tada je procvetalo.Potpuno se slično događalo kad je rođen film („ugrožena“ vrsta – pozorište), potom televizija (radio je preživeo i procvetao). Sa novom digitalnom tehnologijom javila se mogućnost da filmska slika stigne do ajfona, androida i drugih „pametnih“ telefona najnovije generacije, a marketinški timovi su i u Srbiji počeli da nude ove mogućnost..

		FILM "NIČIJE DETE" VUKA RŠUMOVIĆA NAJBOLJI FILM BEOGRADSKOG FESTA 2015. Žiri kritike FIPRESCI Srbija 43. Međunarodnog filmskog festivala - FEST '2015, koji je održan od 27. februara do 08. marta 2015. godine u Beogradu u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik žirija), Milan D. Špiček i Dušan Cicvara, nagradu FIPRESCI - "Dinko Tucaković" za NAJBOLJI FILM FEST-a dodelio je domaćem debitantskom filmskom ostvarenju „NIČIJE DETE“ (2014, Serbia - Croatia) Vuka Ršumovića. Reditelj i ko-scenarista Vuk Ršumović je primajući nagradu na konferenciji za novinare u Centru „Sava“ izjavio da mu to priznanje kritike puno znači, podsetivši da je ovaj film dobio FIPRESCI nagradu i na svojoj premijeri prošle jeseni u Veneciji. Specijalno priznanje (Special mention) žiri je dodelio mađarskom filmu "BELI BOG" (White God, 2014, Hungary) Kornela Mundruca, prikazanom na FEST-u u glavnom takmičarskom programu. Inače, nagrađeni film "NIČIJE DETE" u kojem glavne uloge igraju Denis Murić i Miloš Timotijević, dobio je i glavnu nagradu FEST-a "Beogradskog pobednika" za najbolji film prikazan u nacionalnoj selekciji. ..

		MAĐARSKI FILM "ŠAULOV SIN" REDITELJA LASLA NEMEŠA NAJBOLJI FILM 21. BEOGRADSKOG FESTIVALA AUTORSKOG FILMA. Žiri kritike FIPRESCI Srbija 21. Festivala autorskog filma, koji je održan od 27. novembra do 5. decembra 2015. godine u Beogradu u sastavu: Borislav Anđelić (predsednik), Milan Vlajčić i Miodrag Novaković, nagradu "Slobodan Novaković" FIPRESCI za NAJBOLJI FILM festivala dodelio je mađarskom filmu „ŠAULOV SIN“ (Saul fia, 2015, Hungary) Lasla Nemeša za "izuzetni kinematografski doprinos obradi teme holokausta koja u ovom izdanju dobija novu dimenziju". Takođe, žiri FIPRESCI Srbija dodelio je i Specijalno priznanje (Special mention) kineskom filmu "PLANINE MOGU DA ODU" Đija Žangkea za "epski civilizacijski pristup temi tranzicije na prelazu dva milenijuma"..
		KUBANSKI FILM "MELASA" NAJBOLJI FILM BEOGRADSKOG FESTA 2014. Žiri kritike FIPRESCI Srbija 42. Međunarodnog filmskog festivala - FEST '2014, koji je održan od 28. februara do 9. marta 2014. godine u Beogradu u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik žirija), Dejan Dabić i Vladimir Džudović, nagradu FIPRESCI - "Dinko Tucaković" FIPRESCI za NAJBOLJI FILM FEST-a dodelio je kubanskom debitantskom filmskom ostvarenju „MELASA“ (Melaza, 2012, Cuba) Karlosa Lećuge. Žiri je usredsredio svoju pažnju na produkcijski male i autorske filmove na programu 42. FEST-a, a većinom glasova odlučio je da nagradi film “Melasa” za “izvanredan kritički odnos prema bitnim egzistencijalnim dilemama” i za “duhovit i slobodarski duh koji deluje lekovito”. Melasa” je film o savremenoj ruralnoj Kubi, kojim je Lećuga oslikao temperament njenih stanovnika. Monika je jedina radnica u fabrici šećera od koje je nekada živelo celo ostrvo. Njen suprug Aldo, instruktor plivanja, pokušava da nauči đake kako da plivaju u bazenu bez vode. Tek venčani par živi u maloj kući sa Monikinom osmogodišnjom kćerkom i bakom. Svakog jutra nelegalno izdaju svoj stan nezakonitim parovima, kako bi zaradili više novca, a Aldo pokušava da prodaje meso, protivno kubanskim zakonima. 42. FEST prikazao je od 28. februara 75 premijernih naslova..

		FILM BRANKA ŠMITA "LJUDOŽDER VEGETARIJANAC" NAJBOLJI FILM BEOGRADSKOG FESTA 2013. Žiri kritike FIPRESCI Srbija 41. Međunarodnog filmskog festivala - FEST '2013, koji je održan od 22. februara do 3. marta 2013. godine u Beogradu u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik žirija), Miša Novaković i Radmila Đurica, nagradu FIPRESCI - "Dinko Tucaković" FIPRESCI za NAJBOLJI FILM FEST-a dodelio je hrvatskom filmu „LJUDOŽDER VEGETARIJANAC“ (2012, Croatia) reditelja i scenariste Branka Šmita. Žiri je nagradu dodelio "za efektno predstavljanje mizantropije, ukorenjene korupcije i lažne humanosti u zemljama tranzicije". Specijalno priznanje (Special Mention) žiri je dodelio dokumentarnom filmu "Albertov put" (2013, Serbia) Predraga Bambića "za originalan prikaz revolucionarnog tehničkog dostignuća Alberta Majera koje je prokrčilo put stvaranju moderne elektronske digitalne filmske kamere"..

		MILAN VLAJČIĆ O FILMU "TURNEJA" GORANA MARKOVIĆA. "Tekst je objavljen u dnevnom listu "BLIC", (Oktobar, 2008).* Suprotno većini naših priznatih reditelja čije su karijere (barem zasad) u silaznoj putanji, Goran Marković je, odmah ćemo otkriti, načinio svoj najbolji film (uz „Specijalno vaspitanje“ i „Variolu veru“) i jedan od najboljih srpskih od početka devedesetih. Stvarajući „Turneju“ (god. proizvodnje 2008, trajanje 110 min.) po sopstvenom scenariju (pre desetak godina imao je i pozorišnu verziju), Marković je dotakao živu ranu: sudbinu umetnika u olujnim vremenima (da li su stvarno minula?). Posebno je osetljiva i opasna uloga glumaca i pozorišnih ljudi, jer scena bez publike (i vlasti) ne postoji. Motiv pozorišne družine koja se nevoljno zaplete među zaraćene strane je često korišćen (setite se filma Karlosa Saure „Aj, Karmela“). U Markovićevom filmu, u zimu 1993. grupa istaknutih beogradskih glumaca kreće na „tezgu“ ka zapadnim granicama „oslobođenog srpstva“..

		MILAN VLAJČIĆ O FILMU "NIJE KRAJ" VINKA BREŠANA. Reditelj istančanog rukopisa i neprekidno na tragu otvorenih rana koje su ostale nakon etničkih sukoba iz devedesetih, Vinko Brešan je već filmovima „Kako je nastao rat na mom otoku“, „Maršal“ i „Svjedoci“ dokazao svoju autorsku zrelost. Najnoviji film „Nije kraj“ (hrvatsko-srpska produkcija 2008. trajanje: 102 min.) nudi ovog puta neobičnu erotsku vezu između hrvatskog branitelja Martina (Ivan Herceg) i nesrećne srpske porno-zvezde Dese (Nada Šargin). Bila bi to žestoka ljubavna melodrama da Brešan nije zaplet prelomio kroz pripovedački glas trećeg junaka, romskog muzičara Đure, koji nastupa u pornićima zahvaljujući obdarenosti (otuda i njegov nadimak Anomalija). Nastao po dramskim tekstovima Mate Matešića, s kojim je Brešan napisao scenario, film pribegava rado korišćenom motivu traganja za devojkom, ka kojoj ga vodi samo porno-kaseta u kojoj junakinja nastupa kao Crvenkapica..

		MILAN VLAJČIĆ O FILMU "MAMMA MIA!" FLIDE LOJD. Iako je prošlo mnogo vremena kako je švedski pop-kvartet Abba napustio muzičku scenu, abamanija ne prestaje otkad su dva čuvena australijska filma, „Mjurielino venčanje“ i „Avanture Prisile, pustinjske kraljice“ (1993-94), na njihovim hitovima nadgradila svoje romantično-ironične storije. Film „Mama mia!“ (god. proizvodnje 2008. trajanje: 108 min.) preuzima scenarističku osnovicu dugotrajnog brodvejskog mjuzikla i baca u vatru nekoliko proslavljenih glumaca današnjice. Muzika Abbe harala je muzičkom scenom od sredine sedamdesetih, posle velikog uspeha na Evroviziji (ko beše pobedio bilo koje godine u poslednjoj deceniji, nesavladivo pitanje za neki tračerski kviz)..

		MILAN VLAJČIĆ: "MASMEDIJI U NAŠOJ SVAKODNEVNOJ KULTURI". Razmišljajući ovih dana o predloženom rasponu tema, bojao sam se sve vreme da ne upadnem u klopku preslišavanja o najnovijim pomeranjima na planu globalne medijske kulture. No i to će mi se posredno vratiti kad budemo pogledali kako se prožima medijska kultura sa našom svakodnevnom kulturom. Ako izbegnemo ovaj nalog, možemo se naći u lagodnoj ulozi sholastičkih mislilaca koji žive i nekom bezvazdušnom prostoru. A to nije prirodno i ne zahteva mnogo misaonog napora, osim onog što se u starinskim vremenima zvalo sitzfleish (iliti, sindrom ziheraških bubalica). Iz onoga što se ovih dana događalo u maloj zmlji na brdovitom Balkanu, izdvajam tri slike koje zaslužuju da budu razmatrane iz kulturološkog ugla, pa ako zatreba i uz pomoć novih masmedijskih iskustava..

		Milan Vlajčić o filmu "BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI" Svetislava Bate Prelića - Zalutala Iranka. Oni koji se sećaju debitantskog filma reditelja Svetislava Bate Prelića „Šećerna vodica“, iščašene komedije sa ljubavnim zapletom, biće iznenađeni kako se posle pauze duge dve decenije ovaj autor našao u drugačijoj žanrovskoj putanji. „Biro za izgubljene stvari“ (god. proizvodnje:2008, trajanje: 118 min.) je Prelić načinio po sopstvenom scenariju i maltene u sopstvenoj, sirotinjskoj produkciji, kao savremenu priču o tridesetogodišnjacima koji se bore da ne potonu u opštoj klimi bezvoljnosti i entropije. Jedan od njih je budući pisac koji traga za prvom rečenicom, drugi nalazi na ulici pasoš iranske devojke Šeherezade Bageti, pa mu se priviđa da ona iskrsava na mestima kojima se on kreće..

		Milan Vlajčić o filmu "LJUBAV U DOBA KOLERE" Majkla Njuela - Markes bez magije. Kad gledamo film načinjen prema poznatom književnom delu, poslednje što nas zanima jeste njegova vernost slovu i dramaturgiji romana. „Ljubav u doba kolere“ (god. proizvodnje:2007. trajanje: 137 min.) uzeo je za polazište istoimeni književni hit iz 1985. godine proslavljenog latinoameričkog pisca Gabrijela Garsije Markesa. Scenario je napisao priznati dramski pisac i scenarista Ronald Harvud, koji je prilično doslovno preneo zaplet Markesovog dela. Udruženi holivudski producenti su režijski posao poverili istaknutom engleskom reditelju Majku Njuelu, koji je potpisao najuspešniju filmsku komediju sa Ostrva, „Četiri venčanja i sahranu“, ali i poetičnu bajku „Na zapad“, zasnovanu na staroj keltskoj legendi, da ne pominjemo jedan od mega-hitova iz serije o malom čarobnjaku Hariju Poteru. Izbor glumaca – izvrstan..

		Milan Vlajčić: 36. BEOGRADSKI FILMSKI FESTIVAL (FEST '08). Mnogo šta se menjalo od prvog izdanja Festa 1971. naovamo, od višestruke izmene granica i nailaska novih tehnologija do opšteg osiromašenja i surovog odomaćenja piraterije, ali, uprkos svemu, i ovogodišnji 36. Fest (22.febr.2. mart) označava samo jednu ambiciju: poziv u bioskop, susret sa filmskom planetom čiji sastojci često i ne stižu do velikih i malih ekrana. Rezumljiva je i nostalgija (opasna bolest koja živi od delimičnih zaborava), ali valja imati na umu da je prvi Fest rođen u trenutku kad je Beograd imao 40 (i slovima: četrdeset) bioskopa, dok sada imamo tri sinepleks-bioskopa i nekoliko trofejnih dvorana.. Ali, šta je tu je. Poslednjih dvadesetih godina program Festa više nije ono čime se u početku dičio. Razlog je jednostavan: u prvih petnaestak godina festivala, najbolji filmovi su zadržavani u distributerskim lagumima da bi se na jednom mestu videlo šta nudi „hrabri novi svet“ (zatureni podnaslov festivala). Sa novim vremenima, privatni uvoznici odmah šalju najbolje filmove u dvorane. Zato nije nikakav cinizam ako kažemo da je jedan čitav Fest tokom protekle godine već prošetao našim redovnim repertoarom..

		Milan Vlajčić o filmu "DŽUNO" Džejsona Rajtmana. Ako se zapitate zašto jedan od najboljih filmova godine, delo koje je nekoliko najuvaženijih američkih kritičara gledalo uzastopce (Rodžer Ibert čak tri puta!), ne otvara Fest 08, onda postavljate neumesno pitanje. Mnogi filmovi koji bi se lako našli na Festu, već su prošetali redovnim repertoarom i tako nam je stigao i „Džuno“ (2007. trajanje:96 min.), biser od filma, urađen skromnim budžetom zbog kojeg se neki viđeni srpski reditelji ne bi ni savili do zemlje da ga pokupe. Ovde je reč o 16. godišnjoj učenici koja ostaje u drugom stanju, odlazi u kliniku da se oslobodi neželjenog tereta, ali kad ugleda napaćeni ženski svet oko sebe, mala Džuno (fascinantna Elen Pejž) sama pronalazi u oglasnom delu lokalnih novina mladi bračni par koji je voljan da usvoji tuđu bebu. Priče o neželjenoj trudnoći maloletnica obično služe da bi se razotkrilo licemerje provincijske sredine, predrasude roditelja i rizici poigravanja sa prirodnim zakonima..

		Milan Vlajčić: ANDRE BAZEN. Pre pola veka umro je francuski filmski kritičar Andre Bazen, duhovni otac francuskog Novog talasa, poslednjeg velikog filmskog pokreta u istoriji pokretnih slika. Sa Bazenom, koji je kratko živeo (umro je u 40. godini od leukemije), zanat filmske kritike dosegao je svoju najvišu meru i autoritet, a ni pre ni posle njega nije moguće naći kritičara koji je u toj meri uticao na filmsku umetnost. Sa prijateljem Žak-Doniolom Valkrozom pokrenuo je 1951. godine danas već legendarni filmski časopis „Kaje di sinema“ (Filmske sveske) u kojem je odnegovao grupu mladih kritičara i budućih autora Novog talasa: Fransoa Trifo, Žan Lik Godar, Erik Romer, Žak Rivet. Maloga Trifoa je pronašao u sirotištu, primio ga u svoju kuću kao sina i naučio ga da misli filmski. Svoj prvi film „400 udaraca“ Trifo je posvetio svom učitelju koji je već bio „s one strane“. Bazenovo kritičko delo je posle njegovo smrti objavljeno u četiri toma pod naslovom „Šta je film“..

		Srpski bioskopski hit ČARLSTON ZA OGNJENKU Uroša Stojanovića, pro et contra? MILAN VLAJČIĆ: "Let iznad srpskog gnezda". Izuzetan trenutak za noviji srpski film. „Čarlston za Ognjenku“ (god. proizvodnje: 2008. trajanje: 93 min.) je vedra burleska sa jakim nanosima nadrealističkog humora i drskog, ali neškodljivog poigravanja najtrajnijim nacionalnim mitovima (ili stereotipima, ako hoćete). Tu su potkačene, onako uzgred, usmene legende o ratobornom Srbinu (šifra ranih srpskih nadrealista: Rado ide Srbin u krajnike), vilinskom srpskom selu u kojem caruju samo čednost i bogobojažljivost, o ženskoj čežnji koja se čuva samo kako „nana kaže“. Sve je to nastalo na podlozu surove činjenice da je nakon Prvog svetskog rata u napaćenoj ali slobodnoj Srbijici ostalo malo muškinja (izginuli do Soluna i natrag) i mnogo ženskinja sa fantazmama o čvrstoj muškoj ruci i još ponečem..

		Milan Vlajčić: SRPSKI FILM DANAS. Bez ozbiljne produkcije i postprodukcije, sa upropašćenom i rasprodanom bioskopskom mrežom, naš film se uljuljkuje povremenim festivalskim priznanjima, koja najčešće dolaze do nas kao ulepšani deo „Potemkinovog sela“. U prvoj polovini jula, na našem Prvom nacionalnom filmskom festivalu (izgleda i poslednjem, jer su u međuvremenu svi od njega oprali ruke, a neko i lovu), prikazano je 18 filmova nastalih između dva letnja termina. Uprkos očajnim prikazivačkim uslovima, što je poremetilo ozbiljnu percepciju godišnje proizvodnje, bila je to jedna od boljih sezona srpskog filma. Ali, kad je početkom jeseni komisja za izbor našeg kandidata za nagradu Američke filmske akademije (Oskar) pogledala propozicije, ustanovila je da su u proteklih dvanaest meseci samo dva dela zadovoljila zahtev koji važi i za sve ostale: da budu sedam dana u zvaničnom bioskopskom repertoaru..

		Milan Vlajčić sa filmskog festivala u BEČU (VIENNALE 2007). U Beču, jednoj od najvećih kulturnih metropola Evrope, već 45 godina održava se Medjunarodni filmski festival Vienale, ove jeseni od 19-31. novembra. Imao sam prilike da pratim drugu polovinu festivala sa izrazito kulturološkom namenom. Ovde su predstavljeni autorski, nezavisni, niskobudžetni filmovi sa svih strana sveta. Sem novinarskih, nagrada nije bilo, pa valjda stoga nije bilo ni našeg filma. Uz dela poput rumunskog osvajača kanske Zlatne palme („Četiri nedelje, tri meseca, dva dana“) i nosioca Zlatnog venecijanskog lava („Požuda, oprez“ kineskog autora Anga Lija), prikazano je oko tri stotine filmova, igranih, dokumentarnih, nekoliko tematskih retrospektiva,poput džinovskog programa esejističkog fiilma 1909-2007 „Put termita“. Da ne pominjemo Omaž Džejn Fondi (deset filmova) koja je bila glavni gost festivala...

		Milan Vlajčić o filmu "ČETVRTI ČOVEK" Dejana Zečevića. Prva premijera posle novosadskog „nacionalnog festivala“ (već zaboravljenog i verovatno sahranjenog) i – pun pogodak. Film „Četvrti čovek“ (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 111 min.) reditelja i koscenariste Dejana Zečevića je, da kažem odmah, jedno od najboljih dela u poslednjih nekoliko godina. Čist po konceptu, rađen po znalački urađenom scenariju (u saradnji sa Bobanom Jeftićem), Zečevićev film inteligentno sledi žanrovsku matricu trilera, obogaćujući je kritičkom percepcijom srpskog društva ogrezlog u moralnoj žabokrečini, sveprisutnoj korupciji i nametnutoj kolektivnoj amneziji. Kao retko kada, izbor žanra nije shvaćen samo kao olako poluškolsko preslišavanje, već kao istinski izazov..

		Milan Vlajčić: BOŠKO TOKIN, PRVI SRPSKI FILMSKI KRITIČAR. U našoj kulturi još postoji niz značajnih stvaralaca koji su u nekom prelomnom političkom trenutku (takvih je u prošlom stoleću bilo žalosno mnogo) gurnuti u stranu i njihovo delo je ostalo rasuto u prohujalim vremenima, bez novih izdanja i neophodne kritičke valorizacije. Među njima je i Boško Tokin (rođen u Čakovu – Rumunija 1894. umro u Beogradu 1953), novinar, književnik, umetnički i filmski kritičar i teoretičar. Napisao je prvu filmsku kritiku u Jugoslaviji (oktobra 1920). Osnovao 1924 Klub Filmofila. Režirao film „Kačaci u Topčideru“. Uređivao filmske listove „Film“ 1925-26 i 1935. Napisao „Istoriju filmske umetnosti“, 1940. Među prvima u Evropi pisao o estetici filma (esej „Estetika filma“ na francuskom, Pariz, 1920)..

		Svetski hit BORNOV ULTIMATUM Pola Gringrasa u srpskim bioskopima, pro et contra? MILAN VLAJČIĆ: "Born, Džejson Born". Iako sam u naslovu ovog kritičkog osvrta, kao što ste odmah primetili, parafrazirao harizmatično predstavljanje tajnog agenta Njenog Kraljevskog Veličanstva (007), malo je sličnosti između njega i junaka mračnog špijunskog trilera „Bornov ultimatum“ (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 111 min.). Završni deo (barem zasad) filmske trilogije o Bornu, tajnom agentu američke službe CIA, govori o novoj, ciničnoj upotrebi špijuna na ubilačkim zadacima, bez ikakvog traga romantike u junacima sa „posebnim ovlašćenjima“. U rediteljskoj postavci Pola Gringrasa (koji je uspešno načinio i prethodni film), pobunjeni agent Džejson Born je u neprekidnom begu od bivših kolega, plaćenih ubica koje CIA šalje za njim, goneći ga kroz spektakularne gradove kao što su London, Madrid, Moskva, Njujork, marokanski Tanger, Torino..

		Milan Vlajčić: ČAROBNJAK SA SEVERA. In memoriam - Ingmar Bergman (Ingmar Bergman, 1918 – 2007) Tek pre koji dan (14. jula) Ingmar Bergman je na svom ostrvu Faro diskretno obeležio ulazak u 90. godinu života, najavljujući pripreme za nastavak svog čuvenog filma „Prizori iz bračnog života“. Njegov poslednji film „Sarabanda“ (2002) prikazan je samo u krugu prijatelja u Bergmanovom domu, a sve pozive na velike festivale je autor odbio s objašnjenjem da nije zadovoljan kvalitetom kopije nastale prilikom prenosa sa digitalne kamere. Ipak, prikazan je suženom krugu kritičara na jednom nevažnom festivalu u Italiji (ostrvo Mediteranu). Posle filma „Fani i Aleksandar“ (1982), koji mu je doneo četiri Oskara, uz prethodna tri za najbolji inostrani film, Bergman je bio u neprekidnim pripremama, objavio je nekoliko važnih knjiga (najpoznatija, autobiografska „Lanterna Magica). Odbio je pre nekoliko godina ponudu sa Kanskog festivala da dobije specijalnu nagradu kao najbolji reditelj druge polovine stoleća, a slične ponude je nekoliko puta odbio Američkom filmskom institutu..

		Milan Vlajčić: Ispod crvenog tepiha. Završni komentar o Prvom Filmskom festivalu Srbije, o skandaloznoj projekciji u glavnom festivalskom zdanju, o megalomanskim ambicijama i preziru prema gledaocima. Nekoliko dana uoči početka novosadskog festivala srpskog filma (3-8. juli), na pompeznoj konferenciji za novinare u beogradskom Centru Sava, čelnici Filmskog festivala Srbije su udarali u talambase (mnogo krupne samohvale, malo podataka o programu). A onda je jedan od doajena beogradskog kulturnog novinarstva Milan Špiček, iskusni festivalski lisac, postavio pitanje, naizgled bezazleno: zašto se glavni program ne prikazuje u bioskopu „Arena“ koji jedini ima dolbi-uređaje u Vojvodini. Mali tajac, a potom odgovor, verovatno smišljen u tom času. Mi hoćemo „Holivud“ na crvenom tepihu, a to se može izvesti samo na pompeznom stepeništu Srpskog narodnog pozorišta. Taj „Holivud“ smo videli u direktnom prenosu. Kako kaže ona poznata reklama za bakin kolač: liči!..

		Milan Vlajčić: Klopka sopstvenog manirizma. Novosadski filmski festival: „Zavet“ Emira Kusturice. Prvi zvanični dan novog Festivala srpskog filma u Novom Sadu otpočeo je uvredljivim tretmanom novinara i autora: konferencija za novinare ekipe „Anđeli, 3“ održana je u nekoj vrsti špajza novosadskog Kulturnog centra, u kojem je tek polovina pristiglih novinara uspela da nađe mesto. Još uvredljivije su delovale kvaziholivudska verzija otvaranja festivala na „crvenom tepihu“ i zabrana novinarima i kritičarima da pristupe većini festivalskih prostora, što nikome u Kanu ili Berlinu ne bi palo na pamet. Svečano otvaranje pripalo je najnovijem filmu Emira Kusturice „Zavet“..

		*Svetski hit Umri muški 4.0* u srpskim bioskopima, pro et contra? Milan Vlajčić: Umri muški 4.0 - Nema predaje!** Pokušajte da zamislite „Umri muški“ bez Brusa Vilisa! Nemoguće. Kao ni „Prljavog Harija“ bez Klinta Istvuda. Prema tome, kad uđete u zamračenu dvoranu (piratska kopija ne dolazi u obzir) da pogledate četvrtu verziju, „Umri muški 4.0“ znate da će vas dočekati Brus obrijane glave, ubitačnog podsmeha, i ovoga puta posebno, neodoljivog samoironičnog stava. Zbog sopstvenih poodmaklih godina. Koje sjajno podnosi (52 recke). I sad više nije važno što bi ovaj tehno-triler savršene produkcije, bez njega, bio kao stvoren samo za izvrsnu video-igricu na vašem plejeru..

		*Svetski hit Ocean's 13* u srpskim bioskopima, pro et contra? Milan Vlajčić: Rukovanje sa Sinatrom.** Tresla se gora, nepostojeca, zaljuljao se hotel „Banka“.Tako se zavrsava film “Oušnova trinaestorka“ ( Oceans 13, god. proizvodnje 2007. trajanje 122.min.). Pošto je reč o krimi-trileru u čijoj podlozi je plan da se poremeti svečano otvaranje najmodernijeg kasina u Las Vegasu, na kraju smo se našli u čudu. Praćenje zapleta je zbrkano, za mnoge junake (ima ih više od trinaest) nismo sigurni šta sve obavljaju, a što je još poraznije, napetost je svedena blizu tačke mržnjenja. Ovo je ko zna koji rimejk čuvenog filma Francuza Žan-Pjera Melvila „Kockar Bob“ iz davnašnje 1956. godine u kojem je sve složeno kao u švajcarskom časovniku..

		Svetski hit Spajdermen 3 u srpskim bioskopima, pro et contra? Milan Vlajčić: Spajdermen 3, paučina nad Menhetnom! Jedan od najskupljih filmova svih vremena (nagađanja o budžetu se kreću između 250 i 350 miliona dolara), film američkog reditelja i pisca scenarija, uz saradnju sa dvojicom drugara, Sema Rejmija „Spajdermen 3“ vizuelni je spektakl od kojeg vam se povremeno ledi dah. Ali, začudo, na kraju prilično ledeni izlazite iz zamračene dvorane. Čuveni Marvelov strip koji se udobno smestio negde između Supermena i Betmena, u svom trećem delu narativno tapka u mestu, što nije nimalo čudno jer je to u samoj prirodi stripovne dramaturgije i poetike. Piter Parker –Spajdermen stanuje u oronuloj gajbi premda se njegov lik (pod maskom) šepuri na prvim stranicama luksuznog njujorškog magazina. Njegova devojka Meri Džejn zna za njegovu tajnu, ali sebi ne može da objasni zašto je on i dalje tolika šeprtlja..

		Milan Vlajčić o filmovima "Konji vrani", "300" i o FEST-u na dvd. Posle istorijske melodrame „Jesen stiže, dunjo moja“, smeštene na početak prošlog veka u vojvođanskoj ravnici, reditelj, producent i glumac Ljubiša Samardžić nastavlja istim smerom u filmu „Konji vrani“. Ista meta, isto odstojanje. Gotovo ista autorska ekipa, priča koja ni za pedalj nije odmakla od onog gde se stalo, sve postavljeno u nizu žanr-slika, sa mnogo poetičnih kadrova, krupno izgovorenih emocija prema mrtvima i živima, i u istom ambijentu. Konji vrani, salaši, čarde sa istim inventarom (ljudskim i tekućim). Očekujete da priča krene negde, ali tu je samo novi salaš uzet na dug, kopanje bunara, i nova dilema glavnog junaka, bledog i neodlučnog Save Lađarskog, da li da odabere „bogatu“ ili „sirotu“, kao u jednoj poznatoj baladi. Kad odabere, bude nam gotovo svejedno..

		Milan Vlajčić o knizi "Sećanja" Leni Rifenštal. U 72. godini svog života počela je da se bavi ronjenjem, a u 97. je preživela helikopterski udes u sudanskoj pustinji izašavši iz srušene letilice sa polomljenim rebrom. Uoči stotog rođendana privela je kraju montažu svog prvog filma posle pedeset godina prinudne apstinencije, dokumentarca nastalog u dubnama Indijskog okeana naslovljenog „Podvodne impresije”. Film je prikazan na satelitskom programu Arte. „To može samo Leni Rifenštal”, nepodeljeno je mišljenje svih, i onih koji joj se dive i onih koji je preziru. Istovetan sud je, pre sedamdesetak godina, izrekao nemački kancelar Adolf Hitler, kada je 1934. jednoj od najlepših i najslavnijih igračica i glumica onog doba, koja je vremenom uzrasla do samostalnog filmskog autora, poverio krajnje izazovan zadatak, snimanje filma o kongresu Nacističke stranke u Nirnbergu..

		"ŽIVOT DRUGIH" najbolji film 35. FEST-a. YU FIPRESCI žiri na 35. Beogradskom FEST-u nagradu YU FIPRESCI za najbolji film dodelio je nemačkom filmu "ŽIVOT DRUGIH" (Das leben der Anderen) reditelja Florijjana Henkela fon Donersmarka, u kojem se na izvanredno ubedljiv i potresan način osvetljava kako u totalitarnim vremenima, koja nažalost, još nisu za nama, nadzor nad ljudskim životima dobija superorvelovske učinke. U radu žirija kritike srpske sekcije FIPRESCI učestvovali su Milan Vlajčić (predsednik), Vladimir Džudović i Zoran Đorđević. Nagradu je uručio Milan Vlajčić direktoru kuće "Prooptiki", Predragu Kostiću. Pročitajte više o nagradi i festivalu kao i izveštaje članova FIPRESCI žirija sa 35. FEST-a ..