|
Pre
pola veka umro je francuski filmski kritičar Andre Bazen, duhovni
otac francuskog Novog talasa, poslednjeg velikog filmskog pokreta
u istoriji pokretnih slika. Sa Bazenom, koji je kratko živeo (umro
je u 40. godini od leukemije), zanat filmske kritike dosegao je
svoju najvišu meru i autoritet, a ni pre ni posle njega nije
moguće naći kritičara koji je u toj meri uticao na filmsku
umetnost.
Sa prijateljem Žak-Doniolom Valkrozom pokrenuo je 1951. godine
danas već legendarni filmski časopis „Kaje di sinema“ (Filmske
sveske) u kojem je odnegovao grupu mladih kritičara i budućih
autora Novog talasa: Fransoa Trifo, Žan Lik Godar, Erik Romer, Žak
Rivet. Maloga Trifoa je pronašao u sirotištu, primio ga u svoju
kuću kao sina i naučio ga da misli filmski. Svoj prvi film „400
udaraca“ Trifo je posvetio svom učitelju koji je već bio „s one
strane“.
Bazenovo kritičko delo je posle njegovo smrti objavljeno u četiri
toma pod naslovom „Šta je film“. |
Andre Bazen |
Njegove osnovne filmofilske ideje ovaploćene su u takozvanoj
Politici autora, koja je promenila smer razumevanja američkog
filma, u Evropi i Americi, dajući dostojanstvo žanrovskom filmu
koji je bio u predvorju filmske umetnosti. Žak Rivet ga je
proglasio svecem, a klasik Žan Renoar je rekao da bi Bazenovo
pisanje moglo da nadživi film. Njegove četiri knjige su objavljene
na našem jeziku još 1967. godine. Istina, ovo izdanje nije se
mnogo čitalo, više od dve decenije knjige su se povlačile po
budžacima izdavača (pokojnog Instituta za film). Sada se o Bazenu
u svetu spremaju novi kritički zbornici i posebni tematski brojevi
časopisa. A mi? Šta Bazen nama danas poručuje?
|
