Prva
premijera posle novosadskog „nacionalnog festivala“ (već
zaboravljenog i verovatno sahranjenog) i – pun pogodak. Film
„Četvrti čovek“ (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 111 min.)
reditelja i koscenariste Dejana Zečevića je, da kažem odmah, jedno
od najboljih dela u poslednjih nekoliko godina. Čist po konceptu,
rađen po znalački urađenom scenariju (u saradnji sa Bobanom
Jeftićem), Zečevićev film inteligentno sledi žanrovsku matricu
trilera, obogaćujući je kritičkom percepcijom srpskog društva
ogrezlog u moralnoj žabokrečini, sveprisutnoj korupciji i
nametnutoj kolektivnoj amneziji. Kao retko kada, izbor žanra nije
shvaćen samo kao olako poluškolsko preslišavanje, već kao istinski
izazov. |
Reditelj Dejan Zečević
|
U
američkim trilerima označenim kao „film noar“ tokom četrdesetih,
često je korišćen motiv junaka koji se budi iz teške amnezije i
potom traga za svojom prošlošću i razlozima egzistencije (ništa
novo, to je već počelo sa Sofoklovim „Carem Edipom“). Glavni junak
ovog filma Lazar (Nikola Kojo) se vraća k svesti posle teških
ozleda, ničeg se ne seća, ali se pojavljuju ljudi koji mu
otkrivaju da je bio profesionalni vojnik sa posebnim ovlašćenjima,
da je u krvavom obračunu izgubio ženu i dete, usred svog doma.
Jedan pukovnik (Bogdan Diklić) i inspektor tajne vojno-obaveštajne
agencije (Dragan Petrović Pele) nude mu pomoć ali se u ponuđenim
objašnjenjima javljaju izvesne pukotine. Naveden da se osveti
ubicama svoje porodice, ubrzo otkriva da su koreni zla mnogo
dublji.
Koreni nesreće vode do krvavih stratišta negde u Bosni, ali i do
dokaza koje valja uništiti (sve je to iz dana u dan u novinama).
Ako zanemarimo neke nepreciznosti (u jednom kadru Lazar otkriva
opasnu ranu na levom boku, u sledećem on upravo ležeći na tom boku
razgovara sa ljubavnicom „tet a tet“), film ima odličan tajming, a
Nikola Kojo, Diklić i Petrović su naprosto izvrsni. Izuzetna
fotografija Gorana Volarevića i celokupna produkcija su na nivou
najviših ambicija.
|