Vratimo se ipak na početak tridesetih, kada Leni Rifenštal dobija velika autorska ovlašćenja od samog Hitlera. Godišnji skupovi Hitlerove partije, održavani u samom svetilištu nacizma – Nirnbergu, sa grandioznom smotrom kao vrhuncem, bili su najznačajniji događaji Nemačke onog doba, planirani do savršenstva. Vest da je Rifenštalova počastvovana poverenjem da na filmskoj traci ovekoveči ove grandiozne spektakle, potkrepila je glasine, koje su već dugo kolale, da je Leni Firerova ljubavnica. Ona se nije previše trudila da te priče pobija (to je moglo biti i opasno), sve do posle rata, kada joj je pređašnja veza s nacistima postala tamna mrlja na savesti, zbog čega je nekoliko godina odležala u pritvoru.
Ali, 1934. godine, kada je Hitlerova moć bila bezgranična i, činilo se, večna, snimanje filma o nirnberškoj priredbi nad priredbama bilo je posao u kojem ništa nije bilo nemoguće, niti nedostupno. Leni je za potrebe snimanja filma imala na raspolaganju sve što je poželela i zamislila: avione, dizalice, kamione, vozove. Sve gradske komunalne službe bile su joj na usluzi, filmska ekipa je brojala ukupno 120 ljudi.
„Trijumf volje” se smatra ključnim filmom nacističke filmske propagande. Tehnički savršeno izveden (bez ijedne reči komentara), uz upotrebu 30 kamera, što je za ono vreme bilo nezamislivo u svetu filma, i danas uživa slavu jednog od najvećih dokumentaraca dvadesetog stoleća, a decenijama se filmski kritičari i teoretičari prepiru oko odnosa propagandnih ciljeva filma i njegovog fascinantnog vizuelnog jezika. Na mnogim listama najvećih filmova svih vremena ovaj film se nalazi na samom vrhu. Od 1952. svakih deset godina najpoznatiji filmski časopis „Sajt end saund” (London) objavljuje liste najboljih filmova za koje glasaju stotine kritičara sa svih strana sveta. I pre četiri godine „Trijumf volje” i „Olimpija” su bili među najboljima. Estetiku Leni Rifenštal sa znatno manje uspeha su primenjivali reditelji staljinističkog bloka istočne Evrope, menjajući samo ideološki predznak.
Posle ogromnog uspeha „Trijumfa volje”, već slavna Leni je u Nemačkoj postala još više slavljena i obožavana, tako da niko nije bio iznenađen kad joj je 1936. pripala čast da kamerama ovekoveči Olimpijadu u Berlinu. „Olimpija”, film iz dva dela od kojih je svaki bio dužine celovečernjeg filma, dospeo je do publike tek dve godine kasnije, pošto je Leni strahovito mnogo vremena i nerava potrošila na rad u montaži i postprodukciji. Rat je već bio na vidiku, svet je osetio mnogo jasnije ko je Hitler i kakve strahote smera, tako da je i Leni, koja je sebe već videla kao holivudsku zvezdu i s tim ambicijama otputovala u Ameriku, u Gradu snova doživela razočaranje, naišavši na ledenu dobrodošlicu i bojkot.

Adolf Hitler i Leni Rifenštal

O Leni Rifenštal su napisane obimne biografske knjige i ozbiljne studije; monografije o najvećim dokumentarnim filmovima „Trijumf volje” i „Olimpija” štampane su u čuvenoj ediciji filmskih klasika koju u poslednjih petnaestak godina objavljuje Britanski filmski institut. I upravo su ova dva dela glavni izvor svih kasnijih nevolja ove lepe i darovite žene. To su ujedno i jedina dva dugometražna filma koja je Leni načinila u vreme Hitlerove vladavine. To joj mnogi nisu oprostili, a pogotovu oni koji ih nikada nisu videli.
Posle rata Leni je bila četiri godine pod zvaničnom istragom. Najoštriji su u optužbama bili Francuzi koji se nikada nisu zapitali kako su njihovi velikani Žan Pol Sartr, Alber Kami, Marsel Karne izvodili svoje predstave i snimali u Parizu pod nemačkom upravom. Naposletku, bila je „denacifikovana”, oslobođena krivične (što ne znači i moralne) odgovornosti. Živela je u tišini i povučeno u blizini Minhena, često boravila među nubijskim plemenima o kojima je načinila nekoliko fascinantnih zbirki fotografija. Kako je zgodno primetila američka kritičarka Suzan Sontag u svom ogledu „Fascinanni fašizam”, odblesak mita o lepoti arijevske rase pronašla je, što bi ogorčilo sve ubeđene fašiste, u najlepšem crnačkom plemenu središne Afrike.
Posle pada fašizma uporno je odbijala svaki dodir sa javnošću i novinarima. Opsežne intervjue je dala samo nekim nenemačkim sineastima. Sredinom šezdesetih, već pomalo zaboravljenu rediteljku otkrili su francuski „novotalasovci” Godar, Trifo, Romer i mlađi, posvećujući joj čuveni tematski blok u pariskom časopisu „Kaje d sinema”i ogroman intervju koji se danas preštampava u mnogim zbornicima i antologijama.
Na njenu 75-godišnjicu do nje je nekako stigla novinarka berlinskog magazina „Štern”. Ledena Leni je iz njenih ruku uzela tridesetak dobro sročenih pitanja i rekla joj da dođe sutra. Ali od intervjua nije bilo ništa, jer je Leni hladno odbrusila: „Na sva neprijatna pitanja odgovoriću u priči o svom životu, u memoarima koje ću sama napisati.” Onda je desetak godina prekopavala po ličnoj i skrivanoj dokumentaciji o strašnim vremenima i napisala obimnu knjigu „Sećanja”. Prvo izdanje je objavljeno 1987. godine, a pet godina kasnije usledilo je englesko izdanje ove knjige pod naslovom „Curenje vremena”. Reč je o fascinantnom svedočanstvu o životu Nemačke u prošlom stoleću, jednoj od najboljih knjiga ove vrste koju smo pročitali.
Ništa nije sakrila, ni svoju fascinaciju fašističkim režimom (sve do osvajanja Poljske i ubijanja nevinih ljudi na ulicama Varšave, posle čega je utekla nazad i povukla se u svoj filmski projekat „Nizija” od kojeg sve do pedesetih neće biti ništa), kojoj su podlegle barem dve trećine nemačkog naroda tog vremena, ni svoje sumnje i nedoumice. Verovatno tu ima nešto i glume političke naivnosti, no u sličnim prilikama to je gotovo nezaobilazno. Jedino nije priznala ono što je bio „šapat svih šapata”: da je bila Hitlerova ljubavnica i njegov predani propagandista. Drugih dokaza za ovo nije bilo, ali to je večita priča o lepim i uspešnim ženama u Holivudu i širom sveta, slatka muška osveta koja živi od neostvarenih želja i pokvarene mašte. Ako je to jedina tajna njenog života, neka bude.

Odsečno je priznala: brzo sam uvidela ružne strane Hitlerovog režima ali sam kao i mnogi drugi uglednici nemačke kulture (izuzimajući Tomasa Mana, Bertolta Brehta, Adorna, Markuzea i nekoliko stotina uglednih stvaralaca, koji su pobegli iz Nemačke, dodajemo mi) bila konformista, imala sam jedan život i činilo mi se da će hitlerizam trajati duže od mog života (ovo je naša slobodna interpretacija svih njenih odbrana).
Upitana po ko zna koji put o moralnoj odgovornosti zbog povezanosti sa fašističkim režimom, uz pitanje da li se kaje, Leni Rifnštal je u jednom intervjuu 1993. rekla: „Kazati da mi je žao i nije mnogo teško, ali ne mogu da se razapnem i da uništim samu sebe. To je tako strašno. Tokom više od pola stoleća sam patila zbog toga i to se neće završiti pre moje smrti. To je takav neverovatan tekst, stoga reći „žao mi je” jeste neprimereno, jer tako malo izražava.”

Desetak godina posle objavljivanja „Sećanja”, poznata engleska istoričarka Odri Salkeld objavila je 1996. sjajno dokumentovanu biografiju Leni Rifenštal u kojoj je preorala sve arhive i dokumenta, proveravajući svaki navod iz prisećanja nemačke ikone. Ova studija je doživela izvanredna priznanja, nagrađena je uglednom nagradom Bordmen Tasker, a o njoj je londonski „Observer” napisao: „Divna knjiga... U ovoj ne samo senzitivnoj već i visoko inteligentnoj biografiji Salkeldova je uspela da sa zadivljujućom pribranošću sagleda Rifenštalovu i njene psihološke konflikte nastale između politike i ličnosti tog doba”. Svi su odmah pojurili da vide šta je od skrivenih tajni Salkeldova otkrila i da li je uhvatila Leni u lažima. I šta su utvrdili? Salkeldova je dopunila mnoge priče i objašnjenja, ali sem malih i nebitnih činjeničnih omaški, potvrdila je sve bitne tvrdnje Leni Rifenštal!
Da nije ostavila za sobom „Trijumf volje” i „Olimpiju”, danas ne bismo znali kako je fašizam izgledao iznutra. U tom smislu „Sećanja” Leni Rifenštal suštinski produbljuju razumevanje jedne epohe koja, to sada sa žalošću vidimo, nije završena. Sudbina Leni Rifenštal neprekidno aktualizuje sudbinu uspešnih umetnika u zločinačkim i autoritarnim režimima. Nekad i sad.