NOVI SJAJ LEGENDE

             „300: Bitka kod Termopila“ autorskog tandema Zak Snajder - Frenk Miler

Jedan uticajni američki kritičar napisao je da je nova filmska verzija bitke kod Termopila „Građanin Kejn“ nove vrste stripovno-digitalnih dela.Ima tu dosta istine. „300: bitka kod Termopila“ (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 117 min.) je hiperrealističan spektakl u kojem je reditelj Zak Snajder iskoristio ikonografiju i vizuelnu dramaturgiju stripa Frenka Milera, ispričavši staru priču o herojskom otporu koji je pružio spartanski kralj Leonida sa svojih tri stotine ratnika, odupirući se velikom zavojevačkom pohodu persijskog krallja Kserksa na južni Balkan. Legenda kaže da je persijska vojska imala negde između dve stotine hiljada i dva miliona boraca!
Neki od prvih kritičara (reklo bi se, ozbiljni ljudi) izneli su prigovor da je izneverena istorijska istina. Koja istorija? Bitka je održana pre dva i po milenija (tačnije 480, godine pre Hrista) a jedini pouzdani zapis je načinio otac antičke istoriografije Herodot, koji je šezdesetak godina kasnije sakupio samo usmene legende, analogne našem Filipu Višnjiću i Kosovskom boju, koji je izgubljen, kao i spartanski otpor, zahvaljući izdaji. Film autorskog tandema Snajder-Miler ne odstupa mnogo od Herodota, dodajući ironično-kempovska preterivanja, prikazujući spartanske junake nalik modernim kečerskim rvačima (ili rokerskim hevimetalcima), dok je persijski car predstavljen kao travestitski junak, i to za dve glave viši od Leonide!
Urađen fantastičnom kompjuterskom tehnikom (sve je snimljeno u jednoj džinovskoj hali Montreala), ovaj film živi od predstava „većih od života“, farsičnih preterivanja i žestokih ratnih krvoprolića. Rat je pakao, zar ne? U Sparti korumpirani političari vode svoje prljave igre (nešto su nam poznate), mitologija junačkog žrtvovanja, dijabolizacija neprijatelja, i odbrana Grčke u kojoj ne sudeluju Grci („pesnici i ljubitelji mladih dečaka“). Film je velika zabava i mnogo više od toga. A legenda traje u novom ruhu.

                                                                   FEST na DVD

Iako je 35. Fest mesecima ranije bio izložen na uličnim tezgama domaćih pirata, poseta bioskopskim dvoranama bejaše iznad očekivanja, iz čega valja izvući nekoliko važnih pouka.

U jednom od najzanimljivijih filmova poteklog 35. Festa (23.februar – 4. mart), američkom dokumentarnom filmu „Film još nije cenzurisan“, koji se bavi cenzurom i piraterijom u Holivudu, jedan od američkih filmskih autoriteta kaže nešto potpuno neočekivano. Iako su na udaru međunarodne medijske piraterije ponajviše holivudski filmovi, ovaj sagovornik je ubeđen da piraterija na zaobilazan način radi u prilog velikoj filmskoj inudstriji, da bioskopi ipak ostaju najbolja mesta za uživanje u pokretnim slikama.
Reći ćete, otkriće mokre vode, ali nije tako. Naša domaća kulturna scena zasuta je velikim nevoljama, no traganje za rešenjima najčešće ide u pogrešnim pravcima. Ove zime Beograd je izgubio svoju bioskopsku mrežu (14 bioskopa) sa obrazloženjem da su Beograđani izgubili volju da gledaju filmove u bioskopima. Ovo važi samo ukoliko je reč o zapuštenim, nehigijenskim i tehnički zapuštenim dvoranama, a na upropašćivanju ove mreže radilo se decenijama. Mesecima uoči 35. Festa na uglovima u strogom središtu grada imali ste najvažniji deo Festove ponude, u piratskoj ponudi. Najgora predviđanja su se motala po glavama mnogih. A onda je stigla festovska fešta sa najboljom posetom u poslednjih petnaestak godina.
Bilo bi cinično zaključiti da ukinuta bioskopska mreža nije doprinela punjenju festovih prostora. Ali to je samo delić istine. Mnogo važnije je videti da ulična piraterija stvara samo jeftinu i opasnu iluziju da ste videli filmove poput „Vavilona“ i „Vrati se/Volver“. Znam da su mnoi moji prijateli pokušali da gledaju ove i slične filmove i da im je to izgledalo kao da slušaju Betovenovu simfoniju na starinskom tranzistoru. Slično se dogodilo sa mnom: pokušao sam da sa DVD kopije odgledam pomenuta dva filma, ali sam nekoliko puta odustajao na polovini. Kad sam konačno ušao u dvoranu Centra Sava, „odlepio sam“.
Da li ulična piraterija ometa posetu bioskopima? U određenoj meri da, ali ona je uglavnom usmerena prema ljudima koji nikad nisu imali naviku posete bioskopima, ili su je vremenom izgubili, želeći da filmove gledaju uz pivo, cigarete i pun frižider pri ruci. Ovde redosled više nije bitan. Flmsko uživanje se zaglavilo negde između Marlboroa i Hajnekena.
 

Reditelj Kevin Smit u filmu "Film još nije cenzurisan"

Na ovogodišnjem Festu sam sreo mnoge moje prijatelje koj su većinu filmova iz programa videli na svom kućnom DVD plejeru, a onda su došli da sa zakuske pređu na glavnu astronomsku ponudu. A šta se dogodilo posle? Kad sam predahnuo od festovskih napora (5-6 projekcija dnevno, uz noćno pisanje, nije baš preporučljivo), dokopao sam se onih istih DVD diskova i sa velikim uživanjem odgledao filmove Alehandra Gonzalesa Injaritua i Pedra Almodovara. Prava zadovoljstva dolaze posle moderne bioskopske preojekcije, jer u drugom gledanju sa DVD diska gledalac u glavu već ima celokunu mentalnu sliku prvobitnog doživljaja filma iz zamračene dvorane. Znam da će nekima ove moje napomene zvučati kao elitističko zanovetanje, ali ne sporim nikome da sam određuje svoju kulturnu strategiju. Opravdavanje zapuštene bioskopske mreže u glavnom gradu delovanjem ulične piraterije je pribegavanje lakom izgovoru za propuste kulturne politike. Uostalom, u borbu protiv video piraterije na bizaran način su se uključile domaće video kuće izbacujući na tržište (od spemarketa do novinskih kioska) stotine filmova po bagatelnoj ceni od 99 dinara. To više nijedan pirat ne može da izdrži jer toliko otprilike košta prazan disk na koji valja naneti film. U narodu se za ovu pojavu kaže, zaklati vola za kilogram mesa. Da li ja to nešto imam protiv video izdanja? Ni govora, ali ona moraju da imaju svoje mesto na kulturnom tržišu i u ličnom izboru svakog građanina. Vratimo se iskustvima sa ovogodišnjeg Festa. Nema razloga za velika zadovoljstva, jer, tužno bi bilo ako bi najznačajniji filmovi iz svetske ponude projekcijom na Festu završili svoju misiju u našoj sredini. Na uvodnoj konferenciji Festa za novinare, glavni gost, američki reditelj Bob Rafelson je rekao da mu je drago da će beogradska publika moći da vidi njegov film „Mesečeve planine“, čiju kopiju je sam doneo u Beograd. Niko nije smeo da mu kaže da se ovaj film već godinu dan prodaje u beogradskim superarketima po mizernoj ceni od 99 dinara! Da je doznao, zapitao bi se, kud sam zašao!

Milan Vlajčić