|
Bez ozbiljne produkcije i postprodukcije, sa upropašćenom i
rasprodanom bioskopskom mrežom, naš film se uljuljkuje povremenim
festivalskim priznanjima, koja najčešće dolaze do nas kao ulepšani
deo „Potemkinovog sela“.
U prvoj polovini jula, na našem Prvom nacionalnom filmskom
festivalu (izgleda i poslednjem, jer su u međuvremenu svi od njega
oprali ruke, a neko i lovu), prikazano je 18 filmova nastalih
između dva letnja termina. Uprkos očajnim prikazivačkim uslovima,
što je poremetilo ozbiljnu percepciju godišnje proizvodnje, bila
je to jedna od boljih sezona srpskog filma. Ali, kad je početkom
jeseni komisja za izbor našeg kandidata za nagradu Američke
filmske akademije (Oskar) pogledala propozicije, ustanovila je da
su u proteklih dvanaest meseci samo dva dela zadovoljila zahtev
koji važi i za sve ostale: da budu sedam dana u zvaničnom
bioskopskom repertoaru. |
Kineski
plakat srpskog filma "Valter brani Sarajevo" |
Više
nije ni važno koga je ova komisija (o čijem sastavu nema javnih
obaveštenja) odabrala. Kako je krenulo urušavanje naše
distributerske mreže (samo u jednom danu je zimus prodato 14
beogradskih bioskopa u bescenje) pitanje je da li će sledeće
jeseni biti nešto za izbor, osim nekoliko „sapunica“ i
populističkih slikovnica.
Urušavanje našeg filmske proizvodnje i prikazivačke politike traje
blizu dve decenije. A evo kako izgleda sumorna slika prelomljena
kroz faze pripreme filma, postprodukcije i distribucije.
Snima ko stigne do sponzora
Pošto više nema ozbiljnih producentskih kuća (davno su nestale),
kad se neko dočepa scenarija (najčešće reditelji sami pišu za
sebe), napravi se producentska kuća i počinje lov na sponzore.
Potom se pred komisijama za podršku novih filmskih projekata pri
republičkom ministarstvu kulture ili sekretarijatu za kulturu
Beograda, pojavljuju prve radne verzije. Pošto sam bio član ovih
komisija, znam da se, silom prilika, pravi redosled najboljih
scenarija, od kojih će mnogi ostati pri takozvanoj „prvoj ruci“.
Više nema mogućnosti da se prva verzija doradi (Skorseze je svoj
najnoviji film nagrađen Oskarom snimio nakon dvanaeste verzije
scenarija).
Počinje se sa snimanjem bez zatvorene finansijske konstrukcije,
što će reći, da se tokom snimanja jure novi sponzori, ponovo mole
komisije da pomognu započeti projekat. I sada dolazi novi prelomni
trenutak: kad se završi snimanje, filmska traka se razvija u
obližnjim metropolama koje se zovu Budimpešta, Sofija, Zagreb,
Lisabon, jer srpski film još nema svoju laboratoriju niti uslove
za modernu filmsku postrpodukciju.
Na jednom ozbiljnom skupu sam predložio da se sva godišnja
ulaganja u nove filmove sliju u nabavku moderne fulmske
laboratorije i studio za ozbiljnu postprodukciju. Gledali su me
kao da sam pao sa Marsa. Ogromna sredstva odlaze u pomenute
filmske centre koji su se obogatili na nama. Takvi smo mi Srbi,
što reče Bata Živojinović filmskoj Štefici Cvek.
Gde prikazati domaći film
I kad film konačno valja prikazati domaćoj bioskopskoj publici,
otkriva se ono što znamo od početka: izgubili smo bioskopsku
mrežu, Beograd ima dva multipleks bioskopa, sa obavezama prema
američkim distributerima, i još nekoliko dvorana bez dolbija i
dostojne projekcije, pa se onda čudimo ko je otvorio široka vrata
za nabujalu uličnu i internet pirateriju. Potom, u svetskoj mreži
filmskih festivala, kojih ima više od hiljadu, neki od naših
boljih filmova nađu mesto u programu, ponekad padne i neka zvučna
nagrada, kao slaba uteha.
I šta sad? Naši filmovi deluju kao čardak ni na nebu ni na zemlji.
Pouka je jasna. Valja učiniti ono što su uradili naši susedi, koji
su do nedavna gledali u našu kinemagrafiju kao da je holivudska. A
mi smo sve pozaboravljali što smo imali.
|
