Kad se tome dodaju još besomučne pohvale, pozitivne kritike u svim važnim svetskim filmskim listovima i osam, odnosno sedam nominacija za Oskar, od Biće krvi sam očekivao nešto skoro poput Građanina Kejna, a od Nema zemlje za starce ostvarenje na nivou Blood Simple ili bar Farga. A dobio sam Andersonov najmanje dobar film (ne mogu reći najlošiji jer nijedan njegov film nije loš) i najslabiji film braće Koen posle potpunog promašaja iz 2004. godine, The Ladykillers (koji je više nego slab).

A ako su Anderson i braća Koen razočarali, Gas Van Sant je izveo kreativno samoubistvo. Park paranoja sadrži sve one elemente koje su njegovog kanskog pobednika, film Slon učinili nezaboravnim a Poslednje dane efektnim. Ovom "skejterskom noar filmu" ništa nije pomoglo da izbegne neizrecivu dosadu i potpuni besmisao. Imao sam osećaj da slušam kompilaciju omiljenog muzičara i shvatam da mu je to najlošiji album. Koliko god Van Santova stvaralačka karijera bila nepredvidiva, o ovakvom promašaju niko nije mogao ni da sanja.

Ovoj nesrećnoj selekciji bih dodao još i film Svini Tod Tima Bartona, koji očigledno više ne ume da režira bez Džonija Depa. To ne bi bio nikakav problem da je Barton, koji je inače poznat po maštovitosti i duhu, uspeo da od bizarne i potpuno lude premise napravi bar donekle interesantan film. Ovako, Džoni Dep peva (odlično), kolje i traži osvetu, Helena Bonam Karter peva (vrlo dobro) i pravi pite od ljudskog mesa, a Alan Rikman ostvaruje ulogu negativca, jedinu koliko-toliko vrednu u ovoj brljavini mjuzikla i horora. Sveden na dešavanja u praktično samo dve prostorije (što samo po sebi nije minus), Svini Tod ne uspeva ni da pošteno zabavi gledaoca, a sva ta bizarnost priče je razvodnjena do tačke kada bi gledaocu već bilo potpuno svejedno da li je u piti ljudsko, pileće ili možda pacovsko meso.

Ali ova razočaranja su imala više nego dovoljnu nadoknadu u novim filmovima nekih drugih poznatih i cenjenih autora. Izabrao sam četiri filmova koji se izdvajaju iz generalno dobre festovske ponude. Redosled ne znači da je prvi film na listi najbolji, a poslednji najmanje dobar. Nastao je putem toka misli, dakle, kao da me je neko pitao, "Šta vam se najviše svidelo na Festu?" a ja počeo da nabrajam bez razmišljanja.
 

Kadar iz filma braće Koen "Nema zemlje za starce"

1). "Zakletva" (Eastern Promises), Dejvid Kronenberg, Kanada/Velika Britanija.

Kronenberg je jedan od retkih autora koji uspevaju da tokom cele karijere zadrže visok kvaliteta bez obzira na promene u stilu i tematici. Posle iznenađujuće i snažne psihološke drame Spider iz 2002. godine, Kronenberg je filmom Nasilnička prošlost otvorio novo polje u svojoj poetici, stvorivši izuzetan mejnstrim triler. Moglo bi se reći da je Zakletva logičan nastavak. Ako se u Prošlosti bavio prirodom nasilja, u Zakletvi Kronenberg ogoljuje prirodu kriminaliteta. Od takoreći obične krimi-priče stvorio je izvanrednu analizu funkcionisanja i načina razmišljanja sveta podzemlja, na primeru ruske mafije u Londonu. Ovaj zanatski praktično savršen film, sa neverovatno preciznom i kontrolisanom režijom i izuzetno inteligentnim scenarijem, dešava se u svetu koji je od svih Kronenbergovih svetova najbliži ovom našem, svakodnevnom, ovozemaljskom. Najimpresivniji aspekt filma je spektar neverovatno životnih likova, oživljenih minimalističkim rediteljskim sredstvima i savršenom glumačkom podelom, te i najmanji lik (kao što je Kurd Azem, mladić koji na početku ubija ruskog mafijaša u berbernici svog strica) deluje tako uobličeno kao da je glavni junak nekog drugog, dobro poznatog filma. Vigo Mortensen je podjednako ubedljiv i kao plaćeni ubica i kao policijska krtica, kao surovi ubica i kao saosećajno ljudsko biće, Vinsent Kasel je ostvario verovatno najsnažniju ulogu još od Mržnje, a Neomi Vots iz filma u film raste kao glumica kojoj je moguće poveriti svaku ulogu- Bulevar zvezda Dejvida Linča, Krug Gora Verbinskog i 21 gram Alehandra Injaritua bi bez sumnje bili mnogo siromašniji bez nje. Ipak, prava poslastica su dva veterana, Armin Miler-Štal i Jirži Skolimovski. Štal, koji ima lice poput najdobrodušnijeg Deda Mraza, igra naizgled saosećajnog šefa mafije, jednog od onih "surovih ali fer kriminalaca", a kada se ispostavi kakve je užase činio, sama pomisao na njegovo lice šalje trnce niz kičmu. Efektnost uloge podseća na još jedan njegov sjajno odigran lik, sadističkog oca pijaniste Davida Helfgota u Sjaju Skota Hiksa. Poljski reditelj i glumac Skolimovski je sjajan kao tvrdi, iskusni i naizgled na osećajima škrti stric glavne protagonistkinje koji u odsudnim trenucima otkriva svoju "široku rusku dušu."

2). "4 meseca, 3 nedelje i 2 dana" (4 luni, 3 saptamâni si 2 zile), Kristijan Munđiju, Rumunija.

4 meseca... je sjajna studija rumunskog društva pod Čaušeskuom, inače preovlađujuća tema čitavog "novog rumunskog talasa" koji je počeo filmom Smrt gospodina Lazareskua Kristija Pujua iz 2005. godine kroz priču o (u Rumuniji u to vreme zabranjenom) abortusu. Hiperrealističan pristup temi se ispostavio kao idealan izbor, ogoljeni enterijeri, švercovana roba, soc-realističke zgrade i već antologijska slika izvađenog ploda u krupnom planu ostavljaju tegoban i autentičan utisak. Ovo je istovremeno i najhrabrije režiran film u poslednjih nekoliko godina, sa dugim scenama u jednom kadru punim dešavanja i dijaloga, promena raspoloženja i snažnih a svedenih emocija. Scena rođendanske proslave je jedna od najupečatljivijih u evropskom filmu ove decenije i jedna od retkih u kojima je reditelj postigao da gledalac oseti upravo ono što oseća i lik. Kao što je glavna junakinja zapravo Otilija (fenomenalna Anamarija Marinka) a ne njena drugarica Gabrijela kojoj je potreban abortus, tako je i slika izvađenog ploda zapravo slika abortiranih želja i ambicija normalnih ljudi u nenormalnom društvu.

3). "Na ivici raja" (Auf der anderen Seite), Fatih Akin, Nemačka/Turska.

Na ivici raja Fatiha Akina je veliki i značajan film koji na veoma interesantan način govori o modernom nomadskom dobu i vrtoglavoj brzini promena u današnjem svetu koje se ogledaju u širenju jaza između generacija i religija i civilizacijskih tokova Istoka i Zapada. S obzirom na snagu i efektnost njegovog berlinskog pobednika Glavom kroz zid iz 2004. godine, još jednog filma dragog Festovoj publici, mnogi su se pitali hoće li Akin biti u stanju da ponovi takav uspeh. Nije nas izneverio i u mnogim aspektima ovaj film je čak i na višem nivou. Priča je šira i podjednako duboko govori o sporednim junacima kao i o glavnim. Neuništiva odanost pravdi i opštem cilju glavne junakinje Ajten (prelepa i upečatljiva Nurgil Jesilčaj) navodi i racionalnog, modernog Turčina, profesora nemačke književnosti u Nemačkoj Nedžata (odlični Baki Davrak) vrati svojim korenima i tokom potrage za Ajten u Istanbulu kupi nemačko-tursku knjižaru. I ovde je glumačka ekipa fascinantna, pre svega dve legende turskog, odnosno nemačkog filma: Tunsel Kutiz i Hana Šigula.
 

Kadar iz filma Dejvida Kronenberga "Zakletva"

4). "Ronilačko zvono i leptir" (Le scaphandre et le papillon), Džulijan Šnabel, Francuska/SAD.

Možda najprijatnije iznenađenje ovogodišnjeg Festa bilo je delo Ronilačko zvono američkog likovnog umetnika, muzičara i reditelja Džulijana Šnabela koji je filmskoj publici poznat po ostvarenjima Baskijat iz 1996. i Pre nego što padne noć iz 2000. godine. Iako je u prva dva filma demonstrirao mnoge rediteljske vrline, malo ko je mogao očekivati da će, potpuno zasluženo, za svoje novo delo dobiti nagradu za najboljeg reditelja u izuzetno jakoj konkurenciji na festivalu u Kanu, kao i Zlatni globus za režiju. U književnom predlošku, autobiografskom romanu Žana Dominika Bobija po kome su sam pisac i Ronald Harvud napisali scenario, glavni junak doživljava moždani udar koji ga ostavlja potpuno paralisanog sa izuzetkom levog oka, ali mentalno savršeno zdravog. Šnabel majstorski koristi subjektivni ugao gledanja kroz jedno oko da bi opisao ograničeni svet junaka. U ovom slučaju to ograničenje postaje prednost koja reditelju omogućava da nas potpuno uvede u svet pacijenta. Možda je najfascinantnije to kako je Šnabel vešto izbegao opasnu zamku patetike koja prati filmove sa ovako teškim temama. Poslednji kome je to tako efikasno pošlo za rukom bio je Alehandro Amenabar 2004. godine sa filmom Život je more (u originalu: Mar adentro, engleski naslov The Sea Inside- ovo jedan od najnesrećnijih domaćih prevoda naslova filma, šta bi, recimo, falilo naslovu Unutrašnje more?).

Da bih dovršio ovaj pregled, navešću još nekoliko filmova koji zaslužuju pažnju.

1). "Ti što živiš" (Du levande), Roj Anderson, Švedska/Nemačka/Francuska/Danska/Norveška.
2). "Požuda, oprez" (Lust, Caution), Ang Li, Kina.
3). "Dah" (Soom), Kim Ki-duk, Južna Koreja.
4). "Voz za Dardžiling" (The Darjeeling Ltd.), Ves Anderson, SAD.
5). "Hiljadu godina dobrih molitvi" (A Thousand Years of Good Prayers), Vejn Vang, SAD.
6). "Ovo je slobodan svet" (It's a Free World), Ken Louč,
Velika Britanija/Italija/Nemačka/Španija/Poljska.
7). "Sukijaki vestern Đango" (Sukiyaki Western Django), Takeši Mike, Japan.
8). "Rat Čarlija Vilsona" (Charlie Wilsonćs War), Majk Nikols, SAD.
 

Vladan Petković

                                                  FIPRESCI SRBIJA POST FESTUM
 

Aleksandar Saša Erdeljanović: Ah, taj FEST. Trideset šesti beogradski FEST, ako se izuzmu filmovi koje čine njegovo dekartovsko -''Mislim, dakle postojim'', protekao je u uzavrelim kritičarskim tiradama, od onih otvoreno pakosnih, tipa da nije posedovao bilo kakvu koncepciju u izboru programa i filmova, do onih trezvenijih, da je ''festival nad festivalima'', već godinama unazad samo smotra filmova, čiji kvalitet je vezan za nivo godišnje svetske produkcije ali i za mogućnost ili nemogućnost da pojedina vrhunska ostvarenja zbog raznoraznih razloga na njemu imaju svoju srpsku premijeru..
Sandra Perović: Holivudska sramota. Holivudska kinematografija zloglasna je po adaptacijama klasičnih književnih dela. Literarne predloške, scenaristi uglavnom maksimalno pojednostavljuju i gotovo obavezno lišavaju bilo kakve kritičke oštrice, posebno subverzivnosti koju eventualno poseduju, a sve u svrhu prevodjenja na jezik masovne zabave. Vrlo je redak i slučaj da se prestižni književni predložak falsifikuje zbog “viših” umetničkih razloga. Jedan od najdrastičnijih primera koje je u skorije vreme iznedrio savremeni Holivud, jeste filmska ekranizacija Markesovog romana LJUBAV U DOBA KOLERE..