Da nam je vec dosta depresivnosti najbolje je svedočila dosta skromna poseta publike što je inače neuobičajeno na otvaranju. Znatno više, doduše, tmurne energije, doneo je sjajan film “Biće krvi” Amerikanca Pola Tomasa Andersona sa upečatljivim tumačenjem Danijela Deja Luisa, dobitnika Oskara za najboljeg glumca. Rađen prema noveli Aptona Sinklera “Nafta” iz 1927.godine, film na brilijantan autorski način, mada je doneo pregršt iznenađenja za tradicionalne obožavaoce hitova “Bugi noći”, Magnolija” i “Opijeni ljubavlju” ovog reditelja, efektno, mada možda preduge ekspozicije, razvija priču o usponu i padu novokomponovanog naftnog magnata, Danijela Plejvjua, koji u američkoj zabiti realizuje svoj američki san, brutalno kršeći sve ljudske norme i nemilosrdno gazeći preko sudbina svojih bližnjih. Okrutni trijumf licemerja i nemorala u “Biće krvi” koji se uzaludno zataškava gomilom zelenih novčanica, uklapa se u postojeća kretanja u američkoj filmskoj industriji, na pragu recesije izazvane brutalnim ratovima širom sveta, Iraku, Avganistanu itd. i lokalnim nevoljama na planu raspada tržišta nekretnina, razbucavanja mita o američkom korporativnom kapitalizmu.
Tu amoralnost na planu globalnih američkih” interesa, iza koje stoje razne interesne grupe, koju na žalost već više od decenije i sami trpimo na svojoj koži, vešto razotriva i kod nas omiljeni američki reditelj Majk Nikols u svom filmu “Rat Čarlija Vilsona” i tumačenju nekih kultnih zvezda, poput Toma Henksa i Džulije Roberts u kome “demokratska” Amerika naoružava tajnim kanalima Avganistance u borbi protiv ruskih “agresora”. Mada neminovno biva praćen osećajem dežavua, film” Rat Čarlija Vilsona” teško da može da sakrije činjenicu da se iza prividne hirovotosti jedne teksaške bogatašice, koja košta brojne živote na obe zaraćene strane, krije administracija vodeće zemlje na svetu.
U atmosferi vremena kojim dominira politika, na žalost, najčešće sa svojim negativnim efektima izvesnu radost, ohrabrenje i nadu doneo je nadasve upečatljiv i šarmantan film debitanta iz Izraela Erana Kolirina “Poseta orkestra”. Zaglavljeni u nekoj pustinjskoj nedođiji, članovi policijskog egipatskog orkestra i njihovi nesuđeni izraelski domaćini, na divan ljudski način počinju da otkrivaju indentitet jednih drugih, razlike i sudbinsku vezanost. Efektan film, vredan pažnje.
 

Upečatljiv i šarmantan izraelski film "Poseta orkestra" Erana Kolirina

LAKOĆA PRIPOVEDANJA.
Ništa bez dobrih priča. Izuzetnu prozu Kormak Mekartija , uzglobljenu u prerijska prostranstva oko reke Rio Grande, uz prašinu i isijavanje vreline, gde svaka reč ima svoje dubinsko značenje, braća Koen, Dzoel i Itan, pretočila su u brilijantan i efektan film ”Nema zemlje za starce” (Oskar za najbolji film, režiju i najbolju adaptaciju) svoj najbolji još od vremena “Kargoa” 1995. godine.
Žanrovski je reč o svojevrsnoj mutiranoj verziji trilera, u kome verbalna egzaktnost i integritet ličnosti, kao i životi, bivaju ugroženi razularenim nasiljem trgovine drogom. Od samog početka kamera Rodžera Dikinsa stavlja u prvi plan vizuelnu lepotu divljine, dok savremeni šerif govori o svojim strahovima za budućnost. U filmu “Nema zemlje za starce” pod magičnom rukom braće Koen prosto osećate energiju pejzaža, prostora i ljudi koje su nekada ovekovečili vesterni. Mada nema više na delu “crvenih đavola” Indijanaca iz Džon Fordovih saga, pred nama su novi savremeni “đavoli” narko mafije i “krvav novac” koji tvori taj posao.
Pored upečatljivog Tomi Li Džonsa, brilijantnu podršku ovoj brutalnoj sagi, koja se desava na granici Teksasa i Meksika, dao je svojom efektnom inkarnacijom “davola” u ljudskom obliku, Havijer Bardem (Oskar za najbolju sporednu ulogu).
“Pokajanje” Engleza Džona Rajta (debitovao sa filmom “Gordost i predrasude”) bazirano je, takodje, na slojevitoj literarnoj podlozi istoimene proze Ljana Makjuana, koju je adaptirao za film poznati dramski pisac Kristofer Hempton. U kontekstu tradicionalnih rituala svakodnevice imućnih Engleza u praskozorje Drugog svetskog rata, ”Pokajanje” donosi šokantnu priču i razotkriva mehanizam “ubistva” jedne tek začete ljubavi putem lažnih optužbi. Maštovita ali frustrirana seksualnošću odraslih, mlada Brioni (igra je izvrsno Sirsa Ronan) svojim delovanjem i lažima uništava živote ljudi oko sebe. U atmosferi neuobičajene tegobne vrućine viktorijanske kuće, gde se okuplja porodica za vikend, na svetlost dana izranjaju potiskivana osećanja uz pretnju i nesigurnost, koja vode u katastrofu.
Posle provokativne magije sa “Planinom Broukbek”, Kinez, Tajvanac, Ang Li ponovo uzbuđuje duhove, svojom pronicljivom nadgradnjom kratke priče Ajlin Cang u vidu filma “Požuda, oprez” (Nagrada Zlatni lav u Veneciji). Reč je o slojevitoj priči, smeštenoj u Hong Kongu i Šangaju, poznih tridesetih i ranih četrdesetih godina, vremena japanske okupacije Kine, koja prati čudovišnu sudbinu mlade devojke Vang (Tang Vei), od glumice u patriotskoj pozorišnoj trupi, do učesnika u pokretu otpora sa ciljem da eliminiše “izdajnika” Lija (igra ga sjajni Toni Leung). Na putu ostvarenja svojih ”revolucionarnih” ideja glavna junakinja žrtvuje i svoju nevinost i ljubav u okviru pripreme za eliminaciju mrskog Lija, kome postaje ljubavnica i u koga se seksom privučena zaljubljuje. Zlokobni osećaj pretnje i opasnosti lebdi nad čitavim događanjima i sudbinama svih učesnika uz svojevrsno opuštanje u scenama seksa koje nose osećaj realnosti, poput nekada kultnog “Carstva čula” Nagise Ošime l976.
 

Kadar iz filma "Biće krvi" Pola Tomasa Andersona

NA IVICI RAJA.
Davne 1957. godine, svojim debitanstkim filmom “12 gnevnih ljudi” proslavljeni američki reditelj Sidni Lamet izazvao je burne reakcije u javnosti postavljajući neka provokativna pitanja o ličnoj i društvenoj odgovornosti njujorških porotnika, koji odlučuju, kako reče Rodžer Ebert “ne o rešenju zločina, nego slanju mladog čoveka u smrt”.
Danas, pola veka kasnije, na drugoj strani okeana u sličnoj tematskoj matrici i aktuelnom političkom provokativnom kontekstu, rata sa teroristima u Čečeniji, suočeni smo sa svojevrsnim autorskim rimejkom u vidu filma “12” legendarnog ruskog reditelja Nikite Mihalkova. Sjajno osmišljenu dramsku i sudbinsku partituru Mihalkov precizno orkestrira, uz podršku nekih poznatih glumaca ruske kinematografije, Sergeja Makovjeckog, Mihaila Jevremova i druge u uzbudljivu raspravu o sudbini mladog Čečena optuženog da je ubio svog poočima ruskog oficira. U klaustrofobičnom prostoru, usluzno korišćene fiskulturne dvorane uz lični egzorcizam učesnika u raspravi, pred nama se otkriva čitav dramatičan svet istina i laži jednog nama iskustveno bliskog, turbulentnog vremena,e fektno potcrtanog sa flešbekovima o ratu u Čečeniji. Magična majstorija Mihalkova, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
“Četiri meseca, tri nedelje i dva dana” drugi celovečernji film mladog Rumuna, Kristijana Munđija stiže ovenčan “Zlatnom Palmom” festivala u Kanu. Naziv rumunskog filma zapravo označava vreme jedne neželjene trudnoće u sumorne dane pred pad Čaušeskua i predstavlja brutalnu hroniku sudbina dveju stanarki studentskog doma zatečenih u problemima oko potrebnog, neželjenog abortusa. Surovo bolan i snažan film, odlično rediteljski vođen, prema sopstvenom scenariju, uz zapaženu glumu, naročito, Anamarie Mariance. Film Munđijua predstavlja vrhunac, jasno uočljivog kretanja u novijoj rumunskoj kinematografiji, neposrednog suočavanja sa prohujalom prošlošću i gorkim nasleđem vremena komunizma koje je ostavilo duboke tragove na sve žitelje ove zemlje.
Da ne živimo u najboljem svetu, na žalost, odavno već znamo a prilog tome, pored Mihalkova i Munđijua, na efektan autorski način donose i ostvarenja Kanađanina Dejvida Kronenberga “Zakletva” i Turčina, na radu u Nemačkoj, Fatiha Akina “Na ivici raja”. Kronenberg nastavlja u svom karakterističnom stilu, proces započet u prethodnom filmu “Nasilnička prošlost” da istažuje mračne tajne mehanizma ovoga puta ruske, mafije u Londonu i trajnu, sudbinsku ranjivost indentiteta svojih junaka. Sjajan rad, višegodišnjeg Kronenbergovog kamermana, Petera Susitskog, vešto miksuje izazovne motive svetlosti i mraka snažnog kineestetičkog dejstava što uz osmišljenu podršku Viga Mortensena, kao i Naomi Vots, Vensana Kasela i starog, uvek, dobrog Armina Milera Stala, tvori upečatljiv i napet film. U svom najnovijem filmu “Na ivici raja” koji se izvrsno uklapa u njegov dosadašnji autorski “prosede“, Fatih Akin nastavlja da luta između Turske, zemlje svojih korena i Nemačke, nove domovine, vešto baratajući sa političkim i socijalnim razlikama koje dramatično uticu na sudbine njegovih junaka. U nekoj vrsti melodrame, zbog čega njegovo ime sve češće navode kao naslednika legendarnog Fasbindera, Akin donosi realističnu priču o potrazi za indentitetom, roditeljima i ljubavlju, vešto meandrirajući svim tokovima ljubavi od roditeljske, hetetogene do lezbijske.
 

Scena iz tursko-nemačkog filma "Na ivici raja" Fatiha Akina

ISKRIVLJENO OGLEDALO.
Dobri, stari Ken Louč posle trijumfa u Kanu 2006. sa filmom “Vetar koji njiše ječam”, bolnom sagom o bratoubilačkom raskolu u Irskoj sa početka prošlog veka, vraća se u filmu “Ovo je slobodan svet” svom prepoznatljivom, autorskom miljeu, problemima savremene Engleske.
Prema scenariju svog tradicionalnog saradnika Pola Lavertija, u fokus svog istraživanja Louč stavlja dramatična i bolna suočavanja sa svakodnevicom novog talasa emigranata izazvanog evropskim integracijama i nadom za boljim životom negde drugde. Pod ironično intoniranim naslovom “Ovo je slobodan svet” Louč, osvedočeni levičar svestan da u svetu liberalnog kapitalizma nema izgleda da se san “Amerika i Engleska bice zemlje proleterske” ikada ostvari, ljudski toplo i provokativno govori o manipulaciji sa pridošlicama, željnim posla iz Poljske. Uprkos mnogih gadosti “slobodnog sveta” koje efektno demontira, Louč ne gasi nadu onima koji dolaze, tražeći “iskupljenje” u dramatičnim ljudskim dilemama glavne junakinje Endži (sjajna Kirston Varing) iz agencije za zapošljavanje. Mada, sigurno, nije jedan od njegovih boljih filmova, “Ovo je slobodan svet” svojom iskrenošću bez pardona pleni pažnju gledalaca.
Amerikanac Gas van Sant nastavlja u filmu “Park Paranoja” da se bavi svojim intimističkim eksperimentisanjem u svetu mladih, koje je već realizovao u prethodnim filmovima “Geriju”,”Slonu” i “Poslednjim danima”. U fokusu filma je gotovo trilerski napeta psihološka atmosfera vezana za slučajnu smrt, čiji je svedok i akter mladi Aleks (izuzetno tumačenje Gejba Nevinsa), koji voli da vozi skejtbord i koga razdvojeni roditelji prepuštaju da vodi svoj sopstveni život. Rađen prema romanu Blejka Nelsona, “Park Paranoja”, svojom pričom o portlandskom srednjoškolcu, zagubljenom u dokolici urbane svakodnevice, odrastanja i lične usamljenosti, trudi se da problematizuje i dosegne neka univerzalnija značenja o mladima Amerike danas ali to mu, u najvećem delu, ne uspeva. Najveća dragocenost ovog dosta sporog, čak dosadnog (neki to tumače kao estetski znak Van Santa) filma, uprkos pregnantnosti same teme, svakako je učešće mladih aktera najčešće naturščika, koje efektno, poetično prati sjajna kamera Krisa Dojla u plavo-zeleno-grao i braon tonovima.
Dosta uvažavan u našoj sredini, kultni južnokorejski reditelj, Kim Ki Duk, svojim, četrnaestim po redu, filmom “Dah”, takođe, nastavlja svoje autorsko putovanje i eksperimentisanje sa neuobičajenim, izazovnim temama o “odbačenim”, u čijem je središtu uvek ljubav. U “Dahu”, sivilo svakodnevice umetnice Jeon, zapostavljene od muža i sredine u kojoj živi, doživljava transformaciju, kada na televiziji, vidi izveštaj o pokušaju samoubistva trostrukog ubice koji očekuje svoju egzekuciju. Ničim ”izazvana” Jeon odlazi u zatvor gde uspostavlja intimnu, čudovišnu vezu, uz puno strasti i mašte sa osuđenikom na smrt, koju prate zatvorske kamere. Ova uvrnuta, bizarna “ljubav” koja značenja traži u trenucima bez dijaloga, ispraćena je vizuelno jarkim crveno žutim poetski intoniranim bojama.
 

Debitantski film Nebojše Radosavljevića "Miloš Branković"

DEŽAVU NAŠE STVARNOSTI.
Posle Kana, Novog Sada i Kustendorfa “Zavet” Emira Kusturice je stigao i do FEST-a. U “Zavetu” Kusturica vešto barata elementima svoje prepoznatljive vizuelne i poetske ikonografije, tvoreći svojevrsnu autorsku odu radosti življenja.
Ostajući veran svom osnovnom motivacionom kredu, bavljenjem malim ljudima, često gubitnicima, Kusturica gradi bizarno bajkovitu priču, prema sopstvenom scenariju u saradnji sa Ratkom Božićem o dečaku Canetu (Igor Milovanović) koji pošto je dao “zavet” dedi (sjajni Aleksandar Berček) silazi sa planine u grad, da proda kravu Cvetku a potom kupi ikonu Svetog Nikole i nađe sebi devojku (zanimljivo otkriće Marije Petronijević).
U realizaciji ovog pomalo svekolikim događanjima pretrpanog osnovnog toka “Zavet” Kusturice, uz atraktivan rad kamere Milorada Glušice, prosaran filmofilskim omažima i dobru, ali bučnu muziku Stribora Kusturice, uspešno stvara metaforu o nama i svetu u kome živimo.
Neuobičajeno dugo odsustvo sa naše filmske scene, osam godina od filma “Rat uživo” (2000) reditelj Darko Bajić je uspešno nadoknadio svojim provokativnim i slojevitim ostvarenjem “Na lepom plavom Dunavu”.
Reč je o projektu, koji je Bajić realizovao prema scenariju Nebojše Romčevića, radjenom u vidu adaptacije dramskog teksta “Brod ljubavi” koji se u Bajićevoj režiji igra uspešno, vec nekoliko godina, na sceni “Zvezdara teatra”.
Svoje bizarne junake, zatočene između realnog i nadrealnog, u klaustofobičnom prostoru podpalublja, Bajić suočava, kao i same gledaoce, sa izazovima nove Evrope, vodeći ih na neobično krstarenje od Beča do Beograda. Miksujući melodramu i žestoku crnohumornu komediju, uz izvrsnu igru i funkcionalne songove, Bajić stvara neku vrstu plutajućeg “Kabarea” u kome se iza sudbinskog odsustva komunikacije na iskvarenom engleskom jeziku kriju i mnogo dublji, univerzalniji, koreni nerazumevanja. Mada povremeno izranja u izrazu i osnovna teatarska osnova, Bajić je, uz podršku izvrsne kamere Borisa Gortinskog i montažu Filipa Dedića, uspešno funkcionalno nadgrađuje sjajnim glumačkim tumačenjima. Pre svega, brilijantne Ane Franić, upečatljivog Ivana Bosiljčića, osobenih izraza starih bardova Mikija Manojlovića, Branislava Lečića i Dragana Nikolića, kao i Bojane i Ane Maljević, efektnog Gorana Jeftića i izuzetnih stranih glumaca, poput, Tima Sejfija i Ursule Gotvald.
Debitanstki film Nebojše Radosavljevića “Who the fuck is Miloš Branković”, rađen je u crnobeloj tehnici, uz nadarenu kameru Miloša Kodema, kao svojevrstan “socijalni horor”, poput, ”Mržnje” Matje Kasovica, u vidu gorko bolnog bedekera tragedije mladih na ovim prostorima, čije se težnje za toliko željenim vođenjem normalnog života pretvaraju u noćnu moru.
Žestok “noar” film našeg nezadovoljstva sa elementima brutalnog trilera, na ivici preterivanja, naročito na planu razuđenih seksualnih i moralnih divergentnosti svih vrsta, izaziva mučninu. Sjajni Nebojša Milovanović, kao i glavni lik Miloš Vlalukin, uz podršku Nade Šargin i Jovane Stipić, kao i uvek dobrog Petra Božovića, tvore mračnu sliku savremenog Beograda i njegove “mladosti”.

                                                       Borislav Anđelić