Drugog dana FEST-a u dvorani Kinoteke uručena mu je nagrada žirija kritike sekcije FIPRESCI Srbija za izuzetan donrinos svetskoj kinematografiji. Njegova skromnost ni tom prilikom nije izostala. Dolazak Folkera Šlendorfa na FEST je verovatno daleko od očekivanja većine ovdašnjih novinara i delom publike. Već godinama, „mi“ ovde čekamo na poklonjenje, velike holivudske zvezde ali „gle čuda“ nema ni Džeka Nikolsona ni Morgana Frimana. Čekajući Holivud u Beogradu, nikako da utišamo svoje „megalomanske ambicije“ i shvatimo da FEST nije Kan i da to nikad neće ni biti. Treba znati da je ovo mali festival, pre svega revija filmova, i presek godišnje svetske produkcije sa izvesnim selektorskim pečatom. Što pre to budemo shvatili biće nam lakše. I doživećemo ga kao jedan mali „prozor u svet“ ali i široko „duhovno putovanje“. Treba se setiti da su upravo na ovom festivalu, u prošlosti promovisane mnoge značajne kinematografije, poput španske i kineske, ali i mnoge druge u novije vreme do tog trenutka ne tako bitne. Pod selektorskom palicom Miroljuba Vučkovića, beogradska publika mogla je prvi put da izbliza vidi iranski ali i korejski film. U vreme kad su pojedine kinematografije bile u „fokusu“ na mnogim prestižnim filmskim festivalima „festovska“ publika takođe, nije bila uskraćena tog zadovoljstva. U novije vreme ovde smo prvi put gledali vrlo dobri norveški, argentinski ali i rumunski film. Ove godine, s punim pravom (bez ikakvih političkih i patriotskih razloga), neki od najboljih filmskih naslova, dolaze nam iz Rusije. Programska celina „Iskreno iz Rusije“, predstavljena je sa 7 odličnih filmova i još 3 filma u drugim programskim celinama. Zaslužuju da se pomenu, pre svih, „12“ kultnog, ruskog reditelja Nikite Mihalkova, kao i nova remasterizovana verzija remek-dela Andreja Tarkovskog „Andrej Rubljov“. O ostalim filmovima ove interesantne celine pisaćemo u narednom izveštaju. Standardni deo i ovog programa FEST-a je svakako novi azijski film. Znatno bolja, nego ranijih godina, japanska produkcija donosi nam kanskog laureata „Žalosna šuma“ rediteljke Naomi Kavase, izuzetno potresan film o žalosti i neizmernom bolu za prerano, izgubljenim voljenim osobama. Veliki povratak reditelja Anga Lija, filmovima na kineskom jeziku, jedno je od najprijatnijih događaja 36. FEST-a. Njegov novi film „Požuda, oprez“, veličanstveno opisuje, u vtrlogu ljubavi i strasti, političke događaje u Kini, u vreme japanske okupacije, četrdesetih godina prošlog veka. Oskarovci, poput „Nema zemlje za starce“ braće Koen, i „Biće krvi“ Pola Tomasa Andersona, prava su poslastica za sve ljubitelje holivudskog filma. Jedan od gubitnika ovogodišnje dodele Oskara, „Lista poslednjih želja“ Roba Rajnera, bez obzira na surovu stvarnost, zaslužuje mnogo više od obične preporuke. Briljantne uloge, gore pomenutih Džeka Nikolsona i Morgana Frimana, u sjajno adaptiranoj priči o prijateljstvu jednog američkog milionera i običnog auto-mehaničara, ostaviće vas bez daha.
Opšti je utisak, na osnovu ponuđenog, da FEST, i ovog puta, ne iskače iz svog prioritetnog zadatka, da publici u datom trenutku, prikaže najbolje moguće, naslove ali i da čvrsto ukaže na neke nove filmske horizonte. Zato ako već niste izašli na ovogodišnji FEST, iskoristite svoje pravo, da vidite ali i da ponešto od viđenog i upamtite.
 

Kadar iz ruskog filma "Ništa lično" Larise Sadilove

*Tekst je objavljen u nedeljniku "NIN",
7. marta 2008. godine u broju 2984.

MUKE S KONCEPTOM (2.deo).
FEST, još uvek najznačajniji filmski događaj u našoj zemlji, odavno ne izaziva tako veliku pažnju šire javnosti, pa čak i novinara, kao nekad. I čini se da su danas zauvek prošla ona „zlatna vremena“ kad su se o FEST-u pisale studije i eseji. Sa velikim zadovoljstvom se sećam kultnih televizijskih hronika FEST-a koje je godinama vodio Nebojša Đukelić dok sam većinu novinskih članaka o FEST-u brižljivo sakupljao sve do početka devedesetih. Danas je analitičkih i kritičkih tekstova o FEST-u u celini vrlo malo (čast izuzecima) a Nacionalna televizija već godinama ne pravi hronike FEST-a (iako bi to morala da radi). Nedavno sam u svojoj arhivi pronašao neke stare tekstove ondašnjih novinara o FEST-u s početka osamdesetih. Pogađajte? Vrlo su slični ovim današnjim tekstovima. Svi koji žele mogu to da provere ali se i onda uglavnom pisalo o krizi svetskog filma, o pogrešnoj koncepciji festivala, o festivalu bez renomiranih gostiju itd. Verovali ili ne, tako je i danas? Po onoj narodnoj „psi laju a karavani prolaze“ na sve smo to već navikli. I tako iz godine u godinu a na FEST-u, izgleda, ništa novo. Kriza filma i dalje traje, jasne i precizne koncepcije kao da još uvek nema a velike zvezde svetskog filma ovaj beogradski festival sa ipak solidnom tradicijom već odavno zaobilaze. Postavlja se pitanje, da li je baš tako i u čemu je problem? Odgovor zahteva podrobnu analizu ali i znatno širu polemičku diskusiju. Ipak, ključno je pitanje svih pitanja, kakav to nama, zaista, festival treba? Da li nam je potrebna revija najboljih svetskih filmova (presek) ili ozbiljni takmičarski festival koji bi bio makar festival „B“ kategorije? Imati i jedno i drugo za nas je teško ostvarljiv ideal. Treba se setiti da je FEST pre 38 godina počeo svoj život upravo kao revija najboljih svetskih filmova a sam njegov osnivač, legendarni Milutin Čolić je to uvek s ponosom isticao. Pokušaji da se u okviru FEST-a napravi dobar takmičarski program (BESEF-1991) nisu uspevali jer za to nije bilo dovoljno entuzijazma ali ni volje ni finansijskih sredstava. Najnoviji pokušaj sa programom „Evropa van Evrope“ bila je odlična ideja ali i velika šansa da se „mali i veliki“ FEST konačno i bar delimično izvuče iz anonimnosti. Kinematografije iz zemalja koje su evropske, poput hrvatske i turske, ali još uvek nisu članice Evropske unije (biće ih sve manje), su zaista zanimljive a neke od njih su vrlo često i prava filmska otkrića (Kazahstan, Kirgistan, Azerbejdžan...). Prošlogodišnji takmičarski program bio je odličan, vrlo obećavajući i bilo je logično da i ove godine sve to imamo ali na jednom znatno višem nivou. Umesto očekivanog, nažalost, ostalo je sve već ranije viđeno. Drugu godinu za redom imali smo jednog te istog člana žirija dok je, bez uvrede, Politikina nagrada najboljem filmu, u vidu umetničke slike, prilično deplasirana. Zašto se ove godine nije pokušalo sa malo ambicioznijim takmičarskim programom ostaje nam samo da nagađamo. Kakogod, festovski dani protekli su u miru, bez mnogo pompe i galame (prikladno političkom trenutku) sa oko 90.000 prodatih karata. Prikazano je ukupno 73 filmova. Videli smo najbolje sa poslednje dodele Oskara i neke od najboljih filmova iz velike Rusije i Azije i još ponešto vredno pažnje. Sve u svemu, bio je to svet na dlanu i filmski put oko sveta za desetak dana.
 

Najbolji evropski film u 2007: "4 meseca, 3 nedelje i 2 dana" K. Munđijua

Ruski film, od raspada Sovjetskog Saveza do danas, uglavnom nije imao ozbiljnijih kriza. Njegova prosečnost, manje ili više, bila je prisutna i do sad na svim velikim festivalima dok je povremeno bilo čak i većih uzleta (Mihalkov, Lungin, Bodrov, Balabanov, Sokurov, Zvjagincev). Nova ruska kinematografija, pri čemu se misli pre svega na pojavu nekih novih, mladih autora ne iskače mnogo iz onih tematskih okvira kojima su se ruski autori i dosad bavili. Suočavanje sa surovom stvarnošću, ekonomskim beznađem, moralnom hipokrizijom, kriminalom, bolnim posledicama raspada Sovjetske imperije i rusko-čečenskog rata, teme su koje će još dugo opterećivati savremeno rusko društvo. Novi film ruskog genija Nikite Mihalkova „12“ razmatra neke od posledica rata u Čečeniji. Slobodno nadgradivši čuveni film Sidinija Lumeta „12 gnevnih ljudi“, Mihalkov je napravio veličanstvenu rusku verziju rimejka za pamćenje. Dvanaest ruskih porotnika iz različitih društvenih miljea i statusa odlučuju o sudbini čečenskog tinejdžera optuženog za prvostepeno ubistvo očuha, bivšeg ruskog specijalca. Različito tumačenje krivice i slobode porotnika učiniće ovo ostvarenje izuzetnim. To je nemilosrdno i beskompromisno poigravanje sa svim predrasudama i razotkrivanjem negativnih nasleđa prošlosti ruskog društva. Mihalkov, bez premca, i posle ovog filma ostaje uzor svim budućim filmskim stvaraocima. I ne samo što je ovaj film i zvanično proglašen najboljim od strane žirija kritike FIPRESCI Srbija, bio je to i najprijatniji događaj minulog FEST-a.
 

"Požuda, oprez" reditelja Anga Lija

Debitantski ruski film (iz programske celine „Iskreno iz Rusije“) Alekseja Mizigirjova „Kremen“ jedan je od onih koje planirate da pogledate tek da bi „uzeli uzorak“ a onda ostanete nepomični do samog kraja zapanjeni količinom energije i novog koju vidite. U maniru i briljantnom stilu ruskog „Taksiste“, priča o mladom Rusu Antonu, koji dolazi iz provincije u savremenu Moskvu gde je jedini zakon, zakon opstanka, svedoči o snazi korupcije i mafije ali i o nadi i beznađu velikog grada, u isto vreme. „Ništa lično“ Larise Sadilove, kroz oči privatnog detektiva, otkriva živote dve mlade žene koje muškarci uglavnom iskorišćavaju. Shvatajući koliko su njihovi mali životi zavisni od ljubavi, detektiv odlučuje da pomogne ali to je samo još jedan mali primer borbe protiv beznađa i usamljenosti, karakteristične za moderni način života.
Autor koji se pojavio izvanrednim debitantskim filmom „Taksi Bluz“, početkom devedesetih, reditelj Pavel Lungin, ovenčan odmah na Kanskom festivalu, dugo je snimao vrlo uspešne komercijalne filmove („Oligarh“). Ovog puta vraća se iskonskoj ruskoj duši, pravoslavlju i slovenskoj tradiciji. O grehu i oprostu, kroz slučaj ruskog monaha, koji je u prošlosti ubio, Lungin pripoveda i o samoj prirodi i dubokoj i ponekad nedokučivoj tajni ruskog čoveka. Film pomalo podseća na „Golo ostrvo“ Kaneta Šinda ali surova priroda severne Rusije još bolje odražava suštinu ruskog bića i iskrenosti pravoslavlja. Za izvesnim zakašnjenjem od skoro dve godine ali vrlo značajan trenutak FEST-a bio je i ovaj ruski film.
Prošlogodišnji Kanski pobednik, rumunski film „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ Kristijana Munđijua, možda je vrhunac, nove rumunske kinematografije ali ipak branim tezu da on nije i najbolji. Setimo se samo nekih ranijih rumunskih filmova kao što je „Hartija će biti plava“ Radua Munteana ali i drugih. Čini se da se Munđijuov film samo pojavio u pravom trenutku na pravom mestu a to je bio prošlogodišnji Kan kad je konkurencija u glavnom programu bila prilično slabašna. Bez obzira na tu činjenicu, potresna priča o abortusu, koji je bio strogo zabranjen u Čaušeskovo vreme, je osvojila većinu ovogodišnjih evropskih filmskih nagrada i to nije nezasluženo iako sam sklon da taj uspeh pripišem veoma dobrom novom rumunskom filmu, pre svega.

Novi film korejskog reditelja Kim Ki-Duka "Dah"

Azijski film u celini veoma je zahtevno štivo. Poznavanje pojedinih azijskih kinematografija kao što je kineska, japanska ili korejska traži izvestan kontinuitet. Beogradska publika (pre svega mlađa) jedna je od obaveštenijih u tom pogledu. Već godinama sve projekcije svakog novog filma korejskog reditelja Kim Ki Duka su unapred rasprodate. Tako je bilo i ovog puta. Njegov novi film „Dah“ ponovo uzima u fokus temu ljubavi i problematične muško-ženske odnose. Da je ovaj autor u stanju da od apsolutno svake male životne teme napravi visoko stilizovanu priču svedoči nam i ova o neobičnom ljubavnom odnosu koji se odvija između bogate umetnice i zatvorskog osuđenika na smrt. Gotovo savršenom filozofskom mirnoćom kroz autentični budistički pogled na život i svet Kim Ki Duk približava zapadnog i istočnog gledaoca razmatrajući uvek univerzalne teme kao što su ljubav, preljuba i strast. „Noćni voz“ kineskog reditelja Jinan Dijaoa deo je novog kineskog filmskog talasa koji je u poslednjih godina ponudio sijaset kvalitetnih i jedinstvenih filmskih naslova. Jedna potpuno nova generacija mladih reditelja, koju je pokrenuo najviše reditelj Đia Žang Ke, pokazuje savremenu Kinu iz svih uglova, a vrlo često i onu veoma opasnih pogleda, koristeći sve moguće načine da zaobiđu nemilosrdnu kinesku cenzuru. „Noćni voz“ je još jedan odličan primer kako su prilike za dobru priču i scenario svuda oko nas. Programska celina „FantAzija“, koju čine filmovi sa azijskog tla, i ove godine je u znatnoj meri budila radoznalost i znatiželju beogradske publike.
O otkupljenim filmovima sa FEST-a, reditelja braće Koen, Majka Nikolsa, Kena Louča, Pola Tomasa Andersona, Anga Lija, Pitera Grineveja i drugih koje ćemo gledati narednih meseci u bioskopima, pisaćemo u narednim brojevima našeg lista. Većina odličnih naslova koje sam pomenuo, prvi i poslednji put je prikazana samo na ovom FEST-u, zato su i zaslužili posebnu pažnju. Festival je zatvorio novi film Darka Bajića „Na lepom plavom Dunavu“, jedna izuzetno pohvalna činjenica da i domaći film dobija sve veći značaj na FEST-u.
36. FEST, bez obzira na sve probleme koji su već decenijama prisutni i koje sam pomenuo, nije izneverio očekivanja. Prikazano je dovoljno dobrih, vrlo dobrih ali i nekoliko odličnih filmova. Opšti utisak, za sve one koji prate svetski film u celini, je da je ipak ponuđen jedan dosta širok filmski meni, od komercijalnog holivudskog do klasičnog autorskog filma. Naravno, uvek se može i više i bolje ali treba i biti realan, pre svega, i iskren i objektivan, onoliko koliko je to moguće, dok je sve ostalo stvar nekih naših ličnih očekivanja i interpretacija.
 

Saša Janković sfipresci@gmail.com