Tako se dogodilo i da sam film Borisa Mitića „Lepa Dijana“ video pre 6 godina baš u tom programu. Selekciona komisija ga nije smatrala dovoljno dobrim za takmičarski program ali je „Lepa Dijana“ nakon toga osvojila više od trideset nagrada širom sveta, postavši tako jednim od kultnih novijih srpskih dokumentaraca. Koliko smo takvih otkrovenja propustili poslednjih godina, danas je nemoguće utvrditi. Drugo, kvalitet međunarodnog takmičarskog programa (posebno dokumentarnog) može se delimično dovesti u pitanje jer je i ovaj festival dobio veoma jaku konkurenciju u festivalima poput „Slobodne zone“, „7 Veličanstvenih“, „Beldoks“, „Animanima“ i drugih. Jednostavno, nijednom selektoru ne može biti više lako da u moru kratkih dokumentarnih ili kratkih igranih odabere najbolje i pri tom se izbori da oni budu prikazani baš na ovom beogradskom festivalu, koji bi po pravilu trebalo da prednjači u kvalitetu. Uvođenjem međunarodnog programa (od 51. festivala) osetio se i značajni pad u posećenosti gledalaca što je samim tim rezultiralo i padom popularnosti u celini ovog nekada veoma cenjenog sastajališta domaćih autora. Bez obzira na sve koncepcijske i druge probleme čelnicima festivala ipak treba odati priznanje jer raditi u zdravoj i ozbiljnoj konkurenciji čak i pored značajnih budžetskih sredstava nije lako ali svakako mora biti vrlo izazovno.
   U samo pet festivalskih dana prikazano je više od 70 (desetak manje nego prošle godine) dokumentarnih, kratkih, eksperimentalnih i animiranih filmova u dva glavna takmičarska programa i oko 50 filmova u specijalnim festivalskim programima.
   Gran  pri festivala, što znači najbolji film u oba takmičarska programa, osvojio je belgijski kratki igrani film “Laku noć” Valerija Rosijea. Priča o čoveku koji iznenada gubi kuću i tako ostaje na ulici lutajući kolima sa svojom decom jedne noći bez jasnog cilja, možda je u ovom trenutku vrlo aktuelna ali gledano iz filmskog ugla ne donosi ništa novo. Tako je odluka žirija da baš ovaj film dobije Gran Pri i pored šturog obrazloženja ostala nejasno definisana osim da je film s obzirom na temu “proročki” što naravno nije jer je problem gubitka imovine i posla mnogo stariji od današnje aktuelne ekonomske krize.
   A svakako je bilo boljih, provokativnih i originalnijih filmova. Ruski film “Zina, živela, bivala” Aleksandra Belobokova je jedan od takvih dobrih primera. Priča u slikama o jednom životu od rođenja do smrti fokusiraći ljubav kao motiv i glavnu energiju tog kratkog ljudskog postojanja je više od jednog kratkog dokumentarca. Kao igra slika iz života jedne obične žene čijom se sudbinom reditelj nije posebno bavio ali je njen život vrlo uspešno označio važnim kroz njenu želju da nastavi tradiciju i energiju da ostavi trag svog postojanja.
   Još jedan nagrađeni film vredan je pomena “Živan Pujić Džimi” Ognjena Glavonića je dokumentarac o modernom čudaku iz Pančeva koji uprkos životnim problemima i nerazumevanju okoline nastavlja da živi u skladu sa svojim idealima. Jedna neobična priča izvučena iz konteksta i anonimnosti zahvaljujući talentovanom mladom reditelju pokazuje da i svaka mala sredina uvek ima junake koji prkose vremenu ne razmišljajući mnogo o trenutnim okolnostima pa i posledicama. I da nije filma i umetnosti verovatno nikad ne bismo ni saznali za jedinstevene svetove ovih malih ljudi koji se nehotično ali vrlo uporno bore protiv prosečnosti življenja.

Reditelj Igor Toholj dobio je FIPRESCI nagradu za dokumentarni film "Tačka prekida"

   Ako je prošlogodišnje festivalsko otkriće bilo debitantsko ostvarenje Sonje Blagojević “Moj drug Srbija”, ove godine je to bez sumnje bio dokumentarac Igora Toholja “Tačka prekida”. U Srbiji od voza prosečno nastrada i do 70 ljudi godišnje. Iako je uglavnom reč o samoubicama ima znatnih slučajeva da se nesreće dešavaju i nepažnjom pa čak se to dešavalo i čitavim porodicama ili autobusima punih putnika. Uzimajući u krupnom planu ispovesti nekoliko mašinovođa koji su tokom svog radnog veka imali i više od dvadeset ovakvih tragičnih slučajeva, Toholj se bavi njihovim traumama i odnosom prema poslu koji vole. Uz svedočenja nekih očevidaca, preživelih žrtava i neuropsijatara koji pomažu mašinovođama da prihvate posledice ovih nemilih događaja film istražuje i širi društveni kontekst fenomena samoubistava nastojeći da otkrije suštinu onog kratkog trenutka “tačke prekida” kad prestaje život i nastane smrt. Za one koji su se na taj čin odlučili on je kraj ali je za mašinovođe dugotrajni i bolni proces suočavanja sa posledicama. Vrlo efektno i potresno u isto vreme, po potpisniku ovih redova, ovo je daleko najbolji film festivala (Zlatna medalja Beograda za najbolji dokumentarni film). Reditelj Toholj primer je veoma odgovornog i posvećenog pristupa svom poslu. Njegov dokumentarac vrlo uspešno filmski do kraja osvetljava neke tamne strane života, opominjući na taj način mnoge reditelje ali i nadležne službe da je zadatak dokumentarista upravo istraživanje tih nedovoljno poznatih tema i fenomena koji nas okružuju.        Na kraju, valja pomenuti, i još neke značajne podatke, nagradu za životno delo dobio je naš poznati sineasta i reditelj Mića Milošević dok je našem legendarnom dokumentaristi Krsti Škanati otkrivena zvezda ispred bioskopa Balkan. Uz već postojeće dve zvezde Bati Stojkoviću i Živojinu Pavloviću ovo izuzetno priznanje je možda i više od nagrade za životno delo. Krsto Škanata je godinama prikazivao svoje najbolje radove na ovom festivalu (i to od samog početka 1953.) i bilo je potpuno opravdano da se ova čast poveže sa “kratkim metrom” a još bitnija je činjenica da je 85-godišnji reditelj lično prisustvovao ovom događaju. Za svaku pohvalu i svakako festivalski događaj vredan poštovanja.
   56. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, u celini, je bio na nivou nekoliko poslednjih. Nekoliko pomenutih filmova sigurno zaslužuje da uspešno nastavi međunarodni festivalski uspeh ali i da uskoro budu prikazani i našoj široj televizijskoj publici. Iako to dosad nije bilo pravilo već povremeni izuzetci vreme je da se i u tom smislu nešto promeni jer festivalska publika je malobrojna dok je značaj televizije posebno Javnog servisa baš u tom delu dokumentarnih i novih eksperimentalnih filmskih formi nemerljiv i obavezujući.

                                                                                          Saša Janković

                                                    sfipresci@gmail.com