IZVEŠTAJ DEJANA DABIĆA:
55. BEOGRADSKI FESTIVAL DOKUMENTARNOG I KRATKOMETRAŽNOG FILMA

Najstariji filmski festival u našoj zemlji – Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Martovski festival ili „Kratki metar“, već više godina je međunarodni, ali čini se da nije do kraja pronašao svoju pravu koncepciju. Glavni problem je u međunarodnom programu koji bi trebalo razdvojiti, jer filmovi iz regiona međusobno mogu i da se takmiče (pritom imamo u vidu produkcioni nivo i kvalitet ostvarenja), ali to ne važi i za filmove iz drugih udaljenijih i većinom bolje organizovanih kinematografija; tu se otvara i problem selekcije ovih filmova (ne potcenjujući napore umetničkog direktora Janka Baljka koji je vršio ovogodišnju selekciju), kao i problem zainteresovanosti njihovih autora da uopšte dođu na Martovski festival (primećuje se tendencija prikazivanja stranih filmova čiji su autori sa naših prostora i razumljivo, radije dolaze). Sve to naravno zbog nedostatka termina i zgusnutog i vrlo zahtevnog programa, bez repriza, u samo jednoj sali, sa neadekvatnim uslovima za projekcije na otvaranju i zatvaranju – Pozorište na Terazijama, bezobzira na predistoriju sale, može da bude samo rezervno rešenje i ne treba bežati, iz ovih ili onih razloga, od Doma sindikata (godine i tradicija potvrdili su da je to ipak najbolje mesto za ovaj festival), dok Dvorana Kulturnog centra može da služi samo za reprize i eventualno, neke posebne programe.
 

Dejan Dabić (levo), Borislav Anđelić (drugi s leva), Radosav Dravić (drugi s desna) i Dušan Vukić (desno)

DOMAĆI TAKMIČARSKI PROGRAM

Najviše filmova u domaćem takmičarskom programu bilo je iz kategorije dokumentarnih filmova. Posebno ističemo: „Lastu“, Milana Belegišanina – autentičnim dokumentarističkim sredstvima ostvarenu priču o dirljivom odnosu starca i laste, „Moj drug Srbija“, Sonje Blagojević, slojevit dokumentarac o humanoj misiji u Srbiji, klovna iz Amerike, Džoa Mame, a imponuje i sineastička posvećenost i vizuelna kultura filma „Moj svet pun svetlosti“, Andreja Aćina o nedovoljno poznatoj priči u široj javnosti o pioniru filma Milomiru Bojoviću. Kvalitetni i za analizu zanimljivi elementi mogu se naći i u „Bajnim vilama“, Marka Jeftića koji se dešava u beogradskom Domu penzionera i koji filmskim jezikom podseća na najbolja ostvarenja Gorana Paskaljevića, „Slobodi ili ništa“, Nenada Popovića koji govori o iskrenom i autentičnom pristupu u životu i rokenrolu frontmena Partibrejkersa, Zorana Kostića Caneta, kao i u „Muhi“, Dragana Mišića, čiji je glavni junak mladi Rom, radnik na građevini, koji je napravio hip-hop album.
Kratkim igranim filmom su uglavnom, kao i ranijih godina dominirale akademije, pre svih, Fakultet dramskih umetnosti, ali je bilo i radova sa BK Akademije, Akademije umetnosti iz Novog Sada, kao i radova nezavisnih produkcija. Mnogi filmovi nisu odmakli od studentskih i stilskih vežbi (ili priprema za dugometražni projekat), ali je to dobra prilika da se autori oprobaju u radu s glumcima, od kojih su neki bardovi naše glume, zatim u saradnji sa drugim, po godinama bližim kolegama i na kraju krajeva, u vođenju filmske naracije i ucelinjavanju montažne strukture. Iako je ova kategorija bila slabija nego ranijih godina ističemo „Jedan za njega, jedan za nju“, Ivana Bukvića o jednom zanimljivom odnosu u trouglu koji se dešava u „blokovima“ i „Časlavovu listu“ (film bi trebalo da se zove „Časlavljeva lista“, jer je to u duhu srpskog jezika, ali lektori su odavno prognani iz domaćeg filma), Miše Zorovića o tome kako se naša tranziciona stvarnost poigrava sa položajem jednog malog čoveka.
Kategorija animiranog filma imala je manje filmova nego inače i potvrdila je da je ova kategorija već dugo u krizi, koja nije samo kreativna, već i finansijska. Najzastupljeniji je bio „ŠAF“ iz Vranja sa dva filma, ali je bilo i novih autora i producenata što bi moglo da nagoveštava da za animaciju u Srbiji ipak dolazi bolje vreme.
Eksperimentalni film, sem za festivalske vukove, oduvek je bio nepoznanica za širu publiku koja je nenaviknuta na poigravanje elementima filmskog jezika i nenarativnost. Tako je bilo i ovoga puta, a i u ovoj kategoriji dominirali su filmovi sa akademija, mada je bilo i samostalnih autorskih radova.

 

Kadar iz pobedničkog stranog filma "Majica" Hoseina Martina Fazelija

MEĐUNARODNI TAKMIČARSKI PROGRAM

Kvantitativno najzastupljenija, ali i u kvalitativnom pogledu najbolja kategorija bio je kratki igrani film: „Škembići (a ne škampi) i luk“, Martona Sirmaija iz Mađarske, jednostavna priča u čijem je središtu konzumiranje hrane predstavljala je pravi mali biser i svakako, jedan od najduhovitijih filmova na Festivalu, „Majica“, Hoseina Martina Fazelije iz Češke, o višeznačnom odnosu koji se povodom majice uspostavlja u jednoj prodavnici, „Za šaku klikera“, Jelmera Hufena iz Holandije, zanatski precizno, gotovo briljantno režirana priča o deci koja se odupiru dvojici pijanaca za mesto pod suncem, „Policijski čas“, Levana Adamije iz Gruzije, koji se dešava krajem devedesetih u Tbilisiju u Gruziji.
U kategoriji dokumentranog filma zapaženi su bili filmovi iz regiona, koji govore o posttraumatskom stresu, pre svih, „Panj pun olova“, Branka Šmita iz Hrvatske, „Pančevo – mrtav grad“, Antonija Martina iz Italije, gotovo apokaliptično viđenje života i perspektive u gradu nedaleko od Beograda, “Moji prijatelji“, Lidije Zelović-Goekijan iz Holandije, koja, kao i njene drugarice iz detinjstva i mladosti u Sarajevu, živi daleko od rodnog kraja i želi da se makar na trenutak u njega vrati.
Animiranog filma nije bilo mnogo, ali je odskakao kvalitetom, od klasika kakav je Bil Plimton iz SAD-a „Šataj hotel“, do Miloša Tomića, našeg autora koji trenutno živi i radi u Češkoj, koji je za njega karakterističnom tehnikom piksilacije napravio „Pljunute poljupcem“, a ne treba zaboraviti ni film koji je otvorio Festival – vrlo dobri „Džon i Keren“, Metjua Vokera iz Velike Britanije.
Iz kategorije koja je formalno deklarisana kao eksperimentalna, izdvojila se „Muva“, Andreja Daskaleskua iz Rumunije, mada je ovaj film mogao da bude prikazan i u kategoriji kratkog igranog filma.

                                                                                          Dejan Dabić