Mada je ove godine, pod novim umetničkim rukovodstvom, poznatog reditelja srednje generacije i samog ovenčanog brojnim nagradama na ovoj manifestaciji, Janka Baljka i snažnu finansijsku podršku grada Beograda, iskazana želja za novim početkom i kroz festivalsku potku “Sve što je lepo...”, na žalost, to se nije u praksi i dogodilo.
Više je razloga za to. Stiče se utisak da se u pripremu ovogodišnje manifestacije dosta odocnelo krenulo, zaokupljena svojom primarnom delatnočću Direkcija FEST-a nekako je propustila da na odgovarajući način pripremi javnost i publiku za tradicionalno omiljen festival.
Odustajanje od Doma omladine (zbog rekonstrukcije) i tradicionalne sredine Doma sindikata (zbog “vašarskog” ambijenta foajea), nije u potpunosti nadoknađeno u Kulturnom centru. Jer je ozbiljno redukovana mogućnost prisustva tradicionalno verne publike, čak i u ozbiljnoj oseci gledalaca u našim bioskopskim dvoranama, sala ima svega 320 mesta a ni sam prateći ambijent kafića Movie bar uz dosta visoke cene usluga i dobru disko muziku nije stimulativno delovao na prisustvo i druženje novih i starih autora, studenata i zaljubljenika filma što je nekada bila značajna karakteristika, ove manifestacije.
Odluka da se otvaranje i zatvaranje festivala smesti u Teatar na Terazijama, takodje je dodatno, problematizovala čitavu ideju. Protokolarna podela ulaznica, gde se mnogi pozvani nisu pojavili, načinila je “rupu” u posećenosti i to upravo u dane kada je nekada sala festivala bila dupke puna. Sama dvorana teatra pokazala se dosta neprikladnom u raznim tehničkim detaljima za filmsku manifestaciju. Ako izuzmemo efektan nastup orkestra Maljokovića i njegovih vokalnih solista, ni šansa na otvaranju data glumcu kao naratoru nije iskorišćena da se upriliči neki efektniji retrospektivni materijal čitave manifestacije a negativna iskustva sa prošlogodišnjeg otvaranja Nacionalnog festivala u Sali Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu su se ponovila sa lelujajućim platnom smeštenim kod zadnjeg rikvanda što je dodatno opteretilo prisutne gledaoce.
 

Kadar iz najboljeg filma "Bajne vile" Marka Jeftića

Ostavljajući po strani ove organizacione i tehničke probleme koji su mogli biti blagovremeno otklonjeni osnovni problem čitavog festivala leži u nedvosmislenom produbljivanju jaza izmedju naše domaće produkcije i izbora filmova iz sveta u međunarodnoj konkurenciji. Nekada je naš dokumentarni i animirani film bilo luconoša u svetskim razmerama pronoseći slavu naših autora i njihovih ostvarenja. Danas je situacija radikalno drugačija. Većina dokumentarnih filmova u domaćoj konkurenciji kuburila je sa odsustvom novih ideja i rešenja, često se svodeći na puko televizijsko ne odvec stimulativno, snimanje materijala na različite teme. Nekadašnji sjaj naših dokumentarista u neku ruku su potvrdili upravo nagrađeni filmovi od ”Bajnih vila” Marka Jeftića (Gran pri festivala), dirljiva priča, poput nekada Paskaljevićevih “Zemaljski dani teku”, o penzionerima i njihovim snovima, ispunjena pozitivnom energijom, efektne “Laste” Milana Belegišanina (Zlatna plaketa Beograda) o starom “filozofski” nastrojenom pastiru koji govori o ljubavi i životu na uzbudljiv i jednostavan način do zanimljivog filma “Moj drug Srbija” Sonje Blagojević (Zlatna medalja Beograda) koji širenje klovnovske radosti deci u enklavama na Kosovu pretvara u metaforu jednog tmurnog vremena. Od ostalih vredni pomena su takođe ”A Bog je ćutao” Simo Brdara, “Čekaonica” Luke Uzelca i “Muha” Dragana Mišića.
O stanju animiranog filma na festivalu najbolje svedoči činjenica da se žiri u kome je bio i poznati animator Rastko Ćirić odlučio da u ovoj kategoriji domaćeg filma ne dodeli nijednu nagradu. Ipak, valja spomenuti prisustvo autorske škole iz Vranja sa filmovima “Bla, bla, bla” i “Enter” Gorana Stankovića. Što se tiče kratkog igranog filma ni tu nije bilo nekih posebnih pomaka niti iznenađenja. Većinom je reč o studentskim radovima, koji su ostvareni negde uz podršku oca, Laze Ristovskog u “Brižnom ocu” Petra Ristovskog, negde starijih kolega glumaca, poput Dragana Nikolica u “Drvo,kamen,oblak” Tamare Đukić ili “Časlavove liste” Miše Zogovića ili kolega sa klase, Stefana Buzorovića u filmu “Kod nas jedu pse” Bostjana Jerse.
Izbor stranih filmova bio je znatno ujednačeniji u svim kategorijama, informativan ali ne odveć otkrivački i obzirom na prisutna kretanja u svetu prilično prosečnog kvaliteta. Pored nagrađenog dokumentarca “Moji prijatelji” Lidije Zelović Geokijan iz Holandije u vidu efektne priče o ponovnom susretu drugarica iz Sarajeva koje je građanski rat posejao po svetu, pažnju zaslužuju i slojevita priča o toleranciji “Majica” Hoseina Martina Fazelija i porodici “Niski let” Jana Sikla iz Češke ili intimna isposvest ratnog veterana u filmu “Pan punj olova” poznatog hrvatskog reditelja Branka Šmita. Takođe i efektne kratke forme u animiranom filmu “Džon i Karen” Metju Volkera iz Engleske i eksperimentalnom filmu “Muva” Andreja Daskaleskua iz Rumunije.

                                                                                          Borislav Anđelić