Posle seljenja iz sale u salu, ove godine festival je konačno održan u maloj Dvorani kulturnog centra, što se pokazalo kao veoma ispravan potez čelnika festivala. Novi selektor Janko Baljak (autor kultnog dokumentarca “Vidimo se u čitulji”) u samo pet festivalskih dana otkrio nam je više od 80 dokumentarnih, kratkih, eksperimentalnih i animiranih filmova u dva glavna takmičarska programa i oko 60 filmova u specijalnom festivalskom programu. Za prosečnog filmskog gledaoca to su samo brojke i slike koje se vrtoglavo smenjuju na platnu. Ipak nekoliko filmova ostaće u sećanju svih koji su imali sreće da ih vide.
Krenimo redom, Gran pri festivala, što znači najbolji film u oba takmičarska programa, osvojio je dokumentarni film “Bajne vile” Marka Jeftića. Radi se o filmu izuzetne energije koji odiše optimizmom od početka do kraja. To je priča o 85-godišnjoj Meri Galevskoj, koja želeći da ispuni zavet svom pokojnom mužu ponovo osniva pevački sekstet, sastavljen isključivo od žena različitih životnih sudbina. One, iako u poznim godinama i svaka na svoj način noseći belege sopstvene prošlosti, zajedno prkose starosti dajući tako muzikom i iskrenim optimizmom, doprinos društvu. Laureat Marko Jeftić, pred kojim je izvesna svetla rediteljska budućnost, zatvorio je ovogodišnji festival. “Zlatne plakete Beograda” dobili su “Moji prijatelji” Lidije Zelović Goekijan u holandskoj produkciji i “Lasta” Milana Belegišanina. “Moji prijatelji”, dobar je dokumentarac ali i pomalo istrošena priča o ratu na eks-ju prostorima i njegovim posledicama. Mnogo smo toga videli poslednjih godina pa i filmova na tu temu. “Lasta”, reditelja izuzetnog talenta i senzibiliteta Milana Belegišanina, zaslužuje mnogo više pažnje. U samo petnaestak minuta otkrićemo svet i dušu jednog naizgled običnog čoveka i srpskog seljaka čiji se život iz korena menja zahvaljući prijateljstvu s jednom divljom pticom. Istinita priča o Bošku Dugačkom, čoveku koji je odgajio lastu, toliko se vezavši za nju u toku samo jednog leta, da mu je postala životna opsesija. Lasta nije zaboravila njegovu dobrotu, pratila ga je u stopu, stajala mu na ramenu dok je hodao selom, sletala na šubaru dok je okopavao kukuruz. Ali bližila se jesen a laste su morale na jug, starac je odlučio da sakupi pare i odvede je na more... Reditelj Belegišanin prikazivanjem starca u krupnom planu fokusira se isključivo na njegovu iskrenu naraciju otkrivajući nam tako na originalan način ovaj jedinstveni fenomen prijateljstva između laste i čoveka.
 

Kadar iz filma "Moj drug Srbija" Sonje Blagojević

Najsvetliji trenutak, i po potpisniku ovih redova, najbolji film festivala bilo je ostvarenje mlade rediteljke Sonje Blagojević “Moj drug Srbija” (Zlatna medalja Beograda za najbolji dokumentarni film). Još jedna neverovatna priča, ovog puta o Amerikancu Džozefu Aroneu, zaljubljenom u Srbiju i srpski način života. Simpatični Amerikanac iz San Franciska, poznatiji ovde kao Džo Mama, već godinama svakog leta dolazi u Srbiju i ostaje sve do jeseni. On ima srpske prijatelje s kojima obilazi Srbiju uzduž i popreko, preko sela i gradova, sabora u Guči pa sve do Kosova. On redovno odlazi u Kosovsku Mitrovicu gde oni kao putujući cirkus spremaju predstave za srpsku decu sa Kosova. Njegova iskrena i neobična ljubav prema Srbiji (bez ikakvog dodatnog razloga), nasmejaće vas ali i razgaliti do suza. Amerikanac Džo Mama je Arčibald Rajs modernog doba, i to baš u ovom teškom vremenu toliko potresnom za Srbiju. Reditelj Sonja Blagojević, autor je ovog filma u onim njegovim najbitnijim kategorijama, ona je i scenarista i snimatelj i producent. Bez obzira na priču koja je sama po sebi neponovljiva ovaj film zadovoljava i sve neophodne filmske uslove pa se stiče utisak da je reč o delu vrhunske produkcije. Ovaj dokumentarac sa elementima kratke igrane forme zbunjuje i uzbuđuje u isto vreme, jednom rečju, prava filmska poslastica. Primer ovog filma uliva nadu u budućnost srpske kinematografije. Mladi filmski autori, poput debitantkinje Sonje Blagojević, često sa neverovatnom umetničkom snagom i hrabrošću, otkrivaju nam različite i jedinstvene svetove ljudi za koje nikad i ne bismo saznali da nije umetnosti i filma kao najvažnijeg sinkretičkog medija savremenog doba.
Na kraju, valja pomenuti, još jedan značajan podatak, nagradu za životno delo dobio je naš poznati sineasta, montažer i reditelj Marko Babac. 55. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, u celini, je bio bolji od nekoliko poslednjih. Zato i vreme koje dolazi ohrabruje a ovih nekoliko pomenutih filmova zaslužuje bolji tretman. Nadajmo se da će uspešno nastaviti međunarodni festivalski uspeh ali i da će biti pokazani i našoj široj televizijskoj publici. Oni to sigurno zaslužuju.

                                                                                          Saša Janković

                                                    sfipresci@gmail.com