Rejf Fajns i Kejt Vinslet sjajan su par u novom filmu Stivena Daldrija „Čitač“ snimljen po istoimenom bestseleru Bernharda Šlinka. Uzbudljiva, strastvena ljubavna priča između mladog Mihaela i starije Hane neposredno pre početka Drugog svetskog rata dobiće sasvim neočekivani epilog kad Mihael (tada nastupa Fajns) iznenada susrevši Hanu nakon završetka rata saznaje nešto više o njoj i njenoj prošlosti. Iako se radi o suđenju za Holokaust, on je samo u pozadini dok je priča o Hani i Mihaelu u krupnom i bitnom planu. Iako je ova, zasad i jedina adaptacija Šlinkovog romana daleko od one za pamćenje, Kejt Vinslet u ulozi Hane prosto briljira, pa je s pravom nedavno i ovenčana Oskarom za ovu ulogu. Još je upečatljivija njena izuzetna uloga u filmu „Revolucionarni put“ Sema Mendesa, koji smo takođe videli na ovom FEST-u, gde joj je partner Leonardo Di Kaprio sa kojim se i proslavila u Kamerunovom „Titaniku“.
   Naslov koji ste svakako mogli preskočiti je novi film braće Koen „Spaliti nakon čitanja“. Ni glumačka plejada najcenjenijih holivudskih zvezda poput Džordža Klunija, Frensisa Mek Dormana, Džona Malkoviča, Tilde Svinton i Breda Pita nije pomogla površnoj krimi-drami o tajnim operacijama, o agentima i špijunima i čemu sve još ne. Dobri holivudski recept i ovog puta je upalio pa je tako bez obzira na kvalitet filma bilo dovoljno da na jednom mestu okupite nekoliko mega zvezda pa da film povrati uloženo i naravno dobro zaradi.
   Prošlogodišnji Berlinski pobednik brazilsko ostvarenje „Elitna jedinica“ Žozea Padilje krvava je i urnebesna slika brazilske stvarnosti. Droga, kriminal i nasilje dominiraju u favelama Rio de Žaneira 1997. godine dok se kao tračak nade pojavljuje činjenica da vođa jedne elitne policijske jedinice treba da uskoro postane otac. „Elitna jedinica“ svojom beskrupoloznošću, tempom i glavnom temom podseća na vrlo uspešni brazilski film „Božji grad“ Fernanda Meireljesa.
   „Gomora“ Matea Garonea pokazuje iz slične perpektive ali sa manje nasilja i više korupcije stvarnost italijanskog juga. Mafija znači novac i krv, pravila su jasna i mogu opstati samo oni koji se njima povinuju. Ovo je ukratko moto Garoneovog filma, koji je nedavno od strane Evropske akademije za film proglašen najboljim evropskim filmom u 2008. godini, rađenog po romanu Roberta Savijana koji je zbog tog romana na udaru italijanske mafije ali i domaće javnosti i to sve zbog navodnog „preuveličavanja stvarnosti“.  Da nije baš preterao pokazala je i filmovana biografija najpoznatijeg i godinama najmoćnijeg italijanskog premijera Đulija Andreotija u ostvarenju „Div“ Paola Sorentina. Čovek koji je sedam puta bio biran za premijera osuđen je u procesu za saučesništvo u ubistvu novinara 2002. godine na 24 godine zatvora da bi opet nedavno bio oslobođen svake odgovornosti. Kroz neverovatnu moć ovog čoveka sagledava se stvarnost italijanskog društva.  Andreoti je prikazan skoro kao bog, ne obazirući se nikad na sve optužbe i ucene i ne znajući za strah. I njegov sedmi mandat se možda ne bi razlikovao od prethodnih da mu na samom početku mandata rat ne objavljuje njegov najjači konkurent, moćna mafija. „Gomora“ i „Div“ ipak nisu ni u kakvoj konkretnoj vezi ali pažljivo „čitanje“ ovih filmova ukazuje na nerešiv problem koji Italija decenijama ima a to je mafija i sveopšta korupcija u društvu.

Kadar iz belgijskog filma "Lornina ćutnja" braće Darden

  
   Dobar deo kvalitetnih naslova ovogodišnjeg FEST-a dolazi nam sa prošlogodišnjeg Kanskog festivala. Jedan od Kanskih laureata je i odlični novi film braće Darden „Lornina ćutnja“ gde zapaženu ulogu ima manje poznata albanska glumica Arta Dobroši. Ona igra Albanku Lornu koja postaje saučesnik u planovima mafijaša Fabia za njeno brzo dobijanje belgijskog državljanstva. Biznis oko dalje prodaje državljanstva uključuje i jedno ubistvo što će Lornu probuditi iz njenog evropskog sna o boljem životu i budućnosti. Poznati belgijski reditelji Žan-Pjer i Lik Darden („Dete“, „Sin“...) još jednom su na vrlo suptilan način razotkrili mračnu stranu evropske svakodnevnice, ovog puta baveći se posledicama veštačkih ali i moralnih ljudskih granica.
   Skoro svi filmovi reditelja Gasa Van Santa prikazani su vrlo uspešno na prethodnim FEST-ovima. Beogradska publika navikla je da vidi svaki njegov novi film ali je on često znao i da je razočara. Ovog puta videli smo jedno od njegovih dosad najboljih ostvarenja. Reč je o filmu „Milk“ i poslednjih osam godina života Harvija Milka, poznatog borca za ljudska i manjinska prava iz San Franciska. Šon Pen u ulozi Milka ostvario je jednu od svojih najboljih uloga u karijeri i potpuno zasluženo Oskara (drugi po redu). Inače pre same premijere ovog filma u Sava centru desio se i jedan skandal jer je grupa gej aktivista pokušala da odloži projekciju nezadovoljna odlukom uprave Sava centra da im ne dozvoli organizovanje konferencije za medije inicirane premijerom ovog filma. Bez obzira na temu kojom se film bavi u pitanju je klasičan pokušaj zloupotrebe samog filma od strane aktivista dok je ogroman propust obezbeđenja naneo štetu samoj organizaciji festivala.
   Kad je reč o festivalskim programima, ostaje utisak da već godinama zahvaljujući čudnom „dilu“ distrubutera i direkcije FEST-a jedan deo programa ostaje potpuno neiskorišćen dok su drugi prenatrpani. Naime, pravilo je već godinama da svi filmovi koje su distributeri obezbedili budu prikazani u velikoj dvorani Sava centra, naravno u suštini je reč o uceni. Tako se desilo da projekcije u Sava centru poput nedovoljno atraktivnih, korejskog filma „Tragač“ ili kineskog „Grad 24“ budu poluprazne dok su karte u malim i tesnim gradskim dvoranama (DKC, Balkan) za novi domaći film "Život i smrt porno bande“ rediteljski dugometražni prvenac Mladena Đorđevića ili nagrađivani japanski „Tokijska sonata“ Kjošija Kurosave, prosto planule i pre početka festivala rasprodate.
   Po rečima čelnika festivala zahvaljujući kašnjenju distributera sa uplatama američkim studijima desilo se i to da filmovi poput osvajača osam oskara magičnog „Milionera iz blata“ Denija Bojla, Finčerovog „Neobičnog slučaja Bendžamina Batona“ ili najnovijeg odličnog filma Klinta Istvuda „Gran Torino“ neće biti prikazani na ovom FEST-u. Bez obzira na ove prateće okolnosti od ukupno osamdesetak filmova ovog festovskog izdanja, 37. FEST nudi priliku za dobru zabavu ali i široko duhovno putovanje. Od mladog argentinskog filma do tradicionalnog programa „FantAzija“, i dalje koncipiranog kao festival festivala bez obzira na skromne kapacitete takmičarskog programa „Evropa van Evrope“, Beogradski FEST ostaje i dalje vrlo važno mesto beogradskih filmofila.
   I ove godine to je presek svih važnijih svetskih festivala, zato je možda važnije videti male i ne-komercijalne filmove koji uvek mogu da iznenade kvalitetom ali i inovativnošću a to je upravo ono što svetskom filmu danas neosporno nedostaje. Manje biznisa a više umetnosti i originalnosti, najbolji primer za to je višestruki oskarovac Denija Bojla „Milioner iz blata“, film koji na žalost nećemo videti na ovom FEST-u ali je zato moguće kupiti njegovu ne-legalnu kopiju diska na svakom beogradskom ćošku. Tako se desilo da su naši distributeri svojom neažurnošću pre svega izgubili deo profita a građani koji su film već ne-legalno videli ostali uskraćeni one poznate draži doživljaja velikog platna. No, bez obzira na tu činjenicu i ovo festovsko izdanje zahvaljujući odličnom programu filmova u celini zaslužuje da bude pohvaljeno. To je i inteligentna i veoma obaveštena beogradska publika osetila pa će ovo izgleda bez obzira na aktuelnu ekonomsku krizu biti jedan od najposećenijih FEST-ova u poslednjih desetak godina.

Kadar iz američkog filma "Milk" Gasa Van Santa

*Tekst je objavljen u nedeljniku "NIN",
5. marta 2009. godine u broju 3036..

FIKCIJE DOMAĆEG FILMA (2.deo).
   Po već ustaljenoj dobroj tradiciji i ove godine FEST je bio mesto promovisanja domaće kinematografije, videli smo čak  pet ostvarenja od kojih su tri rađena u koprodukciji. Posebno je pohvalno što je u četiri slučaja reč i o domaćim ali i svetskim premijerama. Tako se odavno nije dogodilo da je na jednom mestu bilo moguće videti žanrovski i tematski toliko različite domaće projekte. Ako je sudeći po tome onda je srpski film konačno izašao iz stereotipova devedesetih i s početka novog milenijuma kad je većina naših filmova ličila jedna na druge i koji su se uglavnom bavili ratom, kriminalom, sankcijama, tranzicijom i beznađem srpskog društva.
   Filmom koji je zatvorio 37. FEST „Tamo i ovde“ njujorško-beogradskog reditelja Darka Lungulova možda je otvoreno jedno novo poglavlje srpskog filma jer se radi o jednoj novoj romantičnoj drami, netipičnoj za novi srpski film. Ispitujući na vrlo suptilan način granice ljudskih emocija reditelj i scenarista Darko Lungulov nastoji da svakom svom liku pristupi s maksimalnom pažnjom. Njegov glavni lik Robert (igra ga Dejvid Torton) je propali njujorški muzičar koji, iako očajan, još nije izgubio dušu i u stanju je da se iskreno zaljubi. Mladi emigrant Branko (Bane Trifunović) pokušava da se snađe u Njujorku i po svaku cenu želi da tamo dovede svoju devojku dok majka Olga (Mirjana Karanović) bez obzira na sudbinu i nemoć običnih ljudi pred teškim okolnostima živi dostojanstveno i sa puno ljubavi provodi svaki svoj novi dan. „Tamo i ovde“ jedan je od onih filmova koji nemaju velikih ambicija, on ne provocira ali i nikako ne ostavlja ravnodušnim gledaoca jer vešto do kraja nosi jednu romantičnu i toplu ljudsku priču o odlasku mladih na Zapad ali dostojanstvu, hrabrosti pa čak i prkosu onih koji ostaju.
   Mladog reditelja Mladena Đorđevića poznajemo po njegovom veoma uspešnom prvencu dokumentarnoj rapsodiji „Made in Serbia“. Tim smelim i odmerenim dokumentarcem o jadnom i komičnom stanju porno-industrije u Srbiji skrenuo je pažnju na sebe. Njegov prvi igrani film „Život i smrt porno bande“, prikazan na minulom FEST-u, na neki način se može smatrati i nastavkom prethodnog dokumentarca, ali je on bitno i kvalitativno drugačiji. Iako je zaokupljen istom temom reditelj Đorđević je u novom filmu tretira na jedan potpuno ne-konvencionalan način. Porno banda je skup homoseksualaca, travestita, narkomana i porno glumaca i glumica. Oni su ogrezli u nemoral i osvedočeni otpadnici društva. Vođeni propalim porno rediteljem Markom (Mihajlo Jovanović) oni odlučuju da se posle neuspeha njihovog porno kabarea u Beogradu otisnu na turneju po Srbiji kako bi seksualno edukovali srpske seljake. Kad onda kod srpskog seljaka „prorade“ motka i lopata oni beže glavom bez obzira ali na tom putu upoznaju čoveka koji reditelju Marku nudi da za njega snima takozvane „snaf“ filmove. To su snimci realnih egzekucija i ubistava koji se za velike pare prodaju bogatim poremećenim ljudima na Zapadu koji uživaju u tuđoj smrti. Rekli bi sve luđe od luđeg.

Kadar iz domaćeg filma "Tamo i ovde" Darka Lungulova

Đorđevićeva „Porno banda“ kao u Žilnikovim „Ranim radovima“ pre četiri decenije propovedajući o seksualnim slobodama nastoji da u običnom srpskom čoveku razotkrije licemerje i tako se obračuna sa svim i svačim što u društvu egzistira. Zanimljivu početnu ideju da se filmu pristupi iz nekog političkog ili socijalnog ugla narušila je njegova preterana degutantnost (prikaz zapuštenih klozeta), često nepotrebno nasilje u estetskom smilu (klanje koze sa prskanjem krvi) ili neodmereno kadriranje i obilje i najbolesnijih seksualnih perverzija. Bez obzira na svoje očigledno zanatsko umeće i neospornu rediteljsku hrabrost koju je iskazao načevši ovu temu, Đorđevićevom filmu najviše nedostaje mera i jednim dobrim delom odsustvo svake estetike. On gledaoca ne štedi ali u onom bukvalnom smislu, poigravajući se njegovim strpljenjem više od 100 minuta. Oni koji izdrže do kraja razmisliće dobro da li je ipak reč samo o fikciji ili o nečem ozbiljnijem?
   Reditelji debitanti Milan Todorović i Milan Konjević (i scenarista) u filmu „Zona mrtvih“ bavili su se jednom drugom temom takođe ne-tipičnom za novu srpsku kinematografiju. Popularno nazvan prvim srskim „zombi“ filmom, „Zona mrtvih“ je područje Pančeva gde u vazduhu dospeva opasan biohemijski otrov koji truje meštane i pretvara ih u horde zombija. Agenti Interpola koji ovim putem slučajno prevoze tajanstvenog zatvorenika (Emilio Roso) moraće sa njim da se udruže kako bi pobedili zombije. Bez obzira na neke ozbiljne dramaturške nedostatke, veoma zapaženu ulogu u ovom ambicioznom projektu u celini snimljenom na engleskom jeziku (verovatno iz komercijalnih razloga) ostvario je Miki Krstović, dok su za svaku pohvalu i maske Miroslava Lakobrije i Nenada Gajića.
 

"Maradona" reditelja Emira Kusturice - prava festovska poslastica

   Posle Kana i Mokre Gore, Kusturičin „Maradona“ prikazan je i u Beogradu. Emir Kusturica, iskreni obožavatelj živog fudbalskog boga Dijega Armanda Maradone kroz ispovest i priču o njegovim usponima i padovima, naslikao je i jedno turbulentno političko vreme u kojem njegov junak živi. Od čuvenog istorijskog Maradoninog gola rukom Englezima u četvrtfinalu svetskog prvenstva 1986. godine koji je popularno nazvan osvetom za poraz Argentinaca u ratu na Foklandskim ostrvima do njegove ispovesti o mračnim godinama kokainske zavisnosti, film nosi pečat prepoznatljive rediteljske poetike. Kad Kusturica za godine siromašnog detinjstva Maradone ili za njegov kasniji ljudski i moralni pad ispravno pronalazi sličnosti u svojim filmovima poput „Sjećaš li Doli Bel?“, „Otac na službenom putu“ ili „Crna mačka beli mačor“, postaje jasno da su njegovi likovi univerzalni i primenjivi čak i na život jedne legende kakav je Maradona. On je danas mnogo više od nekadašnjeg „genija“ i bivšeg fudbalera, politički je aktivan i okoreli protivnik globalizma, Buša i amerikanaca (kao i Kusturica) i veliki poštovalac Čea, Kube, Kastra i svih slobodnih revolucionara. Njegove simpatije prema Srbiji su neskrivene a on u patnji Srba vidi i nesrećnu sudbinu svog argentinskog naroda. Od Buenos Ajresa gde mu njegovi zemljaci pevaju i sve opraštaju jer je fudbalski bog do Beograda gde ga ljudi oduševljeno prepoznaju na ulicama preko Kube gde satima razgovara sa Fidelom Kastrom do Napulja gde je ljubav prema njemu prelazila u histeriju i blagi fanatizam, sve je to Maradona ali i one  mračne godine kad je pao, zaboravio na sebe i svoju porodicu i kad je mislio kao i junaci u Kusturičinim filmovima da je mrtav. Kusturičin „Maradona“ ozbiljan je dokumentarac, temeljno rađen nekoliko godina, koji slavi jednu ličnost ali je često i ne štedi, istovremeno ga pokazujući i kao neustrašivog boga ali i kao ranjivog i običnog čoveka skrhanog emocijama.
   Kanski pobednik „Između zidova“ beogradskog poznanika Lorana Kantea kroz prikaz jednog školskog razreda u problematičnom kraju Pariza vešto otkriva često nepremostive probleme s kojima se suočava multi-etničko francusko društvo. Samo jedan razred u jednoj francuskoj školi preslikano je stanje današnje Francuske gde naturalizacija stranaca često nosi veoma bolne posledice. „Između zidova“ je dosadašnji Kanteov najsmeliji film, vrlo poučan i koji nas ostavlja bez jasnog odgovora jer je potrebno da ga svako od nas iznova traži onog trenutka kad naša tolerancija postaje nedovoljna.

Indijski film "Sreda" Niradža Pandeja je pravo otkrovenje 37. FEST-a

„Rvač“ Darena Aronofskog, prošlogodišnji venecijanski pobednik, je potresna priča o profesionalnom rvaču Rendiju „Razbijaču“ (igra ga Miki Rork), koji na vrhuncu moći zbog oboljenja srca biva prinuđen da se povuče iz ringa. Prilikom pokušaja da od komadića stvarnosti izgradi normalan život shvatiće da on jednostavno ne ume da živi van ringa. Njegov otuđeni odnos sa ćerkom i neostvarena ljubavna romansa sa striptizetom još više će ga učvrstiti u nameri da se vrati u ring jer je to jedino što on u životu zna da radi. Reditelj Aronofski i odlični Miki Rork  duhovitim i inteligentnim pristupom napravili su dirljivi portret o sportisti koji se ne predaje i kome borba struji u venama, bez želje da se povinuje prosečnosti i prilagodi životima običnih ljudi.
   Još jedan film sa minulog FEST-a nipošto ne treba izostaviti od pominjanja. Reč je o indijskom, autorskom filmu „Sreda“ reditelja i scenariste Niradža Pandeja, koji govori o samo četiri sata jedne srede u Mumbajiu, moćnom finansijskom centru Indije. Policijski komesar Ratod dobija poziv u kome se traži da se u roku od četiri sata organizuje puštanje četvorice opasnih terorista. Ovaj do poslednjeg kadra uzbudljivi triler zapanjuje svojom nepredvidivošću i pokazuje šta se dešava kad nemoćni građani uplašeni terorizmom ali i hrabri obični ljudi odlučuju da preuzmu „stvar u svoje ruke“ i tako zaštite svoja prava. Pored očekivano dobrih japanskih i korejskih filmova filmova („Tokijska sonata“, „Bez daha“...), „Sreda“ Niradža Pandeja jedno je od najvažnijih otkrića 37. FEST-a i film koji je svakako za preporuku gledaocima i distributerima za bioskopsku eksploataciju.
   Više od osamdeset prikazanih filmova i sto hiljada gledalaca 37. FEST-a, u vreme kad je stanje u srpskim bioskopima već godinama poražavajuće, više je nego dobar rezultat. Zato ako možda i nismo videli sve što je trebalo onda smo ipak mogli da između ponuđenog biramo, takav je bio ovogodišnji festovski meni.
 

Saša Janković sfipresci@gmail.com