Najveća metafora, koja je na okrutan način demonstrirala da je jedno poglavlje FEST-a zauvek zatvoreno je, smrt njegovog osnivača, filmskog kritičara Milutina Čolića, usred festivala. Jer FEST kakvog je osmislio njegov dugogodišnji ’spiritum movens’, dešava se u jednom drugačijem trenutku, u novom mileniju, u jednom novom i odrpanom Beogradu, devastiranom ratovima i političkim mahinacijama. Zato je teško govoriti o FEST-u kao festivalu, već više kao spomeniku ili recidivu, jer su promene neprimetne, program i dalje ’ziheraški’, ono što je već overeno nagradama velikih festivala (a dostupno za šaku dinara na piratskim DVD’ima). Gubeći trku u okruženju sa ambicioznijim Motovunom, već etabliranim Sarajevom i rastućim ZAGREBFESTOM, FEST se nezgodno ognezdio između Berlina od kojeg uzima mrvice i ’Oskara’ koji publiku evidentno dodatno ne draškaju. Pomalo nemušte priče o nedolasku apsolutnog oskarovskog terminatora ’Milionera iz blata’ (Slumdog Millioner) zbog dugova distributera, ili o stotinama hiljada gledalaca je bacanje medijske prašine u oči, jer je domaći vrh recesije i štednje već evidentno uzeo svoj danak na festivalu, napravivši od njega beskonačan niz projekcija, bez koncepcije, sinkopiran efektnim, ali slabo plasiranim gostima i pratećim manifestacijama. Švedski sto, bosanski lonac, papazjanija, sve su to moguće gastronomske metafore na ono što je konačan utisak o festivalu, a statističari bi imali šta da kažu, u procentima, ako bi broj projekcija podelili sa brojem gledalaca, gde se plašim da bi krajnji ishod bio krajnje neatraktivan i dodatno srušio miz u konstrukciju o jednom od najgledanijih festivala u poslednjih dvadeset godina. Koliko je žurka koštala saznaćemo ako nam rezultati budu transparentno plasirani, štp me podseća na prastari vic:’Kako policija (tada milicija) lovi krokodila? Tako što uhvate guštera i biju ga dok ne prizna da je krokodil!’. U ovoj bari sa mnogo aligatora, FEST je dobio neočekivanog saveznika u najvećem neprijatelju prosečnog građanina – poltici. Čudni su putevi Gospodnji, ali i demokratije u Srbiji, tako smo zahvaljujući autorima koji su se beskompromisno uhvatili najvrelijih političkih tema, pomalo neplanirano i sami dobili lekciju da samo lična odgovornost i hrabrost može da bude odgovor na aroganciju i ignoranciju političara koja se svakodnevno najbolje registruje u slabo gledanom realitz showu zvanom Skupština Srbije.
 

Kadar iz filma "Div" Paola Sorentina

U tom duhu moguća je paralelelna analiza dva bisera, decenijama posrnule Italijanske kinematografije GOMORA (Gomorrah, Ita 2008) Matea Garonea(Matteo Garrone) i DIV (Il Divo, Ita-Fra 2008) Paola Sorentina (Paolo Sorrentino), već ovenčani nagradama i slavom na prošlogodišnjem Kanu (Cannes) a zatim i širom nesrećne planete. Gomora je naravno akronim za Kamoru, mafiju sa juga Italije, koja je entitet u odnosu na prestižniju i poznatiju Mafiju ili kako bi to pravi žabr sa ponosom rekao ’cosa nostra’ ,naša stvar. Kamora je ništa beskrupuloznija, a njeno najveće zlo je što je pružila pipke ne samo među političare i policajce, nego kao i u našoj Srbiji, u generaciju bez iluzija i budućnosti. Milje glavnih junaka je blizak i bratiji i sponzorušama, iz ’silikonske doline’ i splavova, koji se novoj generaciji nude kao modus novog identiteta. Uverljivost filma je bazirana na iskazima autsajdera i sudbini autora koji je postao novi Salaman Ruždija,čiji je svaki novi dan možda i poslednji. I Kamora je sada postala politički problem Italije i Ujedinjene Evrope, o kojoj se više ne šapuće, zahvaljujući hrabrosti autora koji su još jednom dokazali, da umetnost, može da bude autentična i angažovana, a ipak kvalitetna i originalna. Njegov stil je dokumentaristički i na momente u potpunosti ruši iluziju da se pred gledaocem odvijaju tek pokretne slike a ne kloaka provincije Kazerta.
DIV je nasuprot njemu apsolutna stilizacija, reditelja u usponu, Sorentina, koji je izoštrio rukopis, ali je nedostajalo delo. Politička saga o politički besmrtnom Đuliju Andreotiju (Giulio Andreotti), političaru ali i kvalifikovanom ubici, makijavelisti bez stila, smešna je do bola ali i zastrašujuća, jer njegova karikaturalnost je gotovo hiper-realistički portret nekih političara sa naše političke scene. Đulijo i njegova gerontološka klika vratili su Italiju u mračnu predrenesansu, šireći laž i korupciju, kao kugu. Veliko upozorenje da pajac nije uvek komični lik. Andreoti neodoljivo podseća na trentno aktuelnog premijera, vlasnika gotovo svih medija i kluba,koji i pored ergele fudbalskih zvezda, gubi bitku na svim frontovima. Naravno reč je o parametru političke nekorektnosti, jednom i jedinom Silviju B. kojeg je već dobro ’nagazio’ Nani Moreti (Nani Moretti) u filmu MONSTRUM (Il Monstro). Evo još jedne apokrifne dosetke koja kruži italijanskom čizmom. Navodno Silvio voli da se noću nag šeta po kući i da u adamovom kostimu pohodi frižider radi grešnih,ali slatkih ponoćnih gastronomskih avantura. Jednom ga tako zatiče jedna od sluškinja u jednoj od vila i uzvikuje zbunjena:’Gospode!’, a goli gospodin joj odgovara:’Gosposđo kada smo sami zovite me samo Silvio!’. Čovek koji je novog predsednika SAD nazvao ’dobro osunčanim’ možda će jednom doživeti sudbinu Andreotija i njemu sličnih, kada mu iscuri imunitet i rok političkog trajanja.
Ili će sa jahtom da odjezdi u zalazak sunca, ka prostorima gde Milk znači samo mleko, i gde se licemerno ne prebacuje loptica zbog prikazivanja gej filma u sredini gde su parametri morala nose mačetu ispod sakoa a nekadašnji gospodari života i smrti, a sada pisci bestselera, plastičnim pištoljima i lojalnim jatacima planiraju da odejezde u što zabačeniji kutak globalnog sela u kojem se sve teže sakriti.
Jedna od najboljih stvari koje se deseila na FEST-u je, što jedan mladi čovek nije skočio sa natrule Gazele u Savu koja hrli ka Dunavu iako su ga njegovi iznervirani sugrađani i ini tranzitni posetioci u to ubeđivali, hrleći toplosti doma svog nakon napornog radnog dana.
Tako je ovaj put politika, ali ona koja je život, a svaki čovek političko biće, ’ zoon policon ’,bacila pojas spasa Titaniku zvanom FEST, a za one koji ne znaju, ili nisu gledali kraj istoimenog filma, on na kraju tone, a muzičari sviraju, i dok se svetla gase, a bogati i siromašni, ravnopravno umiru u ledenoj vodi.
Zatim sledi natpis KRAJ. Naravno ne sme da se prekine jedna fascinantna tradicija ali je vreme za promene, i to ne na automobilu na reciklažu u pokretu, nego u planiranju,informisanosti i i nkorporaciji generacije koja bi svugde u svetu briljirala, iako ponajviše liče na gubitnike, a na filmskom platnu i u oskarovskoj noći dobitnike, milionere iz blata.
 

Dinko Tucaković

                                                    FIPRESCI SRBIJA POST FESTUM
 

Borislav Anđelić: IZMEĐU NIČEGA I NEČEGA. Pored, već viđenog dokumentarca “Maradona” Emira Kusturice, na FEST-u su premijerno prikazana, tri debitantska ostvarenja najnovije srpske produkcije.To je za svaku pohvalu, jer time ova manifestacija, poput, sličnih u svetu, populariše domaću kinematografiju. “Zona mrtvih” Milana Konjevića i Milana Todorovića je prvi dugometražni srpski zombie film. U filmu rađenom u znaku nepretencioznog repertoarskog izdanja, u kome ima brojnih filmofilskih omaža žanru, dosta vešto uklopljenih u lokalni kolorit, reč je o invaziji zombija u Pančevu..
Milan Nikodijević: FEST – NIKAD KAO NEKAD? Kao i svake godine u ovo vreme, trudim se da složim utiske posle deset dana provedenih u bioskopskim salama Sava Centra, Doma sindikata i Kulturnog centra Beograda. Još od nezaboravnog prvog festovskog iskustva, Povratka Džedaja 1984. kada sam sa šest godina gledao to filmsko čudo iz trećeg reda velike sale SC, svakog februara uživam u mogućnosti da u jednom kratkom periodu pogledam sve značajne svetske filmove iz prethodne godine. To je i najveći doprinos Festa kulturnom životu Beograda i nešto po čemu je naš grad jedinstven u svetu..