36.BEOGRADSKI FEST

55.KRATKI METAR

FILMSKI FESTIVAL SRBIJE

SOPOTSKI FESTIVAL

PALIĆKI FESTIVAL

VRNJAČKA BANJA

NIŠKI FILMSKI SUSRETI

NIŠKI FILMSKI SUSRETI

VRNJAČKA BANJA

PALIĆKI FESTIVAL

SOPOTSKI FILMSKI FESTIVAL

FILMSKI FESTIVAL SRBIJE / NOVI SAD

54.KRATKI METAR

35.BEOGRADSKI FEST

NOVI FESTIVAL AUTORSKOG FILMA

41.NIŠKI FILMSKI SUSRETI

VRNJAČKA BANJA '06

HERCEG NOVI '06

53.KRATKI METAR

34.BEOGRADSKI FEST

U vreme kad bioskopi propadaju jer gledaoca jednostavno nema ovakvi mali festivali za ovdašnje filmske radnike nisu samo nada već i poslednja slamka spasa. Ipak festivali traju tek 7 ili desetak dana a život ide dalje. Kako god, bilo je vrednih ali i beznačajnih filmova. I svakako, trebalo je videti i nove filmove dobrih, starih autora ali i neke odlične debitantske radove.

Novi film ruskog reditelja Aleksandra Sokurova „Aleksandra“ (Aleksandra) jedno je od najvećih razočaranja festivala. Priča o babuški koja odlazi u posetu svom unuku, ruskom kapetanu koji ratuje u Čečeniji ima smisla ali je sve ostalo ispod nivoa ovog značajnog reditelja. Ako su neki njegovi prethodni filmovi kao što su „Ruska barka“ i „Sunce“ bivali i hvaljeni i osporavani oko novog filma nažalost nema nikakvih dilema. „Aleksandra“ je njegov najdosadniji film. Pokušaj da se kroz odnos bake i unuka pokaže mističnost „večitog rata“ u Čečeniji ne samo da nije uspeo već on gledaocu ostavlja utisak jednog poptuno pogrešnog scenarističkog i rediteljskog postupka. Pa, ipak iako je ovo njegov najlošiji rad ne bi se moglo reći da je reč o autorskoj krizi ili zamoru ideja već se verovatno radi samo o još jednom filmu koji će brzo biti zaboravljen.
 

Kadar iz filma Aleksandra Sokurova "Aleksandra"

Meksički reditelj Karlos Rejgadas skrenuo je pažnju na sebe svojim debitantskim filmom „Hapon“ (2002) dok je njegov drugi film „Bitka u raju“ (2005) takođe imao zapažen festivalski uspeh. Novi Rejgadasov film „Prigušena svetlost“ (Stellet licht) rađen na holandskom jeziku je priča o Johanu, čoveku koji se bori i lomi između ljubavi i odanosti, vernosti i strasti. Kako filmski minuti odmiču gledaocu njegova borba postaje sve manje simpatična i podnošljiva a kulminiraće prelepim kadrovima na kiši u trenucima kad njegovoj ženi od bola prepukne srce. „Prigušena svetlost“ jedan je od onih autorskih filmova zbog kojih ovakvi festivali i postoje u svetu ali on ipak još ne dostiže onu rediteljsku zrelost koju nam je ovaj talentovani reditelj obećao svojim prvim filmom.

Tematski vrlo sličan ali dramaturški ipak bitno drugačiji je i novi film turskog reditelja Nuri Bilge Cejlana „Podneblja“ (Iklimer). Znatno ispod bilo kakvog proseka „Podneblja“ ne samo da se ne bave svojom osnovnom temom već i pored prosečnog filmskog trajanja imaju bar trećinu minuta viška ali je svakako vrednije pomenuti znatno uspešniji turski, debitantski film „Takva – Strah od Boga“ (Takva) Ozera Kiziltana. To je priča o islamskom fundamentalisti koji se odupire iskušenjima modernog života. Uporednim prikazom napredne, sekularne Turske i rigidnog, muslimanskog načina života kroz oči čoveka koji je već izabrao stičemo ispravni utisak da je život na kraju ipak stvar ličnog izbora, uverenja i stavova.
 

"Takva - Strah od Boga" Ozera Kiziltana

I kad se utisci srede i ohlade rumunski film „California Dreamin“ Kristijana Nemeskua je bez sumnje daleko najbolji film festivala, dobitnik glavne nagrade „Aleksandar Saša Petrović“ kao i nagrade žirija kritike FIPRESCI Srbija. Nažalost, reditelj Nemesku posthumno je nagrađen. On nije uspeo da završi svoj film jer je stradao u saobraćajnoj nesreći tokom završetka snimanja filma. Odličan scenario, briljantna režija i perfektna glumačka podela samo su neki od kvaliteta ovog debitantskog filma. Njegov prethodni odlični kratkometražni film „Marilena iz 7. paviljona“ videli smo nedavno na FEST-u. Bio je to prvi susret beogradske publike s ovim nadarenim autorom ali već na narednom festivalu i poslednji. Rumunski film ali i evropska kinematografija njegovom iznenadnom pogibijom doživela je ogromni gubitak. Radnja se dešava 1999. godine u jednoj rumunskoj „nedođiji“ u vreme NATO bombardovanja Srbije. Voz u kojoj je grupa američkih vojnika na čelu sa kapetanom Džonsom (igra ga odlični holivudski glumac Arman Asante) biva zaustavljen u jednom rumunskom selu. Dok šef stanice Dojaru (Razvan Vasilesku) ne želi da nadmene američke vojnike propusti bez uredne dozvole, starešina sela (Jon Sapdaru) želi da Amerikance ugosti i priredi im doček. Kroz odnos američkih vojnika i meštana sela reditelj Nemesku pokazao nam je mentalitete dve civilizacije, formirane zapadne i istočne koja želi da se menja. U najboljem stilu ranog Formana i kasnog Felinija „California Dreamin'“ opisuje život u punoj snazi i slavi njegovu lepotu nepredvidivosti. Iako reditelj nije uspeo da film završi do kraja, njegov kraj je ipak dramaturški potpuno opravdan. Možda bi kraj onda bio i efektniji ali i ovako on je baš onakav kakvim ga je život režirao, iznenadan i nepredvidiv. I ne samo zbog nagrada već i iz mnogo drugih razloga ovaj mali, simpatični film sigurno zaslužuje da bude otkupljen za bioskopsko prikazivanje i prikazan našoj široj publici. Od Argentine i Meksika do Turske i Rusije beogradska publika mogla je da ovih dana makar na platnu prošeta svetom. Nedostajali su filmovi iz Azije ali niko nije savršen. Tako su završeni ovogodišnji beogradski “autorski svetovi”.

                                                       Saša Janković


FIPRESCI SRBIJA POST FESTUM
 

Kristina Đuković: Strogo kontrolisani voz. California Dreamin', dugometražni debi nedavno tragično preminulog reditelja iz Rumunije, Kristijana Nemeskua energično je iskočio iz uglavnom (čast izuzecima) neodlučne i spore promenade filmova iz glavnog programa ovogodišnjeg Festivala autorskog filma. Ime Kristijana Nemeskua zapamćeno je prošle godine kada se ovaj rumunski reditelj predstavio domaćoj publici (FEST 2006) svojim filmom Marilena iz 7. Paviljona..

Igor Stanojević: Kriza autorskog filma. U Beogradu se u proteklih nedelju i nešto dana održao Festival Autorskog Filma, 13. po redu i, čini se, po kvalitetu filmova najlošiji ikada. Više nego ikada ranije, provizorno nazvani 'autori,' rešili su da nas zgrabe za gušu i dave, dave, dave, sve dok od njihovih filmova ne pronađemo bekstvo u izlazu iz sale, ili toplom zagrljaju sna. Kadrovi su trajali koliko im je volja, bez obzira da li se u njima nešto dešava ili ne (najčešće ne), svaki stručni segment proizvodnje filma, poput fotografije, montaže i slično, bio je oličenje proseka i neinventivnosti i..