Priča bi, naizgled, bila jednostavna da nije propuštena kroz Kusturičin specifični filmski jezik (mada ne treba prevideti činjenicu da je Kusturica potpisan i kao prvi scenarista ispred Ranka Božića koji je i izmislio ovu filmsku priču, iz čega neminovno sledi zaključak da je »Zavet« imao mnogo scenarističkih »ruku«); deda šalje unuka u grad da proda kravu i ispuni njegov zavet – treba da kupi ikonu i nešto što mu na srcu leži i naravno, da dovede sebi ženu. U ispunjavanju zaveta deda Živojina, unuk Cane zaljubljuje se u devojku Jasnu upadajući u isto vreme u sukob sa kriminalnom družinom koju predvodi beskrupulozni bos Bajo, koji sa Jasnom ima druge planove; Canetu u svemu pomažu unuci dedinog pobratima Trifuna.
»Zavet« je dodatno obogaćen u vizuelnom smislu Živojinovom naklonošću ka tehnološkim izumima (periskopima i svakojakim čudima) koji u ovom filmu imaju svoje puno dramaturško opravdanje neretko dovedeno do apsurda kao u slučajevima kada on učiteljicu Bosu štiti od neumornog udvarača iz Ministarstva. Kusturični kadrovi su furiozni, sve vrca od energije i vizuelnosti, ali ne možemo se oteti utisku da su scene ucelinjene sa nedovoljno strpljenja i pomalo aljkavo (najnoviji, kao i nekoliko prethodnih filmova, Kusturica kao da radi u žurbi, jureći sopstvenu imaginaciju i rokove za snimanje i montažu); ta nezaokruženost u zanatskom i emotivnom smislu itekako smeta gledaocima koje ne zadovoljava samo onaj prvi, najosnovniji sloj vizuelnih senzacija (Kusturica nije površan reditelj, njegov film pun je različitih sineastičkih, i ne samo sineastičkih posveta, čak i malih ličnih »obračuna«, kao npr.onaj sa vulkanizerkom Srbljanović, ali utoliko pre se vidi isforsiranost njegove filmske strukture i »štepovi« u naraciji).

I u »Zavetu«, Kusturica je ostao dosledan kombinovanoj glumačkoj igri naturščika i vrhunskih glumačkih profesionalaca. Tako naspram debitanata Uroša Milovanovića i Marije Petronijević (Cane i Jasna), stoji vrh domaćeg filmskog glumišta – Aleksandar Berček (deda Živojin), Predrag-Miki Manijlović (Bajo) i Ljiljana Blagojević (učiteljica Bosa); zapažena je, kao i u prethodnom Kusturičinom filmu, uloga njegovog sina Stribora koji je, osim što je odigrao lik Topuza, jednog od Trifunovih unuka, istovremeno napisao i originalnu muziku za film. Sve to u kombinaciji sa kamerom iskusnog Milorada Glušice, deluje efektno, ali i pomalo već vidjeno. Da li je reč o potrošenom autorskom konceptu ili nečem drugom, pokazaće verovatno Kusturični sledeći filmovi?