UMRI MUŠKI 4.0 (LIVE FREE OR DIE HARD)
Režija: Len Wiseman
Scenario: Mark Bomback
Uloge: Bruce Willis, Justin Long, Timothy Olyphant, Kevin Smith
Proizvodnja: 20th Century Fox, 2007.
Distribucija: Tuck
Vic koji je bio aktuelan u vreme najveće popularnosti Kamerunovog
Titanika, a po kome Brus Vilis nije igrao u pomenutom filmu zato
što bi sigurno spasao brod, posle četvrtog izdanka akcionog
serijala Umri muški, dobija kakav takav smisao. Od luksuznog
nebodera, zatim prometnog aerodroma, te zagušljivih ulica
Njujorka, delokrug vratolomija buntovnog Džona Meklejna se
proširio na celokupnu istočnu obalu SAD, ne ostavljajući mu baš
mnogo prostora za eventualni novi nastavak priče.
|
|
Meklejn je atipičan američki heroj, oportunista i dugoročno
životni luzer, što i sam priznaje u jednom dijalogu u prvoj
polovini filma. Pre toga saznajemo da je i dalje razveden i da ga
osim bivše žene ni ćerka mnogo ne poštuje. Nekadašnje dogodovštine
i stari likovi se ne pominju. Zato je premisa i dalje ista, samo
su apetiti veći i u destrukciji i u potencijalnom plenu. Radnja
počinje misterioznim ubistvima nekolicine poznatih hakera koje
prati kolaps celokupnog kompjuterskog sistema SAD. Meklejn treba
da sacuva jedinog preživelog i naravno otkrije mastermajnda cele
opeacije. Taj glavni negativac, predvodnik sajber terorista je nus
produkt američkog sna. Isfrustriran, neshvaćen, osporavan, željan
osvete i pažnje. Relativno loše napisan i bledo odigran, ni blizu
svojim prethodnicima, braći Gruber, koje su otelotvorili Alen
Rikmen i docnije Džeremi Ajrons.
A koliko se najpoznatija Vilisova uloga menjala tokom 20 godina i
četiri filma? Prilično. U prva dva dela imamo pedantnog mladog
policajca vernog porodičnim vrednostima, u trećem je odan alkoholu
i samodestrukciji, a u aktuelnom izdanju je negde na sredini. Malo
stariji, malo elegantniji, manje arogantniji i značajno veštiji i
iskusniji. Za njega je sada sve obična rutina.
|
Umri
muški 4.0 obiluje pucnjavom, jurnjavama, eksplozijama i kaskaderskim
egzibicijama ali režija Lena Vajsmana (Underworld 1&2) je daleko od
standarda Dzona Mektirnana i Renija Harlina. Da se jedan od njih
dvojice kojim slučajem našao u rediteljskoj stolici, a kad smo već kod
toga čudi me što nije, ne verujem da bi uz sve ustupke studiju ili
scenariju dozvolio nepotrebno samoparodiranje u završnim sekvencama
koje uz svu pirotehniku i atraktivnost ne idu u korist ukupnog utiska
o filmu. O kastriranju slike filterima i kolor korekciji da i ne
trosim reči.
Megalomanstvo, poigravanje logikom, zdravim razumom i zakonima fizike
je dobrodošlo u holivudskim blokbasterima, ali dozirano, jer pitanje
je koliko daleko može da se ide, posebno kada se razvija jedan serijal
i lik. Zamku u koju su u završnim poglavljima neslavno upale mnoge
srodne franšize poput Smrtonosnog oružja, Policajca sa Bevrli Hilsa
ili Nemoguće misije, nije izbegao ni poslednji Umri muški.
|