Uzgred, Romima su se bavili i drugi autori, a mnogobrojni su nas u svetu predstavljali filmovima u kojima likovi nose naša imena, govore našim jezikom, a karakteri su im mnogo negativniji nego li što je jednim delom u nas uvreženo mišljenje o pomenutoj manjini, ili kako su prikazani likovi u navedenim Kusturičinim filmovima); pa do navodno korišćenja raznih motiva preuzetih od drugih autora (očigledno zaboravljajući kako je vreme barbarogenija u umetnosti odavno prošlo, i da već dugo živimo postmoderno doba u kojem se može vrednovati samo celokupni proizvodi, a Kusturičini poseduju jasne autentične elemente, svetu veoma opojnu neukroćenu, iskonsku energiju i emociju sa naših prostora, kao i niz originalnih poetskih rešenja kao što su npr. scene levitacije).

No, ono što Emira Kusturicu zapravo najviše čini posebnim u odnosu na druge domaće autore je suštinsko razumevanje i osećanje medija kojim se bavi, čija se bit ogleda u kinestetičnosti. Spoj vizuelnog i auditivnog, a ne verbalnog, uobičajeni je predmet većine značajnih svetskih autorskih poetika. Tako npr. teško se može naći u jugoslovenskoj kinematografiji pandan sekvenci proslave Đurđevdana u DOMU ZA VEŠANJE, u kojoj filmska atmosfera, u sponi sa muzičkom temom, pobuđuje opštu empatiju publike u bioskopskoj dvorani. Upravo emotivni doživljaji prouzrokovani hipnotičkim praćenjem prizora sa velikog platna, duboko nam urezuju u pamćenje neke od najznačajnijih filmova svetske baštine, a nikako ne puke izgovorene replike, ili (loši) vicevi lokalnog karaktera, što je, na žalost, veoma amblematično za našu kinematografiju.

Režijska opredelenja ka: korišćenju adekvatne filmske estetike u odnosu na priču (naspram nerazmišljanja o istoj, ili primeni antiestetike apriori), pokretu kamere (naspram statike), upotrebi boje (naspram odsustva iste),… na dramaturškom planu težnja ka: zdravim, snažnim emotivnim nabojima, povremeno nežnim i sanjarskim (naspram patetičnim, ili još češće mračnim, pervertiranim emotivnim odnosima na ivici silovanja), suštinskim životnim dramama (naspram pseudointelektualnim i dnevnopolitikanskim prosedeima kojima se tobože “osuđuje” savremeno društvo), iskrenom razumevanju i simpatijama ka svojim protagonistima (naspram podsmevajućem odnosu autora prema sopstvenim likovima, neretko ciničnom, čak i na ivici mržnje), te upotrebi poetičnih nadrealnih elemenata na filmski način, neki su od faktora koji Kusturicu značajno razlikuju od drugih naših stvaralaca, čineći ga upravo time svetskim. Samo navedenim sredstvima, u čemu je on više nego uspeo, moguće je lokalno (u našem slučaju toliko pominjani etno) načiniti univerzalnim, što, umnogome, ne može biti samo predmet budžetske moći.

Zato je značajno što novi nacionalni filmski festival u Srbiji, koji pretenduje na najvišu poziciju, započinje svoje delovanje upravo sa Kusturičinim najnovijim filmom. Pravi omaž ličnosti o kojoj smo slušali sijaset izuzetnih priča iz čitavog sveta u doba naše potpune izolacije, sineasti koji nas je sopstvenim izborom (pri tom uvek ostajući svoj), međunarodnim ugledom i slavom jedinstvenom za režisera u okvirima savremenog autorskog filma, održao na mapi sveta i to u domenu stvaranja, a ne razaranja, kako smo kao narod opšte prepoznati.