Prvi Soderbergov film je posle početnih sumnji, dočekan sa oduševljenjem od strane publike i kritike. Soderberg je dokazao da ume da režira i komercijalne filmove, a zvezde filma (ne treba zaboraviti ni Džuliju Roberts) su pokazale da znaju da glume i da u njima ima u tragovima šarma Kerija Granta ili pomenutog Dina Martina. Uz sjajne epizodiste među kojima su Eliot Guld i Berni Mek, ovaj film je postao instant klasik. Drugi deo je otišao korak dalje. Iako je u holivudskoj tradiciji da svaki sledeći nastavak bude znatno lošiji od prethodnog, "Ponovo u igri" je definitivno bolji od prvog dela. U ovoj vrsti filma koja je namenjena isključivo zabavi, kako samih aktera tako i publike, poboljšanje se ogleda upravo u većoj zabavnosti. Dijalozi su duhovitiji, opušteniji, priča neobaveznija, pored zvezdane glumačke podele iz prvog filma ovde imamo i bitna pojačanja u likovima Vensana Kasela, Jeruna Krabea, Alberta Finija, Robija Koltrejna i, na kraju, Brusa Vilisa koji igra samog sebe. Kao čovek koji živi u Holivudu i od Holivuda, Soderberg je uspeo da, u na prvi pogled kriminalistički akcioni film, umetne i veoma oštru satiru na račun filmskih zvezda i cele industrije.

"Igra se nastavlja" je treći deo koji je doneo još neke kvalitativne novosti. Soderberg je slično Tarantinu, očigledno sebi stavio u zadatak da u žižu javnosti ponovo dovede neke zaboravljene asove. Ovoga puta, to su pre svega Elen Barkin, koju posle njenog zenita pre dvadesetak godina nismo imali prilike da gledamo u nekim zapaženijim ulogama, zatim gotovo potpuno zaboravljeni Džulijan Sends, nekada velika nada britanske kinematografije i, naravno, Al Paćino, nikada zaboravljen, ali zbog svojih godina pomalo zanemaren.
Priča je ponovo slična onoj iz prethodnih nastavaka: grupa prijatelja ponovo smišlja i realizuje veliku pljačku. Radnja je krajnje jednostavna, ali scenario obiluje duhovitim i vrcavim dijalozima, sjajnim referencama na aktuelno američko društvo i privatne živote glumaca. Ovo je pre svega velika zabava i idealan letnji bioskopski hit i ne treba očekivati nešto više od toga. Ipak, Soderberg je uspeo da spoji nespojivo: da snimi film koji se po stilu i maniru ne razlikuje od njegovih "umetničkih" ostvarenja, a da u isto vreme bude zabavan i komercijalan. Fotografija i režija su u prepoznatljivom Soderbergovom stilu, sa dosta retro elemenata, dosta prostora u svakom kadru, sa arhaičnim montažnim tranzicijama.
 

Pošto se u prošlom nastavku "obračunao" sa Holivudom, Soderberg se sada okomio na kapitalizam, kako u SAD, tako i u manje razvijenim zemljama, kroz urnebesnu epizodu u meksičkoj fabrici plastike. Nije propustio priliku da ismeje i američku fascinaciju nebulozama kao što je "Opra" i sličnim "realnim" emisijama. S obzirom da u ovom nastavku nije bilo Džulije Roberts i Ketrin Zite Džons, vreme koje je na taj način uštedeo, Soderberg je darežljivo dodelio manje eksponiranim članovima ekipe. Don Čidl, Skot Kan i, pre svega Kejsi Aflek (talentovaniji glumac u porodici Aflek) iskoristili su svoje vreme na najbolji mogući način, stvarajući neke od nezaboravnih komičnih momenata modernog Holivuda. Svojih pet minuta dočekao je i Dejvid Pejmer, glumac i reditelj osrednjih dometa, koji prosto briljira u ulozi člana komisije za kategorizaciju hotela koji postaje kolateralna šteta velike prevare koju izvodi Deni Oušn. Da sumiramo, cela ekipa filma deluje kao dobro podmazana mašina, glumci beskrajno uživaju u svakom kadru, a Met Dejmon je počeo da stvarno da glumi. Izgleda da takva koncentracija talenta mora pozitivno da utiče na svakoga. Za kraj, ostaje samo jedno pitanje. Da li ćemo u narednim godinama gledati i "Ocean's 14"? Iskreno bih voleo da bude tako. Uostalom, film ima podnaslov "Igra se nastavlja", niko nije pomenuo kraj.

Danko Ješić mcguff1@eunet.yu