|
Magičnu prozu Kormak Mekartija uglobljenu u prerijska prostranstva
oko reke Rio Grande, na granici Teksasa i Meksika, uz prašinu i
isijavanje vreline, gde svaka reč ima svoje dubinsko značenje,
braća Koen, Džoel i Itan, pretočila su u efektan i žestok film
“Nema zemlje za starce”(“Oskar” za najbolji film, režiju i
najbolju adaptaciju) svoj najbolji još od vremena “Fragoa” iz
1996. godine.
Radnja se odvija osamdesetih godina prošlog veka i žanrovski je
reč o svojevrsnoj mutiranoj verziji trilera, u vidu lova za
“lovcima”, prepoznatljive igre mačke i miša, u kome verbalna
egzaktnost i integritet, kao i životi svih učesnika bivaju
ugroženi razularenom brutalnošću trgovaca drogom. U fokusu ove
ispreturane slike su pohlepa, osveta, nasilje i nepatvoreno
ljudsko zlo.
Već od uvodnih scena filma kamera Rodžera Dikinsa stavlja u prvi
plan vizuelnu lepotu divljine i prostranstva, u kome se odigrava
nemilosrdan obračun u potrazi za koferima punim dolara, nakićenu
naglim i napetim prizorima nasilja dovedenog do samih ivica
mučnine i uz mnoštvo ironičnog, južnjačkog humora. |
Plakat filma "Nema zemlje za starce" braće Koen |
Pod
magičnom rukom braće Koen prosto se oseća unutrašnja energija
ljudi i prostora koji su nekada ovekovečili vesterni ali sada u
radikalno promenjenim uslovima “obogaćenim” švercom droge i
nasiljem ali bez epskog nanosa Džon Fordovih saga. Narativni tok
je kompleksan. Sa nizom meandrirajućih tokova osnovne priče u
kojoj igrom slučaja loveći po pustinji, ničim izazvan, klasičan
gubitnik, Mos (igra ga upečatljivo Džos Brolin) dolazi u posed
“krvavog novca” narkodilera, koga tim povodom potom progoni
plaćeni ubica Cigur (brilijantno tumačenje Ksavijera
Bardema,”Oskar” za najbolju sporednu mušku ulogu) kome je za
petama pomalo umoran, opterećen svojom budućnošću lokalni šerif Ed
Bel (u karakterističnom izrazu Tomi Li Džonsa).
Životi ljudi su potrošna roba u ovoj brutalnoj spirali zla u kojoj
akteri bivaju tretirani kao “stoka” gde u tom kontekstu glavni
negativac plaćeni ubica kao omiljeno sredstvo besmislenih, čak
glupih, egzekucija koristi hidraulični pištolj za ubijanje stoke,
dok ostareli šerif lamentira nad besmislenošću svog posla u takvom
svetu uz ironičnu, gorku primedbu “ponekad je sve to smešno ali
malo sta mozete uraditi tim povodom”.
Iako braća Koen ostaju odani svom karakterističnom cinizmu prema
svetu u kome žive oni i ovom prilikom vešto u sumorna dešavanja
filma “Nema zemlje za starce” unose pregršt spasonosne ljubavi i
prijateljstva, koja uprkos krhkosti i stanja stalne provere
održavaju u vidu filozofske potke, nadu.
|
