Klasičan primer filma koji je negde između dokumenta i umetničkog dela je nezaboravni „Veliki diktator“ Čarlija Čaplina iz 1940. godine. I mnogo je filmova snimljeno o Hitleru nakon toga. Naravno, većina u posleratnom periodu ali nijedan ni približno tako „ludo zabavan“ i tako „smrtno ozbiljan“ u isto vreme kao Čaplinov. Ipak to je bio Čaplin, jedan jedini, pa nikom nije ni padalo na pamet da se s tim šali. Sve do nedavno..

Jedan mladi reditelj Dani Levi pokušao je da Hitlerov nacizam i Hitlera lično prikaže iz jednog komičnog i posve neobičnog ugla. Ako još niste videli velikog i moćnog Firera u pidžami onda je ovaj film prava prilika. Hitler u trenerci pa kad uz to još i zaplače zbog nesrećnog detinjstva, zvuči čudno i smešno u isto vreme. Inspirisan najviše tematskim pristupom Roberta Beninjija u filmu „Život je lep“ nemački reditelj jevrejskog porekla Dani Levi odlučio je da snimi prvu, modernu komediju iz nemačkog ugla o Hitleru i njegovim najbližim saradnicima. Ko još može da zamisli Gebelsa, Špera, Himlera i Bormana kako se tajno „šegače“ sa Hitlerom, razočaranim i očajnim neposredno pred doček nove '45 i vrlo blizak kraj rata?

Krajem decembra 1944. godine Hitler (igra ga Helge Šnajder) više nikom nije izgledao besmrtnim pa je čak i njegovom najbližem okruženju bilo jasno da je kapitulacija Trećeg Rajha vrlo izvesna i neodložna. Berlin je u ruševinama ali ministar propagande dr Jozef Gebels (Silvester Grot) svestan da je zemlji potrebno novo ohrabrenje dolazi na ideju da Hitler održi vatreni novogodišnji govor i tako ponovo mobiliše naciju i vrati nemcima volju za ratovanjem. Međutim, Adolf Hitler je u tom trenutku samo bleda senka nekadašnjeg moćnog Firera. Demoralizovan i depresivan, on se krije u svojoj kancelariji izbegavajući svaki kontakt s javnošću. Jedini čovek koji bi mogao da mu pomogne je Jevrejin, glumac Adolf Grinbaum (odlični Ulrih Mihe), koji je Hitleru držao časove glume na početku njegove političke karijere.
Priča i okolnosti u filmu su izmišljene. Ipak, neki važni detalji su tačni. Hitler je zaista imao učitelja glume čak i nakon preuzimanja vlasti. Njegovo ime bilo je Pol Defrint i on je u filmu postao Jevrejin Grinbaum. Psihoanaliza koju sprovodi „terapeut“ Grinbaum nad Firerom se takođe zasniva na činjenicama. Poznati psiholog Alis Miler pisao je o toj vezi između poniženja koje je Hitler doživeo u detinjstvu i njegove kasnije želje za osvetom, koju je sproveo u delo koristeći za to ceo nesrećni nemački narod.
 

I sve bi bilo dobro da je reditelj znao i umeo ali od ideje do realizacije trnovit je put. Komedija kao jedan od najozbiljnijih filmskih žanrova ne trpi konceptualne praznine kakvim „Moj Firer“ obiluje od samog početka do kraja. Problem prikaza istorijskih ličnosti na filmskom platnu iz komičnog ugla vrlo je zahtevan posao kojem reditelj Levi nije dorastao. Neujednačeni tempo problematičan je koliko i sama nedefinisana i nefokusirana dramaturgija filma. Više od dve trećine radnje nije ni blizu komedije a rediteljeva želja da Firera ismeje i gledaoce nasmeje neočekivano je dobila obrnuti epilog. Ko dočeka kraj osmehnuće se makar jednom, odjavnoj špici. Šteta zbog ideje, obećavala je salve smeha..

Ocena filma (1-10): "MOJ FIRER"          3

Saša Janković sfipresci@gmail.com